Терориста је човјеку вук

Владимир Вучковић, магистар криминологије пише о недоумицама у вези са тероризмом. А има их!

Постоји много недоумица када се расправља о тероризму. Највећа проблематика у тој расправи није чињеница да постоје различита схватања о томе шта је тероризам, већ чињеница да не постоји јединствена и опште прихваћена дефиниција тероризма у свијету. Због тога није ријеткост да се појаве опречни ставови унутар стручног, а и лаичког мишљења. Поставља се питање: Зашто не постоји јединствена и опште прихваћена дефиницја тероризма? Одговор је једноставан. У питању су двоструки стандарди, јер неке државе користе тероризам када треба без ангажовања сопствених војних снага изазвати сукобе и нестабилност у одређеним регионима. Дакле, нема добрих и лоших терориста без обзира што некада велике силе доводе у заблуду јавно мњење приликом препознавања савременог тероризма.

Рат који је водио СССР у Авганистану од 1979. до 1989. године, учинио је прекретницу у развоју савременог тероризма. Све до почетка тог рата, терористичке организације и поједине државе које су спонзорисале тероризам дјеловале су углавном самостално и међу њима није било изражене повезаности нити синхронизованих активности. Међутим, из афганистанскога рата тероризам је изашао финансијски, кадровски, технички, организационо и у сваком погледу јачи. Може се констатовати да од тада наступа ново поглавље у дјеловању и организовању тероризма, те да је тај вид политичког насиља био прави побједник у рату, а не народ Афганистана или Американци који су се у њега умешали прикривеним акцијама.

Проф др Војин Димитријевић тероризам дефинише као организовану и системску примјену насиља, са намјером да се изазивањем страха и сличне несигурности грађана наруши ауторитет државе или остваре неки политички циљеви.

Tероризам, је облик политичког криминалитета који карактерише употреба насиља према цивилима, у намjери застрашивања јавности и доносилаца политичких одлука и њиховог принуђивања на одређена чињења или уздржавања, а у циљу остваривања политичких или других социјалних циљева. У свом дјеловању терористи никада немају политичку подршку свог народа.

Говорити о тероризму, а не дотаћи се његових узрока било би непримјерено. Узроци тероризма огледају се у дубоким и неприхватљивим глобалним друштвеним промјенама у политичкој, економској, социјалној, нормативној и моралној сфери друштвеног живота. У литератури је најчешћа подјела на објективне и субјективне узроке тероризма. Под објективним узроцима, у првом реду мисли се на функционисање, односно нефункционисање државних институција, недовољно образовање становништва, сиромаштво, отуђеност, изолованост појединаца и друштвених група, постојање организованог криминалитета, итд. Многе државе данас нису способне да самостално рјешавају унутрашње проблеме и супротстављене интересе, што се негативно одражава на безбједност друштва и представља погодно тло за настанак тероризма.

Субјективни узроци тероризма подразумевају процјену терориста да се неодрживо друштвено стање може промјенити само насиљем, односно да је насиље најблажа, најцјелисходнија, најефикаснија и, у датим околностима, једина могућа варијанта дјеловања. Што указује да субјективни узроци тероризма настају због објективних узрока тероризма. Наиме, објективни узроци тероризма имају за посљедицу стварање друштвене климе која се огледа у ерозији ауторитета државне власти, у којој појединци (млади, образовани, способни људи) и одређене друштвене групе (етничке, политичке, итд.) не могу да нађу своје место што води губљењу повјерења у политички систем и друштвене вриједности. У оваквим случајевима издвајају се "нови" ауторитети, персонализовани у некој личности, који помоћу одређених механизама идентификују појединце или друштвене групе које индокринирају одређеним садржајима, обуче у руковању различитим врстама ватреног оружја и експлозивним средствима, материјално и финансијски обезбједе, а потом усмјере на пажљиво одређене мете напада.

Сагледамо ли ваљано узроке тероризма, схватићемо да је Босна и Херцеговина погодно тло за развој тероризма. Овој тврдњи свакако иду у прилог и подаци Централне обавјештајне агенције (CIA). Наиме, према подацима 350 босанско-херцеговачких држављана се бори на страни злогласне терористичке организације која дјелује на подручју Сирије и Ирака. Статистика показује да на милион становника Босна и Херцеговина има 92 држављанина који су борци Исламске републике Ирака и Леванта, што је ставља на високо четврто мјесто одмах иза Јордана (315), Туниса (280) и Саудијске Арабије (107). Нажалост, ови подаци су остали у сјени сталних политичких превирања у Босни и Херцеговини. Усвајање закона иде јако споро, а и када имамо квалитетно написан закон његова имплементација је на незадовољавајућем нивоу.

Сам помен ријечи терориста, код људи ствара одређену дозу страха, и нетрепељивости. Када говоримо о члановима терористичких организација то морамо чинити професионално, јер непрофесионалан рад може довести до контраиндикација. Велики број терориста и терористичких организација, барем оних најпознатијих, долази са простора Блиског истока. Већина становништва тог подручја су муслимани који врло лако бивају врбовани, од стране терористичких вођа који злоупотребом религијских учења, настоје остварити своје политичке циљеве и амбиције. Било би јако нехумано, непрофесионално, и необјективно етикетирати све муслимане као терористе. Морамо схватити да већина становништва не подржава радикалне терористичке организације и не слаже се са њиховим насилничким поступцима. Велики број терориста су само пуки „роботи“ који извршавају наређења неколицине вођа таквих организација. Терористичке вође користе сва могућа средства да охрабре своје поданике у извршавању својих смртоносних задатака. Историја нам говори да су најпознатији "историјски" терористи хашишари, тајновита исламистичка секта активна од 11. до 13. вијека у Ирану и Сирији, о којој и данас постоје бројни митови и теорије, међу којима и она да су пушили хашиш пре извршења задатака. Терористичка машинерија захтјева и велике изворе финансирања. Званичници руских безбједносних служби наводе да је велики проблем за Русију доспјевање велике количине наркотичких средстава са подручја Авганистана. Очигледно је да се и талибани финансирају продајом наркотика. Зато је потребна међународна сарадња на високом нивоу како би се у што је могуће већој мјери на све начине настојало ограничити терористичко дјеловање.

Нема добрих и лоших терориста, сви они настоје остварити своје злокобне планове и идеје, домоћи се политичке моћи, и прибавити велико богатство. У остваривању својих циљева неће бирати средства, јер њима није битно колико ће недужних живота бити изгубљено. Више погинулих ће послати јачу поруку свијету, а та порука треба да заплаши хиљаде, па можда и милионе других да ће и они потенцијално бити жртве злотвора. Застрашивањем народа покушавају натјерати тај исти народ да утиче на легитимно изабране представнике, и примора их да прихвате захтјеве терориста. Заштитом свог народа и општеприхваћених тековина друштва, модерне државе показују да су јаче од терориста и њихових слуга. Примјер те борбе је херојска Арапска војска Сирије, предсједник Башар ел Асад и сиријски народ који је показао како се побјеђују терористи.