Симулација експлозија на Тузланској капији због утврђивања чињеница

Експериментало активирање граната од 130 милиметара у намјери да се истраже све релевантне околности у вези са догађајем на Тузланској капији од 25. маја 1995. године, биће извршено 4. септембра на полигону Никинци у Србији, најављено је из Тима одбране пензионисаног генерала Војске Републике Српске Новака Ђукића. Члан тима Милорад Ивошевић рекао је Срни да […]

понедељак, 25 августа, 2014 / 21:25

Експериментало активирање граната од 130 милиметара у намјери да се истраже све релевантне околности у вези са догађајем на Тузланској капији од 25. маја 1995. године, биће извршено 4. септембра на полигону Никинци у Србији, најављено је из Тима одбране пензионисаног генерала Војске Републике Српске Новака Ђукића.

Члан тима Милорад Ивошевић рекао је Срни да ће овај експеримент бити извршен на основу сугестија и мишљења домаћих и страних експерата, како би била извршена провјера утицаја гранате од 130 милиметара на људе и материјална добра на простору и условима који ће у свему одговарати простору Тузланске капије.

Граната од 130 милиметара биће активирана под угловима које су утврдили вјештаци Тужилаштва БиХ и одбране, представници међународне заједнице, а биће обављене и друге одговарајуће провјере.

Ради тога су изграђени објекти и направљена је сцена која одговара простору Тузланске капије.

Ивошевић је рекао да је овај експеримент први такве врсте на простору земаља бивше Југославије, чија се вриједност огледа у његовим емпиријским консеквенцама.

"Само на провјери која се заснива на научним спознајама може се доћи до егзактних резултата", каже Ивошевић.

Експериментало активирање граната на полигону Никинци биће обављено у четвртак, 4. септембра у 10.00 часова.

Пензионисани генерал Новак Ђукић правоснажно је осуђен на 20 година робије због догађаја на Тузланској капији.



0 КОМЕНТАРА

  1. истина ће изаћи на видјело кад-тад. истину зна више муслимана него Срба. Одбрану сви да помогнемо, јер се истином не ослобађа само ђенерал велике лажи, већ се и српском роду скида једна велика лаж са леђа. А послије маркале, сребреница…

  2. Може ли неко сублимирати,колико су муслићи убили припадника свог народа у разним ратним подвалама?

  3. Moj Zulkedine, mi smo mozda kerovi, ali ti i tvoji zagovarate suzivot bas sa „nama kerovima“. Zar se sasvim prirodno ne namece pitanje, kakvi ste tek vi kerovi…

  4. Bret:
    Sarajevo u II svjetskom ratu.

    Sarajevo nakon II svjetskog rata

    Sarajevo između dva rata (bilo koja) i u ratu kada ne surađuje sa Hrvatima

    Sarajevo nakon domovinskog rata

  5. realno u drugom svjetskom ratu 90% vojno sposobnih muslimana su bili ustaše ostatak je bio u partizanima i domobranima…upravo najveci odziv u ustašku vojnicu imali su muslimani kao dragovoljci..recimo samo u tuzli od 3 500 tisuca ustaša koliko ih je bilo u tom gradu 1941 90% su bili muslimani

