Симић из Симферопоља: Референдуми су планирани, али пожурени због стања на фронту

Наш Дани(ј)ел Симић се налази у главном граду полуострва Крима, односно Републике Крим. Овдје доносимо запис онога што је рекао гостујући у Јутарњем програму јавног медијског сервиса Републике Српске, као специјални ратни извјештач из сукоба у Украјини.

субота, 24 септембра, 2022 / 11:41

Као што су гледаоци који су пратили друге информативне емисије јавног сервиса Српске већ обавијештени, овдје се налазим од јуче, гдје сам стигао из Москве, са намјером да идем у Херсонску област. Тамо нијесам био од краја маја, те ћу захваљујући томе што је ово моја друга посјета граду и области, моћи да успоредим ситуацију по принципу прије и послије.

Једна битна промјена је разлог мог поновног доласка. То су референдуми које си поменуо. Ради се о четири референдума, али са једним циљем – припајањем Руској Федерацији. Два су у тзв. Донбаским републикама, односно у Доњецку и Лугањску, а два су у областима бивше совјетске републике Украјине, Херсонској и Запорошкој.

Крајем маја Виктор Стремоусов, први замјеник привремене цивилно-војне администрације у Херсонској области, рекао ми је да они не планирају да оснивају републику, као ДНР и ЛНР, те траже своје признање. Њихов пут је, да тако кажемо, скраћен. И Стремоусовљеве ријечи, које сам пренио српском свијету, испоставиле су се као тачне. Херсон и Запорожје немају никакву међуфазу, њихове цивилно-војне власти расписале су референдум за изравно присаједињење Русији.

Посљедњи референдум на којем сам био посматрач, био је општеруски референдум о промјенама устава Руске Федерације и он је због изузетне важности за организаторе, односно администрацију Владимира Путина, а у сред епидемије корона вируса, тада су грађани Русије могли гласати седам дана. Овај референдум ће трајати пет дана и очекује се да ће великом већином побиједити опција која се залаже за савез са Русијом. Tа, у другим демократијама углавном рјеђа могућност да се гласа више дана, урађена је јер су у овим областима војна дејства непосредна опасност по живот становништва.

Са друге стране, сами референдуми су и пожурени због дешавања на фронту, која су Руску Федерацију приморали да прогласи дјелимичну мобилизацију. Ради се о великој контраофанзиви режима у Кијеву, који је извршио општу мобилизацију и наоружан са Запада однио побједу у бици за Харковску област.

Већ сам неколико пута у медијима износио зашто је то тако, односно да је Русија ушлау Украјину са не више од 170.000 војника по уговору, док је са друге стране већ имала Оружане снаге Украјине са 261.000 војника те потписан указ од стране предсједника Владимира Зеленског, од 01. фебруара ове године, да се тај број повећа за 100.000. Људи који су доста ближе доносиоцима одлука у Кремљу, а са којима сам имао прилику да разговарам јуче, тврде да број војника који је Русија ангажовала конкретно на терену, дакле они са оружјем у рукама и без логистичара, не прелази 100.000. Наравно, уз војнике Народних милиција ДНР и ЛНР, које је тешко квантитативно процијенити у овом тренутку, јер су и ове републике извршиле општу мобилизацију ове године.

Поредио сам то, такође, са Војском Републике Српске, која није имала више 200.000 војника под оружјем у тренуцима када је била најјача. Без обзира на војничку, командну и моралну супериорност ВРС, она је након Вашингтонског споразума почела да губи иницијативу, управо због малог броја војника у односу на непријатеље који су се поново ујединили против Срба. Техничка надмоћ, није издржала под уцјеном Американаца потписаног споразума између муслимана и Хрвата. Притисак са Запада наоружаних и обучених, а вишеструко надбројнијих војника, дао је свој резултат пред крај рата у операцији познатој као Маестрал, за шта је заслужно увођење надбројнијих, добро опремљених и логистички помогнутих, регуларних јединица из Хрватске.

Да се не би десило да територије које је Русија заузела, једнако брзо почну да се осипају под притиском у пјешадији надмоћнијег противника, као што се то десило са ВРС или на Харкову, војнополитички врх државе је донио указ. Већ се увелико разматра када ће се осјетити резултат прилива људства на ратиште, јер ће са 300.000 планираних мобилисаих, уз већ постојећи број војника, добити могућност да у потпуности искористи своју техничку и логистичку надмоћ над Украјином.

