Рат Јерменије и Азербејџана – уз помоћ султана Ердогана

Отпочео је поново сукоб око непризнате земље, која је Српској честитала пробијање коридора кроз Посавину ка Србији. Не само да су то урадили прије нас, спојивши се са матичном Јерменијом, већ је Република Арцах проглашена независном само три дана прије оснивања наше државе – 6. јануара 1992. године.

понедељак, 28 септембра, 2020 / 05:22

Нагорно-Карабах је још један залеђени сукоб, који је поново плануо. Посљедица је распада СССР, који је такође само тоталитаризмом замрзнуо конфликт. Сада га је обновило мијешање страних сила. Најновији војни сукоб Јерменије и Азербејџана око Нагорно-Карабаха, без сваке сумње је започет уз спонзорство Турске.

Ратови постсовјетског националног буђења

Овај замрзнути конфликт је веома налик другим рејонима у бившем СССР. Напримјер Транснистрија у Молдавији; Аџарија, Абхазија и Јужна Осетија у Грузији. Једнако као и Транснистрија и Јужна Осетија, ово подручје такође посједује друго име, које се користи у званичном животу државе, под којим није толико позната у свијету.

Транснистрија на румунском језику (а не молдавском, по логици неког болесника који је смислио трагикомични „црногорски језик“) значи Прекодњестровље. Земљу преко ријеке Дњестар, коју они називају Нистру. Потпуно аутономна, а непризната држава коју знамо под тим именом, званично се зове Придњестровље. Дакле, ствар је у перспективи, односно с које стране ријеке се посматра.

Исто тако Јужна Осетија се зове још и Аланија, јер се Осетини називају и Алани. Вуку традицију и баштину некада моћних, а данас под тим именом непостојећих древних народа – Скита и Сармата.

Занимљиво је да ново оружје којим Владимир Путин пријети Американцима због иступања из споразума о ракетама кратког и средњег домета, те истрајавају на постављању противракетне одбране окренуте ка Русији, носи име „Сармат“. Јужну Осетију и Абхазију признају као независне државе Русија, Никарагва, Венецуела, Науру и Тувалу.

Не Карабах, већ Арцах

Нагорно-Карабах као независан, не признаје ни сама Јерменија, што нам звучи познато. Име, настало у касном средњем вијеку је комбинација турске (кара) и персијске (бах) ријечи, а значи Црни Сад (баш као Нови Сад). Па није назив који се допада Јерменима, те су и главни град, знан у совјетско вријеме као Канкенди, преименовали у Степанкерт.

Они су православни хришћани монофизити, што ће рећи да не вјерују у богочовјечанску, већ искључиво божанску природу Исуса Христа, а подручје на којем се ратује је једно од најстаријих колијевки хришћанства у свијету.

Тако они своју непризнату државу зову Република Арцех, која је површином нешто мања од половине Републике Српске (11.500 км2), док је становништвом неко, ето, доста мањи и од нас. По попису из 2015. године тамо живи 150.932 становника, углавном Јермена, чија матична држава Јерменија има нешто мало више од три милиона житеља. Слично Јеврејима, Јермена има више у свијету, него у рођеној земљи. И имају свој кварт у старом граду Јерусалиму.

У свијету их има између шест и осам милиона. Значај јерменске националне цркве је уврштен у Устав Јерменије, обзиром да традицију вуче из првог миленијума нове ере. Причају посебан језик који нема сродних језика, те је у својој језичкој групи њен једини представник. Слично грузијском, чеченском, албанском, грчком, баскијском… Такође имају своје посебно писмо, којег се не одричу као Срби својих слова (Љ, Њ, Џ, Ћ, Ђ).

Са Србима Јермене веже не само сличност положаја у постјугословенско-постсовјетским паралелама и православна вјера; већ и што је први модерни Српски рјечник Вук Стефановић Караџић штампао у Јерменском манастиру у Бечу.