  6. Срби и муслимани

    Српско родољубље код муслимана није новијег датума – не односи се само на 19. и 20. столеће. Остао је писмени траг о Мухамеду Хеваји из Тузле. Он је средином 17. столећа писао песме о Србима хришћанске и муслиманске вере. Пророчки је закључио да ће зло задесити нацију ако се буде делила по религиозном шаву – ако нација заборави да су муслимани и хришћани од једног оца и једне мајке:
    “Отац један, једна мати, Прво би нам ваља знати, Јер ћемо се паски клати…“
    Почетком 19. столећа, један од првака муслимана у Мостару, Али-ага Дадић, оснива политички покрет и тражи аутономију Босне и Херцеговине у Турској. Његови следбеници су, подједнако, и муслимани и православни. Ово је било превише за турску власт. Она се уплашила жешћих захтева Срба оба закона у Босни и Херцеговини, који су могли да се поведу за примером Срба у Србији, где је буктао Први српски устанак. Да не би изазвали отворену побуну у БиХ, Турци нису смели да затворе или погубе Али-агу Дадића, него су га, тајно, отровали.
    Синан-паша Сијерчић из Горажда је, крајем 18. столећа, чинио све да муслиманима укаже на њихову припадност српској нацији. Свакако, у то време, био је то опасан корак за муслимана и високог достојанственика Турске. Но, Синан-паша се није обазирао на опасности. Штитио је православне Србе од разузданих турских зулумћара, најчешће придошлица из осталих крајева Турске. Помагао је обнављање православне цркве близу Горажда – задужбине Херцега Стефана. Синан-паша је неговао успомену на своје православне претке. Имао је писмене записе да су били српски племићи Шијеринићи у средњевековној Босни. Шијеринићи су огранак још познатије племићке породице Лучића. Кад је Синан-паша Сијерчић, као један од команданата у турској војсци, кренуо против српских устаника у Србији, блиским пријатељима је рекао да би желео да Турци буду поражени, па макар и сам главу изгубио. Жеља му је испуњена. Срби су победили на Мишару 1806. године, а Синан-паша Сијерчић је, у тој бици, погинуо.
    Живот је, због српства, изгубио и песник Сејид Вехаб Илхамија из Жепче, јер је, својим стиховима, нападао турску власт. У једној песми је написао: “Турчин нема амела. Кривда правду замела…“ Турци су га затворили у Травнику и удавили 1821. године.
    Стихови Омер-бега у песми Лети пјесмо су треперили изговореном поруком Његоша и притајеним мислима Османа Масхар-паше:
    “Желиш видјет љутог лава, за слободу што се бори, ти полети, пјесмо моја, оној малој Црној Гори. Под Ловћеном на камену Наћеш тамо оног лава, Што слободи крчи пута Оштрим мачем и гуслама. Понеси му поздрав вјерни Зарад среће братског гледа, Крв нас веже, а не д’јели Вјера Христа, Мухамеда“.
    Велики родољуб међу Србима муслиманима био је Авдо Карабеговић Хасанбегов. Он ће, у “Босанској вили“, Сарајево, 15. јуна 1898, објавити песму У очи Видова 1898 и у њој ће, пун слутње о могућем будућем братоубилаштву, преклињати да се српски завичаји загрле:
    “… Еј, Косово тужно и жалосно! Склањали се за високе горе Јарко сунце сјетно, невесело, Да не гледа ђе се браћа боре? Да не гледа мачеве крваве Ђе брат брату кроз груди пробада, Да не гледа срца издајничка Ђе паклена злоба, завист влада. Да ли чекаш ај, Косово тужно! Нове братске борбе и мегдана? Да ли чекаш – еј судбино клета – Сретнијега туде Видов дана. Или чекаш да изглади врјеме Црне боре са твојега чела, Да на гробљу праотаца својих Загрле се браћа превесела. Да ли чекаш братско разбојиште, Опет бојна труба да затруби? Или чекаш – ах злаћани санци – Да се Призрен с Авалом пољуби?!
    Ту српску свест код муслиманских устаника, борбу против окупатора из Азије за ослобађање Босне и Херцеговине и припајање Србији, препознао је немачки историчар и писац Леополд Ранке. У књизи Србија и Турска у деветнаестом веку, Ранке ће, на стр. 114, навести да су Срби муслимани певали:
    “Ми идемо на Косово равно, Где нам стари славу изгубише, Стару нашу славу прађедовску. И ми ћемо на пољу Косову Ил’ изгубит вјеру и јунаштво, Или ћемо, ако Алах даде, Душманина свога побједити, И у Босну вратити се славно“.
    Бројни су примери муслиманских првака који су следили тековине муслиманско-православног устанка против Аустрије 1882. године. Најугледнији међу њима, био је Мехмедбег Капетановић-Љубушак. Он је 1887. године написао збирку пословица, песама и анегдота: Народно благо. Ово дело је штампао ћирилицом. Поклонио је своје земљиште код Бихаћа и Санског Моста за подизање православних цркава и парохијалних домова. Његов син Ризабег је пригрлио очево српство – писао је родољубиве песме и штампао их у српској Босанској вили.
    Да је свест о припадности муслимана српском стаблу била однегована међу народним првацима пре стварања Југославије, показује муслимнско-православни уговор о уређењу Босне и Херцеговине од 1902. године, којим је покушано спречавање аустријске намере да све дошљаке у Босну и Херцеговину (странце) представи за Хрвате и да српски језик прогласи “земаљским“, или “бошњачким“. Зато су Глигорије Јефтановић, Војислав Шола, Алибег Фирдус и Бакирбег Тузлић унели