Поређења ради са већ познатим историјским догађајима, САД и њени сателити ВБ, Саудијска Арабија и ВБ, напали су Ирак са 965000 војника, док се од њих бранило наводно 650.000 лоше опремљених и санцкијама измучених ирачких војника. И поред надмоћи у пјешадији, а крајње непропорционално у моћи технике, опет је за сламање Ирака и истјеривање истог из Кувајта требало шест мјесеци, три седмице и пет дана. Након тога је проглашена побједа, а рат је трајао до 2011. горине, када су се Американци као повукли. А сукоби трају и даље у земљи која није ни сијенка оне какву је водио Садам Хусеин. Исто тако и Либија без Моамера ел Гадафија.

На њихове тврдње да је гласање у Украјини нелегитимно, не морамо указивати на међународни криминал везано за Косово и Метохију, довољно је да се присјетимо другог Ирачког рата, гдје су Американци пошто су потпуно уништили земљу и убили јој предсједника, направили привремену власт, те одржали изборе у стању рата и непрестаних терористичких напада који трају до данас.

Русија се супротставила таквој агресорској политици Запада, када је сасвим угрожен њен интерес у Украјини. Што се може поредити са могућношћу да је Русија промијенила режим у Канади и да наоружава њену војску и хушка је на рат са Москвом. Истовремено постављајући офанзивно хиперсонично нуклеарно оружје на границу Канаде. Видјели смо како су на такву могућност реаговали у случају Кубанске кризе шездесетих година прошлог вијека. То не би допустили ни данас. Као ни ПУтин.

Јуче су сви медији, као ова Комсомољскаја Правда коју држим у рукама, писали о проглашењу дјелимичне мобилизације руских војних обвезника. Они појашавају на шта се то тачно односи, шта чека мобилисане, а неки пишу чак и о томе шта треба понијети са собом у ранцу кад се јављате у војни одсјек. То је тема о којој сви разговарају, мада ја у граду нијесам осјетио никакву панику, већ напротив.

Поподне сам прошетао низ обалу ријеке Салхир и отишао до парка посвећеног Јурију Гагарину, гдје се одржавао митинг подршке бившим областима Украјине, као што је формално-правно Крим био до 2014. године. Уз патриотске пјесме и говоре, те велики број застава и присутних, град од скоро тристопедесет хиљада становника, поручио је заједно са полуострвом коме је престоница, слоганом исписаним на бини: Ми смо Русија, ми смо заједно.

Морам још једном нагласити да се и поред осам година како је опет у саставу Русије, није довољно да се не осјети разлика између стања руских градова до 2014. и Крима. Као што је требало, без обзира на никакав војни отпор и руску већину међу становништвом, много времена и напора да Крим буде инкорпориран у законе, економију и уопште систем РФ.

Један од атавизама такве политике, јесте да моја картица из Москве, овдје ради у ромингу. Компаније из Русије су се котирале на свјетским берзама и бојале су се санкција Запада, уколико почну да послују на Криму. Зато мислим да је главна задаћа руске спецоперације против режима у Кијеву, већ остварена. А она је да се Русија насмрт завадила са Западом и то на западну иницијативу. Руси су схватили да нема никаквог договора и ово што се дешава сигурно ће убрзати интеграцију Крима у економско-политички крвоток РФ.

Сличан посао, сада је то већ сасвим извјесно, очекује и области Херсона и Запорожја. Гдје опет није јасно да ли се реферндум у случају Запорожја односи на до сада достигнуте границе које је заузела РА, или Русија овим потезом најављује заузимање Запорожја.

Стање на фронту се стабилизовало, али рат се наставља несмањеном жестином и поред мировних напора. При том мислим највише на ангажовање Реџепа Тајипа Ердогана, који се обавезао да ће рамијењени Азовци до краја рата бити на територији Турске, што је он лично гарантовао. Он је то назвао првим кораком ка прекиду рата, што је нешто чему се сви надамо, али у овом тренутку ситуација је таква да сукоб, на који Запад ондосно НАТО само долива ватру кроз манипулисање предсједником Владимиром Зеленским, може окренути у било ком, лошем правцу.

Након јучерашњег затварања биралишта у 20 часова, у ЛНР је према подацима ЦИК, изашло 21, 97 процената или 298 900 грађана. У неким градовима гласање се прекинуло прије рока, јер је дошло до гранатирања од стране ОСУ. Први дан у ДНР је постигао изазност од 23,64 процента. У Запорожју је излазност 20,52, док је Херсон у који сам се ја запутио најљењи и гласало је свега 15,31 одсто уписаних. Што је и нормано, обзиром да је у овој области у току дуго најављивана украјинска офанзива. Она је проша много горе него она Харковска, али са ништа мањим губицима у живој сили.