Нажалост, они су такође претрпили геноцид као и Срби, али они за истребљење које им је починила Турска имају име Хајотс Цегансапанутјун (Հայոց ցեղասպանություն), док Срби тек ових дана покушавају да успоставе термин Покољ, за геноцид који су над њима извршили Хрвати и њихово цвијеће.

Азербејџан: Шиитски ислам и пуно нафте

За разлику од наше исламизиране браће из Ефбиха, Азербејџанци су народ који прича језиком из породице туркијских језика. Иако муслимани, за разлику од домаћих са великим словом из 1971. године и Турака, који су сунити, Азербејџанци су већински шиити.

У самој земљи их има нешто преко осам милиона, док само у сусједном Ирану, који је средиште шиитске интерпретације ислама, има између 15 и 30 милиона Азербејџанаца. Имају велику дијаспору, посебно у Русији, гдје масовно иду у радни статус који ми називамо „гастарбајтер“.

Са нашим муслиманима их историјски не веже ништа осим вјере и Турске. За вријеме Совјетског савеза писали су ћириличним писмом, као што то и данас чине рецимо Чечени или Дагестанци, али су из жеље да се приближе сроднијим традицијама, прешли на латинично писмо по узору на Турску.

Ових дана је слично поступио и Казахстан, такође из истих мотива. Турци су, ваљда неће бити превише језика и писма, прешли на латиницу са арапске азбуке у вријеме Мустафе Кемала Ататурка и његових реформи.

Нагорно-Карабах је подручје настањено углавном Јерменима (уз предратних 23 одсто Азербејџанаца), али које званично, по границама признатим у Уједињеним народима, припада Азербејџану.

Јерменија није само у рату (незванично) припојила бившу Аутономну Област Нагорно-Карабах (АОНК), већ и Шаумјановски и Ханларски рејон; односно и неке друге дијелове Азербејџана, настањене Азербејџанцима, који су одатле протјерани.

У рату (1991-1994) Азербејџан је под своју контролу ставио неке области предратне АОНК, али Јермени данас контролишу скоро један и по пут већу територију него што је Аутономна Област имала прије рата.

Сукоб од прије Лењина, све до Горбачова

Коридор су пробијали из разлога што је још у периоду 1918-1920. совјетска власт одлучила да се АОНК прикључи Јерменији, да би 04.07.1921. године она ипак остављена у саставу Азербејџанске Совјетске Социјалистичке Републике. Са широком аутономијом, али без копнене границе са Јерменијом.

Тада је област износила 4.161 км2, а од пописа 1926. године, када је у њему живјело 89,2 одсто Јермена, тај број до 1989. године спао на 76,9 одсто њих. Сценарио нама познат са Косова и Метохије. Многи рејони, као Дашкенски, али и већ поменути Шаумјановски и Ханларски, нису ушли у састав Аутономне Области унутар СССР.

Још у вријеме совјетске власти, 18.07.1988. године, АОНК тражи да се припоји Јерменској ССР пред Президијумом Врховног Совјета СССР, да би 15.09.1989. Азербејџанска ССР распустила Комитет који је управљао АОНК, да би то 28.11. исте године потврдио Врховни Совјет СССР.

Азербејџанци су након што су Јермени област прогласили републиком, донијели указ о укидању АОНК, али је она формално постојала до распада СССР 26.12.1991. године.

Подскупови државних граница

Азербејџан, такође, има дио територије који није копном везан за већину земље, већ је још у вријеме СССР био располовљен Јерменијом на мањи југозападни и већи сјевероисточни дио који излази на слано Каспијско језеро.

Нахичеван, како се зове мањи дио, вјероватно је разлог због чега АОНК није имала границу са Јерменијом, јер га ни он нема са остатком Азербејџана.

Тренутно Јермени контролишу око трећине границе коју Азербејџан има у свом већем дијелу са Ираном, док са Турском имају само мали, специјално због тога направљени појас земље. Као Хрватска границу са Црном Гором на Превлаци, коју је направио такође комунистички диктатор. Но, на тај мањи дио, није територијално спојен са главним градом Бакуом, односно већим дијелом.

Зато Турци достављају наоружање, опрему и војнике преко Грузије. Од Михаила Сакашвилија, ждерача кравате и америчке предизборне будале, који је за америчке предсједничке изборе нахушкан на војни напад, те увукао Грузију у сукоб са Русијом и изгубио, ова земља озбиљно сарађује са НАТО, САД и ЕУ.

Први рат и јерменски лоби (плус Ким Кардашијан и Дејтон у Бишкеку)

Одмах по распаду Совјетског савеза, 02.09.1991. године, проглашена је Нагорно-Карабашка Република, унутар граница бивше Совјетске Социјалистичке Републике Азербејџан. То је изазвало рат у којем су у мају 1992. године снаге Самоодбране НКР, заузели град Шуша (читај Дервента), а затим и пробили коридор у подручју града Лачин (раније читај Модрича, данас читај Брчко).

Занимљиво је да су САД, које су у то доба проводиле програм економске помоћи бившим совјетским републикама, додали амандман по којем „Уредба о подршци слободе“ не важи за Азербејџан, док не прекине са војним дејствима против Јерменије и Нагорно-Карабаха.

То се, не без основе, приписује јаком јерменском лобију, који није ништа мање јак од јеврејског. Старлета позната по ничему и што је Кање Веста превела на православље, Ким Кардашијан, од јуче се активно укључила у лобирање по друштвеним мрежама за Јерменију, таман колико Дуа Липа за Шиптаре.

Четворогодишње крвопролиће уз велика страдања цивилног становништва и етничко чишћење, што нам је све познато, завршило се посредовањем Руске Федерације и Киргизије у Бишкеку 05.05.1994. године. Сад је, можда не баш правичан за све, али драгоцјен мир, опет нарушен. И то од стране Азербејџана. Нормално је да се упитамо зашто баш сада?

Јерменско-српско проклетство неизлаза на море

Азербејџан је након што нафту није више морао дијелити са остатком бившег СССР, врло брзо економски ојачао. Но, то никако није довољно да би сам ушао у сукоб са Јерменијом, која истина има баш неповољну стратешку позицију.

Она граничи са Ираном, Турском, Грузијом и Азербејџаном; па уколико Русија жели да јој дотури неку врсту војне помоћи, то је у тренутачној геополитичкој подјели могуће само преко Каспијског језера, па онда Ирана.

Земље која у званичном имену има одредницу Исламска Република, уз то и шиитска и насељена Азербејџанцима. Они су допустили јуче прелет великом руском транспортном авиону за Јерменију, али је велико питање да ли би уопште имали вољу да помажу „каурима“, уколико ово потраје и Азербејџанска војска буде имала брзих успјеха.

У политици руковођеној интересима све је могуће, али тешко да се није могло наслутити да ће се ово десити, барем у обавјештајним службама озбиљних земаља. Турска је своје војне ефективе, који импресивни и у свјетским, а не регионалним оквирима, упослила не само у Сирији, Либији, Јемену… већ и потпуно отворено – у Азербејџану.

О турској милитаризацији ове земље се већ писало, а највише о беспилотним летјелицама које производи сама Турска и зову се Бајрактар (не барјактар (заставник) мада значи исто).

Ердоганистан не извози само ТВ-сапунице

Ердоган је, осим набројаних, ушао у сукоб и са Грчком око проширења територијалних вода и искључиве економске зоне, јер се у спорном дијелу Средоземног мора налазе велике подводне резерве нафте и гаса.

Све то уз подршку тзв. Сјеверног (тј. турског) Кипра, који је ратна рак-рана у сред ткива НАТО. Турска и Грчка су истински биле на ивици рата, уз још неке земље ЕУ, које су економским интересима на страни Грчке.

Јако је важно да политички представници Срба, посебно са лијеве стране Дрине, јер су они особито спољнополитички неписмени, обрате пажњу на ова дешавања. Овај рат је близу. Води се у Европи, ту одмах са друге стране Црног мора. Уз потпуно исте играче као у Сирији, као код нас у Дејтонској Долини Плача. Са нагласком на озбиљно војно одсуство САД и присуство Реџепа Тајипа Ердогана.

Почео је да извози ратове чак и за унутрашње политичке потребе, а не само за стратешке потребе своје земље. Тако би то играње султана могло да се преигра и Бригада Султан Мурат би могла да добије нову екскурзију. Особито обзиром на изузетно ратнохушкачку медијску и политичку сцену у Ефбиху, гдје пола њих једва чека да се неко зло деси. Посебно уз подршку Турске.

Стога треба већ сада добро да се бургија и лобира, како код самог Ердогана и његове амбасаде у Сарајеву, тако и тражењем стратешких савезника који не би допустили либијски и јеменски сценарио, односно укључење Турске у ратове земаља са којим се не дијели копнена граница. А немојте се заваравати да ми нисмо на том списку.

Али, ево сад ће они то опослити часком, уколико стигну од од силних отварања сто метара асфалта пред изборе.

Стање на фронту

Јединице „Слободне Сиријске Армије“ које Турци наоружавају и плаћају на територији друге суверене државе, превожени су морем у Либију, да учествују у сукобу против Халифе Хафтара, који не признаје власт из Триполија, него има своју престоницу у Бенгазију.

То су заправо само пресвучени џихадисти истих увјерења и великом већином бивши припадници Исламске државе и сличних исламистичких афилијација, типа Тахрир ал Шам. Јермени у оцјенама лавирају од тога да „још истражују тврдње о умјешаности плаћеника из Сирије“ у конфликт, до тога да отворено тврде да је регуларна турска војска учествовала у нападима.

Занимљиво, у част напада је укинут интернет у Азербејџану, а у Јерменији није. Што је јасно с циљем да се у прикрије домаћа потврда из којег правца креће агресија, а уједно и свака војна обавјештајна служба воли ту врсту осигурања колике-толике тајности прије и за вријеме напада.

Но, Јермени су напад дочекали спремно и за сада се чини да нема никаквог озбиљнијег помјерања линије фронта. Бар нема говора о таквим, какве су се десиле приликом агресије НАТО на зоне под заштитом УН, која се лажно представља као „хрватска војно-редарствена акција Олуја“ (без придјева Пјешчана).

На Кавказу крајишки сценарио – Тип Козарска Дубица

Прије ће бити да су Азербејџанци ударили на тврдо, као у случају неуспјеле НАТО агресије на три западнокрајишке општине, којој је недавно била 25. миса задушница. Јермени тврде да су срушили четири хеликоптера и 28 беспилотних летјелица, односно уништили 35 оклопних возила и неутралисали око 200 азербејџанских војника.

Неки видео снимци потврђују овакве тврдње, а на њима се виде срушени хеликоптери, обарање беспилотника, као и доста мртвих. На више мјеста су Јермени пресјекли колоне оклопних возила по планинским путевима, те их уништили артиљеријом и навођеним пројектилима. Такође изјављују да су у успјешном контранападу заробили доста оклопне и друге технике.

У оружаном сукобу је авијација кориштена са обе стране и у великој количини. Министарство одбране Азербејџана је објавило снимке из ваздуха, на којим се види како врше ударе по јерменским положајима. Отприлике онако како је и Ердоган приказивао домаћој јавности снимке ваздушних удара на курдске јединице у Сирији.

Предсједник Нагорно-Карабаха, Арајик Хартујуњан, изјавио је да су турски авиони типа Ф-16 учествовали у бомбардовању њихових положаја.

Премијер Јерменије пред скупштином изјавио да је спреман да погине

Оно што је заиста видљиво, јесте велико јединство и борбени морал Јермена, који су се у огромном броју одазвали на позив за мобилизацију. Како у спорној области, тако и у самој Јерменији.

Пошто је потпуно јасно да Азербејџан може напасти и територију Јерменије, односно да Јермени не симулирају никакву „границу на Дрини“, премијер Никола Пашињан је у Јеревану, пред посланицима тамошње скупштине који су гласали за увођење полицијског часа, изјавио: Нисам дошао да вам кажем шта су наши војници и генерали способни да ураде. Дошао сам да вам изјавим како сам спреман да погинем за отаџбину.

Ово је један дан у рату који траје вијековима, тако да је тешко прогнозирати било шта друго, осим да је кључ у томе да ли ће се Јермени одржати у границама Републике Арцех. Уколико азербејџанско-турска страна буде имала већих и бржих успјеха, па чак и ако сломе отпор потпуно, нико из тзв. међународне заједнице неће бити у стању да их врати назад.

Јермени ће или издржати, или их неће бити (они то знају, а ми?)

Међународни прописи, барем они који би се требали поштовати у УН, уче да је Нагорно-Карабах саставни дио сувереног Азербејџана. Али то се исто тврди и за Косово и Метохију у Србији, као и за Крим у Украјини. Зависи ко тврди. Земље НАТО ће се углавном држати жалопојки, али неће урадити ништа конкретно, уколико се деси слом непризнате државе Арцех.

Азербејџан жели дијелове територије назад под своју контролу, а Турска проширење своје интересне зоне и јасно цртање те границе са Русијом или било којим другим изазивачем. Русију ће ова криза неминовно још приближити Јерменији, у којој се десила једна прилично непримјетна обојена револуција, која није промијенила пуно спољнополитички курс. Нешто налик на промјену власти у Црној Гори.

Нама у Републици Српској непријатељи нису ни Јермени, ни Азербејџанци, те су паралеле у којима Јермени личе на Србе, овдје дате само због лакшег разумјевања и пластичнијег приказа стања на терену. Спољнополитички се око овог догађаја морамо засновати (и Српска, и Србија) на позивима за његово што скорије окончање.

То је, не само нормално и дипломатски, већ то траже све свјетске силе сем Турске. То ће рећи да ово није више ни жути – ни црвени аларм у свијести да је у Ефбиху плодно тло да се прими овакво рјешавање замрзнутих конфликата – већ бијели! На крају текста чућете и зашто.

Уз то, велика је разлика у нивоу патриотизма код Јермена и код Срба. Код њих постоји посебан државни празник који обједињујући обиљежава геноцид који су Турци извршили над њима, док се то код нас спречава и забрањује. Да ли као „великосрпски национализам“, да ли као резултат рада лобиста из других земаља, поглавито Израела.

Да ли ће Срби бијелу боју на застави промијенити у жуту?

Једини начин да избјегнемо овакав ратни сценарио уз помоћ Турске, а надамо се да је свима сад јасно колико је то могуће, јесте одвраћање домаћинском политиком. Оном, која не прави спинове са српским заставама пред кабинетом, које колико сутра заборави и од њих одустане; него оном која чини све да стварна, економска, културна и политичка независност Републике Српске буде очита и неупитна.

Република Српска под хитно треба отрежњење из кредитног пијанства, јер руководећа политичка каста тај новац троши улудо и пљачкашки. Без производње било какве трајне, а камоли додате вриједности.

Својом економском самоодрживошћу и политичким јединством око кључних питања, као и паметним бирањем спољнополитичких партнера и договора, а посебно изградњи правог, а не естрадног патриотизма, треба показати Ердогану и ономе што му је Алија Изетбеговић „оставио у аманет“, да жута није исто што и бијела. Јер то једино разликује српску од јерменске заставе. Само на тај начин, а не предизборним (очигедно неискреним) обећањима да ће се ићи ка независности, може се осигурати трајан мир.

Независност је послије лако прогласити на једној пригодној приредби у Народној скупштини Републике Српске.



Коментариши