    Члан 11:“Народни и службени језик је српски, а писмо ћирилица. Не признаје се право завичајности никоме – ко је дошао с окупацијом или после ње, па ни њиховим потомцима, макар да су у Босни рођени“.
    Тих првих година двадесетог века, све је наговештавало братство истородних муслимана и православаца. Тако су муслимани основали Српско муслиманско потпорно ђачко друштво и почели да издају часопис Гајрет. Председник Друштва је Мехмедбег Фадилпашић, велепоседник из Сарајева. Уредник Гајрета, од 1907. је Осман Ђикић и часопис руши оквире међусрпске верске подељености. Залаже се за српство и муслимани престају да се зову Турцима, схватајући да припадају српском роду. Осман Ђикић, са Смајом Ћемаловићем, покреће и часопис Самоуправу, 1910. године. Атмосферу српског родољубља међу муслиманима Босне и Херцеговине, крајем 19. и почетком двадесетог столећа, најупечатљивије приказује и поменута лирска песма Србина муслимана Аливерић Тузлака, Аманет од ђеда, објављена у Босанској вили, 1898.
    Тих година, муслимани Босне и Херцеговине пролазе, пред аустријским властима, као и саплеменици православни. Ибрахим Балта, Херцеговац, постаје чувени четник код војводе Војина Вука Поповића. Погинуо је 1912. године, у борби против Турака. Изет Телалбашић, пред аустријским судом у Бихаћу, изјављује да је Србин, од рођења. Чланови “Младе Босне“ и борци за ослобађање од аустро-угарске окупације су: Ђулага Буковац, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић и други. Др Авдо Хасанбеговић, дугогодишњи председник Гајрета и сенатор, био је у српској војсци у Првом светском рату. Борио се на Добруџи и Солунском фронту. Одликован је “Карађорђевом звездом“.
    Српска свест код многих муслимана је била непоколебљива и у Другом светском рату. То показује и пример судије из Мостара Мује Пашића. Кад су хрватски војници (усташе) тражили од Срба да предају своју имовину хрватским властима, Мујо Пашић је дотерао бицикло и рекао:
    “Ја нијесам човјек берзе и спекулације. Стари су ми били Срби, српски мислили и осјећали – и кад је свањивало и смркавало, како за вријеме Југославије, тако и под Турском и Аустријом. И ја не могу ништа друго бити. Ваше наређење односи се и на мене и ево вам бицикло“.
    Али, није само овај херојски поступак Мује Пашића предат забораву. Мало је познато да је Мујо Пашић, заједно с Фехимом Мускадићем, др Исметом Поповцем и другим муслиманским првацима, био четири године у четничким јединицама, под командом Драгослава Драже Михаиловића.
    СРБИ МУСЛИМАНИ О СРПСТВУ – ПОТОМСТВУ (песме с краја 19. и почетка 20. столећа)
    Омер Скопљаковић: Ж Е Љ А … Душмане мрзи, а Српство љуби, Тако ми сине ти био жив, Пане ли бабо у борби љутој, Освет’ га сине, соколе сив…
    Авдо Карабеговић: ОХ, ТА ЉУБИМ ТЕ… … Тако ми правде Вишњега Бога Тако ми српског Имена мога… Противу ислама, То ништа није, Син Отаџбину, Љубити смије.
    Омер-бег Сулејманпашић-Деспотовић: СРПСТВУ Из мог срца, из пламених груди, Из уздаха, из душе, из снова, Теби Српство, моја срећо драга, Лети, ево, лака пјесма ова!… Суза чиста; суза душе моје, Суза, што ме милом братству веже, Суза вјернаљубави и крви, Теби, Српство, што ме вјечно стеже!
    Аливерић Тузлак: ЗНАМ ЈЕ ШТА САМ … Ево пјесме, није вјешта Ал’ за својим лети јатом. Немојте ме више вр’јеђат’ Зовите ме Србом, братом!
    Нуридин Ибнул-Хаџер: ПЈЕСМИ Уздижи се, пјесмо моја, Из пламених, српских груди, Смјело лети кроз крајеве, Ђе год сл’јепи гуслар гуди! Уз гусала гласе миле, Ђегод чујеш да се поје, Ту слободно спусти крила, Ту ћеш наћи браће моје… Ал’ међ’њима ако видиш, Ко те кривим оком гледи, Тог се клони! Изрод то је, Тому демон стопе сл’једи. Уздижи се пјемо моја, Из пламених, српских груди, Смјело лети кроз крајеве, Ђе год сл’јепи гуслар гуди…
    Аливерић Тузлак – СРПСКИ ЈЕЗИК , песма против аустријске одлуке да се српски језик зове “земаљски“ – касније и“бошњачки“: Српски језик, рајски језик – Не што њиме збори раја, Већ за то, што у себи Све милине звука спаја. Српски језик, рајски језик – Знаш како с’ у души хори, Кад нам мајка, кад нам сестра, Кад нам љуба њиме збори. Српски језик, рајски језик – Знаш како нас он потреса, Кад нам гуслар њиме пјева, Те нас диже у небеса. Српски језик, рајски језик – Ране вида, л’јечи боле, Знаш како нам души прија Кад нас, старци њим соколе. Српски језик, рајски језик – За то велим, што да кријем: Сваки онај Богу гр’јеши, Ко га зове земаљскијем.
    Поучна је порука песника Омер-бега Сулејманпашића – Деспотовића:
    УСТАЈТЕ БРАЋО
    Тешка је мука робоват, браћо, На лицу ропски носити срам, Устајмо, браћо, на борбу свету Душанов треба поновит’ храм… … Ој, Србе, брате, пружи ми руку, Признај ми, драги, да сам ти брат! Заједно ко два хајдемо лава Прот’ црног врага водити рат! … Спасите дјецу, спасите народ, Даће нам помоћ и драги Бог! Јер Алах драги увијек чува И штити роба правога свог!
    ЖЕЉА
    Кроз српски свијет, кроз свијет цио Свакога брата поздрави мог, Та сви смо синци једнога дома, Поштена српског сви дома свог. Нек иста мисо грије нам груди, Кад иста боља таре нам врат, Поштена жеља у Српству милом Да смо сви сваком: ко брату брат.

