Спецоперација: Паралелно ратовање на фронту и на берзи

Стање на самом фронту није се озбиљно измјенило, посебно у смислу неког озбиљнијег помијерања линије фронта. Руска страна и даље врши пресију на Артјомовск, односно Бахмут, напада и на Маринку, док украјинска страна још увијек пробава задржати иницијативу око Свјатова, оцијенио је наш Дани(ј)ел Симић, гостујући у емисији Актуелности на Хепи ТВ.

Јуче је дошла вијест да су тзв. Вагнеровци, заузели три мјеста, односно села, јужно од Бахмута. То је правац, тренутно једини, гдје руска коалиција постепено, али стално напредује. Бахмут је свакако непходан ускоро руској страни, не само као врата ка Краматорску и Славјанску, већ како би колико-толико подигла морал након повлачења из Херсона, али све су прилике да то неће бити ни тако брзо, ни тако лако. Стање на фронту се дакле минимално промијенило у односу на пређашњих неколико дана, те бих у вечерашњем јављању указао на једну можда данас споредну вијест, али која у перспективи може помјерати фронт без оружја.

Директор Међународне агенције за атомску енергију Рафаел Гроси, дао је охрабрујућу изјаву да је "дошло до озбиљног напретка" у сигурности Запорошке нуклеарне електране. Говорећи за издање Ла Република, он је казао како је дошло до саглашавања страна да се не гађа ни из, ни на атомску електрану. То значи да намјеравају да саздају неку врсту безбједносне зоне, што је добро са општечовјечанског становишта, али је велика замка за Русију.

Више пута сам у овом програму указивао на замку тзв. "демилитаризованих зона" које су у војне сврхе до максимума искориштене у току грађанског рата у бившој социјалистичкој републици Босни и Херцеговини. Заштићене зоне, чији циљ је формално био смањење патњи цивилног становништва од артиљеријских удара, односно посљедица дејства тешког наоружања, основане су само на оним подручјима гдје је муслиманској страни пријетио потпуни слом.

Сарајево, Бихаћ, Сребреница, Жепа, Горажде; били су подручја из којих су окружене муслиманске снаге вршиле нападе и тешке злочине, поготово у околини Сребренице, да би се касније враћали у те зоне и уживали заштиту међународних мировних снага под заставом Уједињених народа. Такав статус нијесу могли добити, рецимо, Добој или Зворник, као српска мјеста на линији фронта, или Возућа, Смолућа и друге српске енклаве, које су уништене од стране надмоћнијег муслиманског окружења.

У једном тренутку, када је муслиманска војска под командом Атифа Дудаковића провалила из окружења и заузела велику територију, вјероватно највећу до тада у рату, комбиноване снаге Војске Републике Српске под командом генерала Манојла Миловановића су их потпуно разбиле и потиснуле, ушавши у Бихаћ.

Овај стратешки битан град ВРС није заузела, јер су тада амерички званичници буквално поручили српском руководству да се српска контраофанзива мора зауставити тачно на линији гдје је до муслиманске офананзиве била Демилитаризована зона под заштитом УН, иначе ће се суочити са бомбардовањем НАТО пакта.

Формирање безбједносне зоне на лијевој обали Дњепра је и био циљ неколико, са војне тачке гледишта готово суманутих покушаја Оружаних снага Украјине, да форсирају акумулационо језеро и заузму нуклеарку. Они су били тијесно координисани са доласком делегације Међународне агенције за атомску енергију, па би ово Гросијево извјештавање о "саглашавању да се не пуца ИЗ електране" требало опрезно посматрати са руске стране. Пошто је то нетачна тврдња, која би да направи уравниловку гдје је нема.

Када сам ја у мају боравио у Запорошкој НЕ, били су видљиви трагови оштећења по управним зградама, али који су настали тек касније, дејством артиљерије са украјинске стране Дњепра. Руси нису имали распоређено никакво тешко наоружање ни у билизини нуклеарке, а камоли покрај реактора. Они заправо немају никакав интерес да то раде, јер за тим са војне тачке гледишта нема никакве потребе.

Но, Русија треба бити опрезна у случајевима када је више пута покушан десант на електрану, гдје би њено заузимање било заправо само прављење мостобрана за украјинску страну, на начин на који је то функционисало у рату у БиХ. У овом случају електрана је под руском контролом, што доста побољшава позицију у преговорима, али свакако не испуштати из вида могућност озбиљне подвале у овом случају. Русија би требала тога бити свјесна, ако се сјетимо искуства које смо ми имали америчким и НАТО увођењем тзв. "зоне забране лета". Она је, уведена изнад Либије уз катастрофалну руску процјену, послужила земљама НАТО да је тумаче као дозволу за неограничено бомбардовање снага Моамера ел Гадафија, који је захваљујући томе изгубио власт, а нешто касније и живот под свирепим околностима.

Идеја о зони забране лета је постојала и у случају Украјине. Зеленски и друштво су је изговарали више него једном као своју жељу, али наравно да од тога нема ништа. Нема тренутно те земље која би Русију могла војно приморати да поштује неку зону лета.

Поготово у случају када је она надмоћна у том погледу, те када води најобимнији конвенционални рат који се у Европи десио сигурно од Другог свјетског рата, а у смислу примјене технике, својим трајањем ће сигурно бити исти такав и у свијету. Ако већ није.

Утрошак муниције у овом сукобу, а посебно количина губитака у оклопној техници, нешто је што увелико превазилази ратне сукобе које смо имали до сада у људској историји. Статистика ће по окончању овог рата то прецизно знати рећи, али свакако да је овај рат доста тога измијенио и унијеће велике новине у све генералштабе и војне академије широм свијета.

Ваздушна надмоћ Русије, још увијек се огледа у хиперсоничним крстарећим ракетама, какве тешко да у аналогном одговору имају и земље стратешки конкуренти, попут САД, Кине, Велике Британије, Француске и слично; а камоли Украјина.

Што се авијације тиче, руска страна за разлику од фебруара и марта ове године, више не лети ниско изнад украјинских градова у дубини територије. То ће рећи да је од тада, до сада ОСУ испоручена велика количина противваздушне технике, која је сасвим сигурно увезана са надзорним системима НАТО, што Русима ствара озбиљне проблеме јер рат одмиче и фактора изненађења већ одавно нема.

Сигурно да САД и НАТО нијесу Кијеву испоручили посљедњи врисак војне технике. Украјинци је немају у великим количинама, али та техника је сада ту и испитује се на главном стратешком противнику – Ваздушнокосмичким снагама Руске Федерације. На њима, судећи по свему ономе што сада знамо из историје о другим посредним ратовима, као што су Кореја, Вијетнам, Арапско-израелски ратови, Ирачко-ирански рат, Авганистан; савим сигурно раде америчке и посаде из других земаља НАТО. У поменутим историјским сукобима, и руска и америчка страна су слале своје специјалисте, пилоте и авионе, да се окушају у најсавременијим борбеним условима, против људства и технике стратешког противника. Сасвим се сигурно то дешава и данас.

Ипак, и САД и савезници, снадбдијевањем Украјине ПВО системима, доводе себе у позицију да им се те залихе празне, до опасно ниског нивоа и за њихове потребе и планове. Слична је ствар и са одређеним артиљеријским оруђима, посебно НАТО калибра, које Украјина није ни посједовала, нити је способна да их произведе.

Након диверзије на Кримски мост, који је само једно краће вријеме био озбиљан логистички проблем, до отварања саобраћаја према полуострву копненим путем кроз новозаузете територије у Украјини, видјело се и колико је Русији у стратешком смислу дугорочног очувања Крима било неопходно његово залеђе и излаз на континент преко градова Армјанск и Џанкој. Крим контролише Црно море, а контрола Крима је сада у његовом залеђу, односно градовима Скадовск, Армјанск, Џанкој, Геническ; које по цијену напуштања Херсона сада држи Руска Армија.

Ваздушно-космичке снаге Русије, односно руска авијација и ракетне јединице, предузели су одмазду због Кримског моста и од тада не престају удари по електроенергетској мрежи, али ја опет морам поновити да је велико питање колики је дугорочни ефекат тих удара. Посебно јер је ЕУ очигледно спремна још увијек да пружи готово неограничене ресурсе и у војном смислу, а камоли у простим питањима цивилне инфраструктуре и инжењеринга.

Иако 23-24. новембра није било струје у Кијеву више од 30 сати у неким подручјима и иако се у Кијеву понегдје прошле седмице није ишло на посао због рестрикција, према мојим изворима из престонице струја је протеклих дана нестајала по три четири сата, да би поново долазила на исто толико раздовље.

Исти извор, конкретно за данас, каже да је у том дијелу Кијева било само једно искључење снадбдијевања електричном енергијом у трајању од четири сата. Да воде има, да има гаса и гријања. У већ поменутим 23. и 24. новембру, такође у Кијеву није било ни воде. Једино што се није прекидало, како шаљиво каже мој извор из Украјине, јесте "смрдљиви руски гас".

Но, гас за Кијев, оно што је остало од Украјине и западну Европу и даље иде не хајући за рат, право из Русије кроз Украјину. И то је оно што је један од великих парадокса овог рата, који ће се вјероватно до његовог окончања преточити у оксиморон.

Све је то, дакако, подложно дневним промјенама и највећи проблеми у том дијелу свијета тек треба да наступе, како буде све оштрија и оштрија зима. Но, по ријечима мојих саговорника, у Кијеву засад струје више има, него што је нема. Но, градоначелник Кијева, нама познат као боксер тешке категорије Кличко, издао је упозорење да уколико не буде гријања и воде за 24 часа у Кијеву на температури -5 Целзијуса, да ће доћи до хаварије на систему, те се вода неће моћи пустити ни на прољеће.

Врло је важна и вијест око ограничења цијене руске нафте од стране ЕУ, што је у овако продуженом сукобу, можда и битнија вијест од неке запаљиве вијести са фронта. Русија је успјела да нађе заједнички интерес са Саудијском Арабијом, те је у овом случају засад избјегла катастрофу коју јој жели Запад.

Урсула фон дер Лајен је и признање о украјинским губицима које се повлачи, као и приче о 300 милијарди руске централне банке, и 19 милијарди нечега што они називају "руским олигарсима", што је чисто укидање људских и имовинских права.

Може се рећи да се и економски рат на свјетској берзи одвија тако да Русија даје далеко бољи привредни отпор него што су се надали и њени непријатељи, али и њени савезници, закључио је Симић у свом јављању за телевизију из Београда.