    Међу задње покушаје дела муслиманске интелигенције у БиХ да успотстави сарадњу са Србима спадају краткотрајна настојања Адила Зулфикарпашића и Фикрета Абдића али су потом елиминисани из јавног живота.

  7. Navode slučajeve u nekoliko gradova i mjesta gdje su ustaške snage pristupile klanju kršćana pod fesovima na glavama. Navodi se i da su kolone iz Hrvatske dolazile s fesovima na glavama.

    Fesovi na glavama

    – To je bilo u Bosanskom Novom, gdje je četiri kamiona ustaša došlo iz preka pod fesovima i izvršili klanje hrišćana u masama. Isto se desilo i u Bosanskoj Kostajnici, gdje je na isti način i za jedan dan poklano 862 hrišćana. I u Kulen-Vakufu su to radili i tu se naročito istakao Miroslav Matijević, ustaša iz Vrtoče. Tu je poklano oko 950 hrišćana, što je dalo povoda za osvetu četnika od 6. septembra 1941. godine, kada je Kulen-Vakuf zapaljen i glavom je platilo 1.365 muslimana (ljudi, žena i djece). Mi znamo gdje su neke ustaše katolici udarali na hrišćane s povicima: „Udri Mujo, drži Huso, ne daj tamo Meho…!“ i slično

  8. Konacno ce se doci do istine o tome kako su ubijeni ti civili na „Tuzlanskoj kapiji“ i kako je moguce da od jedne granate strada toliko civila!? Muslimanskoj strani je uvjek bilo lakse da vjeruju u lazi i propagandu nego da se suoce sa istinom!

  9. Dobrica Ćosić, „otac srpske nacije“:

    -„Mi lažemo da bismo obmanuli sebe, da utešimo drugoga; lažemo iz samilosti, lažemo iz stida, da ohrabrimo, da sakrijemo svoju bedu, lažemo zbog poštenja. Lažemo zbog slobode. Laž je vid srpskog patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno.“

    -„Laž je srpski državni interes.“

    -„Laž je u samom biću Srbina“.

    -„U ovoj zemlji svaka laž na kraju postaje istina.“

    -„Srbe je toliko puta u istoriji spašavala laž

    Nevjerovatno je kolko mogu pojedinci sa ovog portala biti smece.Lazete kerovi tolko da se dobrica u grobu raduje,a ovaj vetran izmislja neke ustase u tuzli.Pa konju jedan ko darnu srbe u Tz i u onom,a i u ovom ratu,a muslimane pobiste i u onom i u ovom…Sad bi bilo glupo da ja vama pisem koga ste i kad i gdje pobili,samo cu vam rec razlog sto to radite…500 godina su vam turci gazili zene,imate identicne kromozome kao i turci i to vas cini bjesnim kerovima…vi ste toliko izjebani da nemozete biti srbi,sto je srba na ovim prostorima to je onih sto su primili islam i turci ih nisu dirali…to je jedina istina,a sve ostalo sto kazete je ravno ovoj dobricinoj izjavi…

  10. Sto se toga tice vi muslimani ste poturceni Srbi, koji su dali vjeru za veceru tako da za vas vaze ista pravila Dobrice Cosica.. ta laz vas i sad spasava! Navescu vam samo par primjera: „Tuzlanska kapija“ pucanje snajperista po demonstrantima kod Zgrade Predsjednistva, Bosko i Admira Sarajevski Romeo i Julija, eksplozija u redu za hljeb msm da je Ulica Vase Miskina, Markale 1 i 2, atentat na Sefera Halilovica kad je greskom ubijen njegov brat i zena, ubistvo Francuskog vojnika UNPROFORA, minobacaci ABiH na Bolnici Kosevo… treba li jos da nabrajam???

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *