Пут у средиште Рудника "Сасе” Сребреница (ПРВИ ДИО)

Фронтал у два наставка доноси причу о располагању рудним богатством у Српској

среда, фебруар 10, 2016 / 12:23

Пише: Стефан Мачкић

Уточиште од љетње врелине, након петочасовне вожње од Бање Луке до Братунца, пронашао сам међу хладним зидовима дома Рада Цвјетиновића. Сада је у мировини, но већи дио живота је провео као рудар у Руднику олова и цинка "Сасе” у Сребреници. Занат је завршио 1964. године и са петнаест година је, каже, ушао у тај рудник. Његов отац, такође рудар, умро је у четрдесет и другој години живота од професионалне болести силикозе – прашина олова и цинка се лијепи за плућа рудара и стеже их. До смрти. У Руднику је радила и Цвјетиновићева сестра. Она је погинула у рату. Прича ми све ово Цвјетиновић да видим, како каже, "какав је Рудник изгледао кад смо га градили, какав је сад кад га фашисти и окупатори користе за себе, а како смо ми себе уложили и жртвовали, да би га изградили за државу, за народ, и наједанпут он је сад постао њихов, нечији.”

Руда из околине Сребренице ескплоатисала се још од Римског царства, а због природних богатстава која крије, подручје је кроз историју често било мета страних освајања. Послије Другог свјетског рата, рудна богатства Саса доспијевају у "народне руке”, а југословенске власти и народ граде Рудник и модернизују производњу. Све до кобних деведесетих.

"Платили смо огроман цех. Генерације су ту помрле”, прича ми Цвјетиновић. "Е, после је дошао рат. Изгинули смо. На примјер, једна чета бораца је, радника Рудника, изгинуло бранећи не знате шта сад, шта сте бранили. Бранили сте нешто што су вам отели, што су вам кроз то и права погазили, што су вас оставили гладне, што су вас оставили без пензије. Ви сте бранили, убијали те неке Муслимане који хоће да буде њихов Рудник. Они убијали нас што не дамо њима Рудник, да буде наш, да би ови сад то поклопили, значи, злоупотријебили нас максимално.”

Радо Цвјетиновић

За Цвјетиновића почетак рата представља почетак отимачине Рудника од народа који је у њега уложио толико крви, суза и зноја. Но, да бисмо разумјели дешавања која ће услиједити у "Сасама” по избијању рата у Босни и Херецеговини, треба да се вратимо коју годину уназад, а пажњу усмјеримо на нешто више од хиљаду и по километара сјеверозападно од Сребренице и Братунца – на Лондон.

Од западних амбиција до југо-транзиција

Југословенске су власти, настојећи да се пробију на Западна тржишта, са јачањем југословенске привреде отварале подружнице друштвених предузећа у земљама Западне Европе. За ову причу значајна су два таква предузећа – "Металхем” ("Metalchem International Limited”), основан 1967. године у Лондону као подружница "Југометала”, којег ће касније преузети Железара Смедерево, и Англо-југословенска банка ("Anglo-Yugoslav Bank Limited”), основана 1980. године такође у Лондону. Англо-југословенска банка је била у власништву југословенских банака – Београдске, Војвођанске, Стопанске, Југобанке, Привредне банке Загреб, Љубљанске, Загребачке и Монтенегробанке – и "Металхема”. О Англо-југословенској банци је писао хрватски новинар Домагој Маргетић, тврдећи да је она један дио схеме којом су власти зараћених страна током југословенских ратова деведесетих сарађивале како би извлачиле државни новац на тајне рачуне у иностранству.

На челу ових предузећа били су, између осталог, људи блиски Слободану Милошевићу – попут Борке Вучић, која је била директор Англо-југословенске банке од 1992. до 2001. године, и Новака Бјелића, који је 1996. године именован за директора "Металхема” – али и особе које ће по завршетку рата у БиХ имати много ближе везе са Рудником "Сасе”. То су Миломир Илић – менаџер за међународне банкарске односе у Југобанци од 1964. до 1992. године, директор Англо-југословенске банке од 1992. до 1999. године и "Металхема” од 1992. до 1993. године – и Александар Андрејевић – директор "Металхема” од 1997. до 1999. године.

Управни одбор Англо-југословенске банке посебним резолуцијама пред и по почетку рата повећао је овлаштења компаније, тј. своја овлаштења, а смањио своју одговорност. Тако је у октобру 1991. године у оснивачки акт додана клаузула којом се одобрава куповина и одржавање осигурања за све особе које јесу или су биле директори или запослени банке, укључујући осигурање од "било какве одговорности” у погледу обављања или необављања својих дужности и кориштењу својих овлаштења, у оној мјери у којој то (британски) закон допушта.

Док су међусобно ратовале у земљи, власти зараћених страна очито нису имале проблема да пронађу заједнички језик ван земље. У мају 1992. године управни одбор Англо-југословенске банке – у којој је већински пакет дионица имала Београдска банка – на састанку у луксузном хотелу "Меридиен” са погледом на тиркизно море у Лимасолу на Кипру одлучио је да ријечи "из Југославије” у меморандуму о оснивању Банке замијени фразом "из Југославије и бивших југословенских република”.

Поглед са балкона хотела "Меридиен” у Лимасолу, Кипар (фото: TravelingOtter, Flickr)

У међувремену рат је буктао широм БиХ, па тако и у Подрињу. "Током рата,” прича нам Цвјетиновић, "Рудник је, ето, стицајем околности, остао српски на почетку. Кад смо прекинули рад, Муслимани су се организовали, повукли се у брда, у планине да би нас одозго лакше напали и то су они одрадили тактички добро, да би касније и побили све, попалили сва села у Сребреници. Значи, Сребреница је постојала само на мапи, али није више било куће да није запаљена и некога да није убијен – српски живаљ, ако није побјегао, значи – и двије трећине братуначке општине.”

Рудник су држали до децембра 1992. године, када су им га Муслимани одузели у офанзиви, а ослободили су га у марту 1993. године.

"Имали смо огромне залихе у металу, олову и цинку и сребру, огромне залихе. То нико не зна тачно колико је зато што су они збрисали све трагове и продали то. Не продали, покупили, одузели, растурили, буквално, зато што ми ништа нисмо искористили. ’93. у марту, кад смо Рудник, значи, ослободили од Муслимана, то олово, метал и сребро је било у Београду у неком, да ли ’Југометалу’ или, ја мислим… тамо је било складиштено. ’Трепча’ нам је прерађивала наш полупроизвод.”

Директор Рудника у то вријеме био је Илија Станарчевић. Будући да он није давао властима да огромне залихе метала "растуре и покупе”, прича ми Цвјетиновић, Станарчевића су смијенили и на његово мјесто поставили Милоша Вукосављевића, који "није никакав отпор пружао; тад су и Војска и цивилна власт узимали, продавали и радили шта су хтјели. Кад смо се ми вратили да радимо демобилисани 1995. године ни килограма није више било тих метала.”

Након рата на чело Рудника је враћен Станарчевић. "Он је опоравио, покренуо је производњу, до ’98. године се помало радило. Неким лаганим интензитетом”, прича Цвјетиновић. По доласку на власт коалиције "Слога” Биљане Плавшић и Милорада Додика, поново је смијењен Станарчевић, а за директора Рудника је постављен Миодраг Вукајловић. "Почиње сад ера нестанка Рудника”, каже Цвјетиновић.

По доласку Вукајловића, из Рудника је у Србију извезена високопродуктивна рударска машина која је пред рат набављена за 500.000 DEM. Рудник је убрзо престао са радом, а радници су послани на чекање годину дана. Но, Цвјетиновић, у то вријеме предсједник Синдиката Рудника, прича како Вукајловић није хтио радницима потписати рјешење о чекању, које би им обезбиједило да примају 70% плате док се не врате на посао, па су морали организовати протесте.

"Тад смо ишли и у Бањалуку два пута на протесте, по два – три аутобуса сам ја водио. Ту сам био и први организатор протеста у Бањалуку пред Скупштину и Владу. И онда смо добили та рјешења и ми смо отишли на чекање.”

Да би се Рудник дигао на ноге, тврдила је управа, требало је да се прибаве новчана средства. Привредна, Хипо Алпе Адриа, НЛБ Развојна, Нова бањалучка и Нова банка у новембру 1999. године оснивају конзорцијум који ће обезбиједити кредитна средства у висини од 3,5 милиона КМ за санацију и покретање производње у Руднику. Уговором о кредиту, на који је сагласност дала и Влада Републике Српске, предвиђено је да чланице Конзорцијума стичу право учешћа у управљању пословањем и располагањем средствима Рудника преко својих представника изабраних у управни одбор, а у случају приватизације предузећа или његовог давања под концесију чланице конзорцијума имају право избора да траже поврат уложених средстава у акционарски капитал или право приоритета у додјели концесије по одређеним условима.

Када је Рудник добио кредит 2000. године, радници су се полако почели враћати на посао, али Цвјетиновић, којем је Вукајловић у међувремену дао отказ као предсједнику Синдиката, тврди да се добијени новац трошио ненамјенски.

"И он тада, овај Вукајловић почне трошити те паре са својим програмом. Он није имао свој програм. Није он могао ништа ни да уради. Није ни знао. То је постављени играч да уништи Рудник. И он је успио у томе. Са Владом тадашњом Додиковом,” тврди Цвјетиновић.

Поред тога, ни радницима није исплаћено 70% плате за чекање, па су тужили Рудник. "Онда смо у суду добили тих 70%, радници које сам ја водио и који су били храбри са мном, и ми смо то добили, али никад нисмо наплатили,” каже Цвјетиновић.

Ни високопродуктивна машина, купљена за 500.000 DEM и никад кориштена, а која је све вријеме била у Србији на привременом извозу, није враћена. Заплијенили су је, прича Цвјетиновић, тражиоци дуга од Рудника и продана је Руднику у Горњем Милановцу за само 75.000 KM.

Онда је у децембру 2001. године, како каже Цвјетиновић, кулминирала криза у Руднику. "Шест плата је остао дужан радницима. Значи 2001. од јуна мјесеца, јула, августа, септембра… ниједну плату исплатио није. Кредит од 3,5 милиона КМ је потрошен. Производња је на нули, нема је. […] И нико га не пита гдје ти је производња коју си зацртао и узео паре. Грејс период је истекао 2002. године, јануар мјесец. За цијело то вријеме, Конзорцијум банака управља Рудником. Значи дали су паре, комерцијалне кредите, али су и рекли: ’Ево вама кредит под овим условима, али ово ћемо ми да управљамо.’ То нигдје у свијету нема, то само овдје има.”

Синдикат Рудника, са Цвјетиновићем на челу, упутиће Тужилаштву БиХ и медијима у децембру 2006. године јавно обраћање у којем Вукајловића и управни одбор Рудника, састављен од Конзорцијум банака, оптужује да су ненамјенским трошењем кредита односно "својим начином ’управљања’ намјерно” произвели губитке како би банке профитирале на заложном праву имовине.

Рудник од почетка 2002. године не ради. Неће радити све до половине 2004. године.

Потрага за стратешким партнером

Упоредо са дешавањима у Руднику мијењала се и политичка стварност Републике Српске. Прву владу Милорада Додика замијенила је Влада Младена Иванића и, касније, Влада Драгана Микеревића.

Цвјетиновић је крајем 2003. године успио издејствовати састанак људи из Рудника са Драганом Микеревићем, тада предсједником Владе РС. Цвјетиновић ми прича да му је Микеревић том приликом обећао да ће руководство Рудника одговарати за своје, а да ће он учинити све што је у његовој моћи да се Рудник приватизује. Кренула је потрага за стратешким партнерима.

За Рудник се интересовало њемачко предузеће "Минерал пројект” ("Mineral Projekt Gesellschaft für Planung und Konstruktion mbH”). Још 2002. године "Минерал пројект” је контактирао директора Рудника "Сасе”, потврдио ми је Гинтер Пиплов (Gunther Pieplow), директор овог њемачког предузећа. "Запримили смо наруџбу за рударску опрему, но наша фактура за аконтацију није била плаћена па је уговор поништен.” У "Минерал пројекту” су покушали расвијетлити случај са Владом РС. "Будући да је од нас тражено да искажемо интерес за Рудник, ’Минерал пројект’ је поднио Влади захтјев за приступ информацијама на који нам није одговорено. Од пројекта се одустало 2003. године,” каже Пиплов.

Није се једино "Минерал пројект” интересовао за Рудник. Цвјетиновић ми каже да се за "Сасе” интересовала, између осталих, и енглеска подружница индијске пословне групе "Бинани индустрије” ("Binani Industries Ltd”). "Бинани” је угледно и успјешно предузеће основано још 1872. године, а фокус им је, између осталог, и цинк. С друге стране, у предмету Рудника "Сасе” у Инвестиционо-развојној банци Републике Српске (ИРБ РС) – у који сам имао увид, али ми није дозвољено копирање ниједне једине странице, већ ми је накнадно чак речено да и оно што сам видио, није требало да видим – спомиње се да се за Рудник интересовао и "Самсунг”. Више пута сам контактирао "Бинани” и "Самсунгово” одјељење за минерале и енергију, но нисам добио никакав одговор.

Ипак, Рудник није отишао у руке ниједног од наведених предузећа.

Како је Владин партнер стратешки преузео Рудник

Рудник "Сасе” је био у друштвеној својини све до краја марта 1995. године, када постаје државно предузеће. Од тада Рудником управља Матично државно предузеће "Енергоинвест” Зависно државно предузеће "Сасе” Сребреница (ЗДП "Сасе”), које ће 2004. године постати акционарско друштво (АД Рудник олова и цинка "Сасе”).

Влада РС крајем 1999. године проглашава ЗДП "Сасе” предузећем од стратешког значаја у којем се државни капитал има приватизовати по посебном приватизационом програму, за чију израду треба да се ангажује "овлаштена институција, односно консултантска кућа, а избор ће се вршити расписивањем тендера са правом учешћа домаћих и страних понуђача.”

За спровођење ове одлуке Влада је задужила Дирекцију за приватизације Републике Српске, чију ће надлежност касније преузети ИРБ РС.

Влада РС ускоро доноси Одлуку о начину провођења тендера за израду посебног приватизационог програма, а мијења је двије године касније тако да се она више не односи на посебне приватизационе програме за чију се израду "користи кредит из споразума који је закључила Република Српска или други државни орган и тим споразумом о кредиту је већ одређена процедура начина спровођења тендера за израду посебног приватизационог програма”.

Захтјевом за приступ информацијама од Министарства индустрије, енергетике и рударства сам тражио да ми достави уговоре са Конзорцијумом банака, којима би могла бити одређена процедура о спровођењу тендера, како је предвиђено поменутом одлуком, иако је иста донесена скоро три године након што је Рудник добио кредит. Приступ информацијама ми је одбијен јер се томе успротивио садашњи концесионар, тврдећи да су то повјерљиве комерцијалне информације. Садашњи концесионар није био ни основан када је државно предузеће склопило уговор са Конзорцијумом банака.

Приде, Закон о слободи приступа информацијама РС предвиђа могућност објављивања и повјерљивих комерцијалних информација уколико је то у јавном интересу. Влада РС очито сматра да објављивање уговора који се тичу једног од највриједнијих ресурса Републике Српске није у јавном интересу, будући да ми је одбијен приступ скоро свим информацијама које сам од Владе тражио – укључујући све концесионе уговоре који се тичу Рудника, рјешења о преносу експлоатационих права над рудним богатствима Саса, уговоре о преносу права управљања акцијама државног капитала у Руднику "Сасе” на приватна лица, па чак и јавне позиве за додјељивање концесија у вези са Рудником, због чега сумњам да је иједан јавни позив у овом случају икад и расписан.

Унаточ одлуци Владе РС, државни капитал у АД "Сасе” никад није приватизован.

Умјесто тога, Влада РС проналази стратешког партнера у руском предузећу "Јужуралзолото”.

Меморандумом о разумијевању из маја 2004. године Влада РС, власник 65% акција у ЗДП "Сасе”, обавезује се да ће пренијети права управљања тим акцијама на "Јужуралзолото”, а руско предузеће да ће извршити трансфорамцију предузећа кроз реорганизацију у поступку стечаја, докапитализацију, оснивање заједничког предузећа или приватизацију. Двије стране убрзо су закључиле Уговор о преносу права управљања на акцијама државног капитала у ЗДП "Сасе”.

Иако је стратешки партнер пронађен, стање у Руднику се није поправило.

Унаточ, како каже, "чврстим увјеравањима” Божидара Станимировића, у то вријеме, као и данас, главног републичког техничког инспектора, и Драгана Микеревића, тада предсједника Владе РС, да ће све кренути набоље када то учини, Цвјетиновић, којег су радници у међувремену референдумом поново изабрали на чело Синдиката, није хтио да потпише анекс уговора којим се радницима признаје дуг од шест неисплаћених плата.

"Намјесто нас је потписао Вукајловић Миодраг колико су они нама дужни шест плата”, прича Цвјетиновић, иако је дуг заправо износио – двадесет и шест плата.

Рудник почиње радити средином јула 2004. године. На посао је позвана само половина радника, а обећано је да ће се остали позивати постепено, каже Цвјетиновић.

Када се обратио управи Рудника синдикалним дописом у вези са преосталих двадесет неисплаћених плата, које нису биле признате, Цвјетиновић је отпуштен крајем августа 2004. године. Међу радницима тада долази до расула: неки одлазе радити у Рудник, неки остају уз Цвјетиновића.

"Кад је прошао 15. септембар, нема прве плате коју су обећали; онда људи закукали: ’Шта ћемо?’” наставља са причом Цвјетиновић. Радници су се тада окренули Основном суду у Сребреници, који је потом наредбом блокирао жиро-рачуне "Россаса”.

"Россасе” је било "Јужуралзолотово” предузеће регистровано у Зворнику, које је ова руска фирма непосредно након потписивања уговора са Владом РС опуномоћила да управља државним акцијама у АД "Сасе” у њихово име. Руси су такође захтјевом од Владе РС тражили да се са државног предузећа на "Россасе” пренесу права на експлоатацију руде. Влада РС им то одобрава привременим рјешењем из септембра 2004. године, које је требало да престане да важи уколико Влада РС у сљедећих пет година не би донијела коначну одлуку о додјели концесије. Влада РС је могла пренијети експлоатационо право само уз сагласност АД "Сасе”, што наравно није био проблем, будући да је "Россасе” већ управљао већинским пакетом акција у том државном предузећу.

Тако је, дакле, "Јужуралзолото” – тј. њихово предузеће "Россасе” – добио експлоатационо право над рудним богатством Саса без да је икад – бар тако изгледа – расписан тендер за додјељивање концесије над Рудником и без да је већински државно предузеће које је посједовало концесију икад заправо приватизовано. Привремено право управљања над државним акцијама у државном предузећу Руси су искористили да, уз аминовање Владе РС, на себе пренесу и експлоатациона права над Рудником.

Рударско-транзицијској одисеји, пак, још увијек се не назире крај.

Штавише, негдје у то вријеме се у игри појављује и наизглед нови играч – предузеће "Гросс” д.о.о. Градишка.

Назире се угашено свјетло на крају тунела

Предузеће "Гросс” данас управља Рудником и има експлоатациона права над рудним налазиштима, но није у потпуности разјашњено како је "Гросс” та права стекао. У рјешењу Основног суда у Бијељини из фебруара 2010. године о покретању стечајног поступка над АД Рудником "Сасе” – чега ћу се дотаћи касније – наводи се да је Влада РС због "вишемјесечних блокада” у новембру 2005. године "одузела” експлоатационо право предузећу "Россасе” и додијелила га "Гроссу”. Ипак, читајући наредбу Посебног тужилаштва за сузбијање организованог и најтежих облика привредног криминала Окружног тужилаштва у Бањој Луци (Специјално тужилаштво Републике Српске) о обустављању истраге о дешавањима у Руднику – о чему ће такође бити ријечи касније – добија се мало другачија слика о дешавањима у Руднику.

Још у априлу 2005. године закључен је Споразум о пословно техничкој сарадњи и повјеравању послова између "Россаса” и "Гросса”. Споразумом се предвиђа, између осталог, да ће "Россасе” обезбиједити потребне количине концентрата руде и исте понудити на продају "Гроссу”. Пар мјесеци касније, АД "Сасе” и "Гросс” ће закључити Уговор о закупу пословног простора, опреме и машина.

У Наредби се даље наводи да је Министарство индустрије, енергетике и рударства у децембру 2005. године, рјешавајући по захтјеву "Гросса”, привремено пренијело права на експлоатацију са "Россаса” на "Гросс”. Уколико је вјеровати наведеном у Наредби, не може се рећи да је Влада РС "одузела” експлоатационо право предузећу "Россасе”, јер је оно пренесено уз сагласност и државног предузећа, којим је управљао "Россасе”, и самог "Россаса”.

Тако је Рудник – по други пут – отишао у руке приватника без расписивања тендера за додјељивање концесије и без да је државно предузеће икад приватизовано. Оно што је посебно занимљиво јесте да иза "Россаса” и "Гросса” стоје, заправо, исти људи.

Директор "Јужуралзолотовог” предузећа "Россасе” био је Александар Петрић, финансијски директор Јелена Ћирковић, која ће се касније удати за Петрића, а финансијски менаџер – истовремено и представник "Јужуралзолота” – Генадиј Назаренко. То се наводи у кривичној пријави Тужилаштву Босне и Херцеговине по којој је отворен предмет који се сада налази у Специјалном тужилаштву РС, а у који сам имао увид. То оквирно потврђује и Радо Цвјетиновић, иако није сигуран које су тачно функције све наведене особе имале.

С друге стране, у регистру пословних субјеката РС Јелена Петрић наведена је као предсједник управног одбора "Гросса”. Као чланови управног одбора наводе се и Генадиј Назаренко и Александар Андрејевић, некадашњи директор "Металхема” и донедавно директор "Минека лимитед” ("Mineco limited”). "Минеко” је данас двотрећински власник "Гросса”. На интернет страници "Гросса” као технички консултант наведен је Александар Петрић.

У поменутој кривичној пријави наводи се такође да се Александар Андрејевић и Генадиј Назаренко познају још из времена када су обојица радила за "Гленкор” ("Glencore”), мултинационалну компанију коју је основао Марк Рич (Marc Rich). Америчке федералне власти су против Рича својевремено подигле оптужницу за утају пореза и илегалну трговину нафтом са Ираном током Иранске талачке кризе са почетка осамдесетих година прошлог вијека. Кад је оптужница подигнута, Рич је био у Швајцарској и никад се није вратио у САД. На посљедњи дан свог предсједничког мандата, Бил Клинтон га је помиловао.

Помиње се у кривичној пријави такође и да је "Россасе” за вријеме управљања Рудником продавао руду искључиво "Минеку”.

Још једна личност важна помена кад се говори о "Минеку” јесте Димитрије Мики Аксентијевић. На свом профилу на пословној друштвеној мрежи "LinkedIn” он наводи да је радио за "Гленкор” од 1994. до 2002. године, након чега је основао "Минеко”. Он је још увијек директор "Минека АГ” ("Mineco AG”) регистрованог у познатом пореском уточишту – швајцарком кантону Цуг.

Иза "Минека лимитед” се крије и једна од личности са почетка приче – Миломир Илић, некадашњи директор Англо-југословенске банке и "Металхема”. Он је од 2005. до 2011. године био секретар лондонске подружнице "Минека”.

"Минеко лимитед”, данас већински власник "Гросса”, заправо је подружница холандског предузећа "Минеко холдинг” ("Mineco Holding B.V.”). "Минеко холдинг” је заправо само подружница матичног предузећа "Минеко инвестментс лимитед” ("Mineco Investments Limited”), регистрованог у мало топлијем пореском уточишту. Адреса му је у Лимасолу на Кипру.

Као директор и секретар "Минеко инвестментс лимитеда” у кипарском регистру пословних субјеката наводи се компанија "Кристабел” ("Christabel Directors Limited” и "Christabel Secretarial Services Limited”).

У бази података о оф-шор компанијама коју је Међународни конзорцијум истраживачких новинара ("International Consortium of Investigative Journalists”) објавио 2013. године "Кристабел” је повезан са скоро хиљаду оф-шор компанија, било као њихов службеник, посредник при њиховом оснивању или као њихова коначна адреса.

У овој бази података, Александар Андрејевић се води као дионичар оф-шор ентитета "Елнасорт фајненшл” ("Elnasort Financial Inc.”). Други наведени дионичар ове компаније је Душко Перовић, шеф Представништва Републике Српске у Москви. Перовић је такође наведен и као директор и дионичар оф-шор ентитета "Брокли алајнс” ("Brokly Alliance Inc.”).

Сви путеви у овој причи, чини се, воде до пореских уточишта и оф-шор компанија. Једна таква компанија је и "Метексел трејдинг” ("Metexcel Trading Limited”), такође са сједиштем у Лимасолу на Кипру. Директор "Метексела” је Генадиј Назаренко.

У пословном регистру Републике Српске, као оснивачи "Гросса” наводе се "Метексел трејдинг” и "Минеко лимитед”. На интернет страници "Гросса” се, пак, наводи да је ово предузеће основано 1. априла 2005. годинe, пар седмица прије него што је "Метексел” регистрован на Кипру, а пет мјесеци прије него што је "Минеко лимитед” регистрован у Енглеској. Нејасно је, стога, ко је тачно основао "Гросс”, али је јасно ко иза тог предузећа стоји.

Док сам за "еТрафику” истраживао другу спорну концесију додијељену "Минеку” – због чега је понуђач који је имао знатно повољнију понуду тужио Владу РС и Комисију за концесије – открио сам да се у једном од извјештаја о раду Комисије наводи да је 2010. године дошло до противзаконите промјене власничке структуре "Гросса”.

Ово се предузеће више пута нашло у извјештајима о раду Комисије за концесије због непоштивања концесионих уговора. Осим незаконите промјене власничке структуре, 2010. године "Гросс” такође није остваривао капацитет производње зацртан уговором. Исто се понавља и 2011. године, осим што се овај пут наглашава и да се не врше истраживања прописана уговором о концесији; баш као и 2012. године. Ни 2014. године "Грос” не дјелује у складу са концесионим уговорима.

Када сам их прошле године упитао о поменутим кршењима уговора, из "Минека” су ми одговорили да је "термин ’кршење’ Уговора престрога квалификација”, додајући да је у питању "провера реализације Уговора” и да се годишњи извјештаји користе ради "евидентирања препорука за наредних 12 месеци како би се рад концесионара ускладио са Уговором о концесији”.

"Гросс” је такође, унаточ рјешењу Основног суда у Сребреници којим се Руднику забрањује извоз и продаја руде, опреме и машина, 20. марта 2006. године, за само деведесет минута, у Србију извезао осамнаест камиона руде у вриједности од скоро 300.000 $, писале су том приликом "Независне новине”, наводећи да је купац руде у Србији био – "Минеко”.

Ипак, концесија остаје у њиховим рукама.

Када сам у току истраживања за "еТрафику” у разговору са Предрагом Ашкрабићем, предсједником Комисије за концесије РС, споменуо да је "Гросс” незаконито промијенио власничку структуру и да годинама не испуњава обавезе из Уговора о концесији, он ме је питао "Ко каже да не испуњава?” и "Ђе то пише у извјештају?”, додајући на крају да га то "не интересује”. На крају поменутих извјештаја стоји име Предсједника Комисије за концесије – Предрага Ашкрабића.

Играње на рубу закона, чини се, није страно људима иза "Минека”.

Кликните на слику да отворите увећану верзију

Наставиће се…


Аутор овог текста је Стефан Мачкић, студент Факултета политичких наука у Бањој Луци, љубитељ истраживачког новинарства и читалац Фронтала. Стефанов блог који ће се бавити истраживачким причама пронађите на овом линку.

Пошто је ово и по обиму и по важности велики текст, Фронтал ће га објавити у два дијела. 



0 КОМЕНТАРА

  1. Sve cestitke novinaru Mackicu. Odavno nisam procitao ovako dobro uradjenu analizu jednog ociglednog kriminala bivse i aktuelne vlasti u RS. Nismo ni svesni ko sve upravlja nasim zivotima. Kriminal i mafija se uvukla u sve pore naseg zivota. kriminalci su se toliko obogatili (uglavnom u postupku privatizacije drzavne imovine) da sada parama sve resavaju. pitam se samo da li ce bar buduce generacije u BiH, i drugim zemljama regiona, doziveti da se situacija bar malo popravi. Licno i iz radoznalosti, pratim ovu grupaciju okupljenu oko kompanije Mineco. Koliko je samo takvih. U zemljama regiona, pa i RS, ucestvovali su u nekoliko znacajnih privatizacija (kako izgleda pljacki) i dodeljeno na nezakonit nacin nekoliko koncesija na prirodna bogatstva (rudnike i reke). Kako je moguce da se neko toliko obogati i da za tako kratko vreme uvuce u sve pore naseg politickog zivota. Drugim recima, da potkupi toliko politicara, jer drugog objasnjenja za tu pljacku nema. A ljudi su generacijama u tim rudnicima ostavljali svoje zdravlje i svoje zivote. Imali li iko da ih zastiti, ili se jednostavno moramo pomiriti da smo porazeni. Ja mislim da se ne treba predvati. Dok je ljudi kao sto su Mackic nada postoji.

  2. Naravno, čestitke novinaru Mačkiću.
    Svi naši rudnici, fabrike, šume vode…svi naši resursi, , zatim, željeznice, putevi, obrazovanje, kultura, i na kraju ljudi, sve je to namjerno i sistematski uništavano od svih vlada od početka postojanja R Srpske.
    S tom razlikom, što su kako je vrijeme odmicalo vladajući bili bezobzirniji, nemilosrdniji, neljudskiji, genocidniji…
    Ovi sadašnji, staviše tačku na postojanje Srpske.
    I u materijalno, i u demografskom , duhovnom , i svakom drugom smislu.

    Novi su dolazili na vlast jer je narod vjerovao njihovim predizbornim lažima o procesuiranju kriminala, o novim radnim mjestima, i svi do jednoga su lagali.

    Ovi sadašnji razbojnici, jošplaćaju prijašnje kriminalce da budu članovi njihove ubijačke horade kako bi ih natovarili narodu na ledja dok mu kičma ne pukne.

    Ovaj monstrum nam tovari na pleća naše djece i naša lešinare obrvanske, čekićarske, smrdljivo tvorovske kako bi nas uništio do kraja, ali i kako bi nam se narugao, uzrugao, vrijedjao.
    Ne samo nama, nego i onima u zemlji, i onima nerodjenim , i onima koji se nikada neće zvog monstruma ne roditi.

    Jer, zaboga , njiegova se pika, a njegova je : Pobiti, uništiti, ispljuvati sve srpsko: i živo, i mrtvo, i nerodjeno….

    Dakle, cijela Srpska je Sase…..

  3. Re ex-1978. Fakat tebi ne odgovara ovaj sa fotografije. Sto bi se reklo ne idete ruku pod ruku. Naprotiv, ti se ismijavas ovom sa fotografije sto nije dobro. A to sto ti sebe „fakat“ nisi mogao natjerati da procitas tekst, nije problem autora nego tvoj. Bolje je da ides na klix jer njihovi tekstovi „satro“ novinara ti sigurno vise odgovaraju. Fakat.

  4. A sad nesto o tekstu. Ovaj slucaj je jedan od flagrantnih primjera kriminalnih privatizacija u BiH. Ljudi, i sa jedne i sa druge strane, prije rata ostavljali zivote u rudniku i za rudnik, a za vrijeme rata gurnuti da ginu za vlastodrsce (gospodare rata) da bi nakon svega ostali i bez posla i bez zdravlja i bez rudnika. Imena iz ove price su tipicni tipovi iz kriminalnog miljea, kojima nista nije sveto, osim krvavo zaradjenih para. Bukvalno krvavih. Ovaj Dusko Perovic iz price je doveo Litvance u fabriku Birac, sumnjive Ruse u Rafineriju Brod, sumnjivog Rusa u Rudnik i termoelektranu Ugljevik (Comsar), tajkune kriminalce u Rudnik Sase, itd. Covjek je radio i sad radi sa nekoliko obavjestajnih sluzbi (drugim rijecima: spijun), a Dodikom vlada ko malim djetetom. Zna se da je bio i ostao u direktnoj semi sa Darkom Saracem, samo se ne zna ko je kome sef. Ustvari, on a ne Dodik, upravlja Republikom Srpkskom, drugim rijecima nasim zivotima.

  5. Jezdo. ne, ne , ne slažem se s tobom. Nisu krivi ni Perovići ( šta je taj onom Peroviću u našem predstavništvu u Moskvi?), niti emiri, niti nepastiri, kecmanovići, kesići, ćeranići, seratori, tvorovi, …i ostala bagra, isključivi krivac je onaj koji je onaj čija se pika.

    Ko je kriv domaćinu kuće koji je naslijedio od svojih predaka kuću, imanje, novac…. i još mnogo čega, a doveo do toga da mu čeljad nemaju šta da jedu, kuća se urušava, stvari iz kuće iznešene i rasprodate, ili podijeljene bjelosvjetskim hohštaplerima?

    Njegovo je bilo da čuva zemlju i ljude u njoj, a šta je on radio?
    Napravio od nas najveću sirotinju evropsku, pokrao nas go gole kože, opustio zemlju.

    Da nas je on sam krao, nedomubogdabogda, mogli smo to podnijeti, ali tolikz bagru okupljenu oko njega ne bi mogla da podnese i Švajcarska.

    Isti slučaj u mom gradu.
    Kažu PD-om ne upravlja Marko Polo, nego Mućak.

    Jedna prijeratna fukara koji je imao samo polovni kamion, ne znam da li ima i srednju školu, ….
    I takvom MP dozvolio da postane bogatiji nego svi Prijedorčani zajedno ?
    Kriv Mućak?
    Ne, ne , isključivi krivac je MP. Za svoja nedjela , ako ima pravde, treba da mu sipa pokuca i odvede ga tamo gdje je kriminalcima mjesto…

  6. Хвала коментаторима и на похвалама и на критици, а Фронталу на објављивању текста!

    ex-1978,
    имаш какав приједлог за убудуће?

    prijedor,
    челни људи садашњег концесионара Рудника „Сасе” су преко једне оф-шор компаније повезани баш са Душком Перовићем, шефом Представништва РС у Русији.

  7. Mačak, hvala na informaciji.
    Pa. to ti jt: izvor i motorna snaga svega zla je presjednik.
    Samo se pitam-odakle u našem narodu toliki skotovi, tolike hulje. Znao sam da strani okupatori nemaju milosti prema zemlji koju su okupirali.
    Ali, za razliku od ovih naših skotova, oni su opljačkano blago dovozili u svoje države, gradili ih. to su radili Englezi, Španci, holandja ni i svi redom ….
    Kralj Leopold je ubijao tudji narod, pljačkao tudju zemlju da bi razvio svoju zemlju.
    Ali, kako objasniti da je naš Leopold opljačkao do dna svoju zemlju, ostavivši je bez feninga?
    I, to mu je bilo malo pa nas je zadužio milijardama.
    Kako objasniti njegovo ubijanje većine svojih sunarodnika, bijedom, izgladjivanjem?
    Kako objasniti totalno razaranje svega, od privrede, ekonomije školstva , duhovnosti, morala, crkve?
    Kako objasniti protjerivanje najobrazovanijih, najsposobnijih iz zemlje?

    A, sve to zarad materijalnog dobra koje neće ponijeti u zemlju, zbog kojega će njegov pokolenja nositi ljagu koju im je on stavio na čelo?

  8. Мачкићу,

    нећу улазити у твоје мотиве, али читајући ово што си написао морам ти рећи да о теми о којој пишеш НЕМАШ ПОЈМА.

    Општепознато је да је један од основих разлога покушаја извлачења општине Сребреница из састава РС управо рудник Сасе. Бакир је бацио око на Сасе, а један од првих потеза је оспоравање концесије коју садашњи власник има. Ти му оваквим писањем помажеш, а ја нећу улазити у то да ли то радиш свјесно и да ли је редакција Фронтала истог тог свјесна.

    Написао си реченицу:

    “Тако је, дакле, „Јужуралзолото” – тј. њихово предузеће „Россасе” – добио експлоатационо право над рудним богатством Саса без да је икад – бар тако изгледа – расписан тендер за додјељивање концесије над Рудником и без да је већински државно предузеће које је посједовало концесију икад заправо приватизовано. Привремено право управљања над државним акцијама у државном предузећу Руси су искористили да, уз аминовање Владе РС, на себе пренесу и експлоатациона права над Рудником.“

    Прво што мораш знати када пишеш о оваквим темама је да се за концесије не расписује тендер. Концесија се добија на основу јавног позива владе или на основу самоиницијативне понуде.

    Друго што мораш знати је је рудник Сасе имао експлоатационо право прије приватизације и куповином предузећа које има експолатационо право нови власници купују и то експлоатационо право.

    Треће што мораш знати је да предузеће које има експлоатационо право има и предност при добијању концесије.

    Такође, не могу се отети утиску да је овај текст антируски.

  9. „Дуготрајно робовање и рђава власт могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере.
    Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопстевну корист од очигледне штете“.
    И Андрић

  10. Procitao sam kompletan tekst novinara Stefan Mackica na njegovom blogu i tek tada stekao kompletnu sliku ovog ORGANIZOVANOG KRIMINALA. Boze moj sta rade napacenom narodu. Strasno. Kad ovdje procitam neke, istina malobrojne, komentare kojima se brani vlast ( ona ranija i ova sadasnja) dodje mi da se zapitam: DA LI SMO MI (na sve tri strane) UOPSTE NORMALAN NAROD. Divimo se i opravdavamo vlastitu pljacku. Ovom Simi (mozda Peri Simicu) predlazem da trazi povecanje plate. Ne za strucnost i argumentovanost komentara (toga ocigledno nema), nego upornosti. Covjek je od onih koji su u stanju kazu „da li vise vjerujete meni, ili svojim ocima“. Moje pitanje nadleznim (koji sigurno ovo citaju) je: kad cete da provedete i okoncate krivicni postupak koji se vodi (ako sam dobro razumio) povodom slucaja ocigledne ORGANIZOVANE PLJACKE rudnika olova i cinka Sase? Imajte u vidu da je i opstruisanje procesiuranja za izvrsena krivican djela KRIVICNO DJELO. Pa ako zastare ranije pokrenuti krivicni postupci, nece zastariti krivicna djela koja vi cinite.

  11. Oroz Simo, ako se tako zoveš (nešto ne bih da ti persiram), neću ulaziti u tvoje motive, ali čitajući ovo što si napisao, moram ti reći da nemaš pojma. Pokušaj izvlačenja Opštine Srebrenica iz sastava RS (to će uvek biti prisutno) nema nikakve veze sa Rudnikom Sase. To je malo veće i šire pitanje (pre svega političko) od jednog rudnika, makar se on zvao Rudnik olova i cinka Sase. Drugim rečima, “mešaš babe i žabe”.

    Ne želim da branim tekst autora Mačkića (on je to maestralno obradio), i nema tu potrebe da ga bilo ko brani, ali moram da konstatujem da je ono što je napisao argumentovano i apsolutno tačno.

    Prvo što, Simo, moraš da znaš kad komentarišeš ovakve teme, i neosnovano kritikuješ autora, je da se za dobijanje jedne koncesije raspisuje tender, što u “prevodu” i znači javni poziv, ali da koncesije mogu da se dobiju (na žalost) i na osnovu samoinicijativne ponude. Samoinicijativna ponuda, kao institut, upravo je i izišljen da se unapred odabranim bez tendera (javnog poziva) dodeli koncesija, ili unapred dodeli određeni broj bodova (u RS 10% što nije malo).

    U konkretnom slučaju, Vlada RS 2005 god., bez tendera (javnog poziva) i samoinicijativne ponude, koncesiju (eksploataciono pravo) dodeljuje firmi Gross d.o.o. sa sedištem u Gradišci. Firma Gross d.o.o je osnovano 2005 god. (http://www.gross-doo.com/osnovni-podaci/) i tada je bila u 100% vlasništvu britanske kompanije Mineco Ltd (koja je inače osnovana 2003 god.). Kasnije je 33% vlasništva firme Gross ustupljeno kompaniji Metexcel Trading sa Kipra, za koju se ni dan-danas ne zna u čijem je pravom – suštinskom vlasništvu. Tih 33 % vlasništva kompanija Mineco Ltd. kiparskoj firmi Metexcel je ustupila nezakonito što je konstatovala i Komisija za koncesije RS. Prema tome, Vlada RS praktično dodeljuje koncesiju (bez tendera i samoinicijativne ponude) firmi (Gross d.o.o.) u istoj godini kad je ta firma osnovana, odnosno firmi koja nije imala nikakvog iskustva u eksploataciji rude olova i cinka, dok je, na drugoj strani, odbila nekoliko samoinicijativnih ponuda poznatih svetskih prerađivača rude olova i cinka. Tek 2007 god. Vlada je prava na eksploataciju radnika (koncesiju) dodelila firmi Gross d.o.o. na osnovu samoinicijativne ponude, i ne razmatrajući zvanično ponude nekoliko poznatih svetskih prerađivača. Pretpostavlja se zašto.

    Drugo, što moraš da znaš, je da niko od novih “koncesionara” (prvo Rossase, i zatim Gross) nije nikad definitivno izvršio privatizaciju državne firme “Rudnik olova i cinka Sase” (bilo je tu nekog privremenog upravljanja, što je institut koji ne poznaje ni jedan pravni sistem), jer bi time morali da prihvate sva dugovanja te državne firme, ali i zadrže radnike, što im naravno nije odgovaralo. Više im je odgovaralo da dobiju “čista” prava na eksploataciju rudnika, a da sve dugove ostave državnoj firmi. Kad je državnoj firmi rudnik oduzet, odnosno oduzeto ono od čega je rudnik (rudari) živio bilo je logično da pre ili posle ode u stečaj, što se i dogodilo 20110 god.

    Prema tome, pošto nisu kupili (kako kažeš), a ni privatizovali državnu firmu, nisu od nje ni mogli naslediti eksploataciono pravo (koncesiju) na rudniku. Međutim, Simo, u pravi si kad kažeš da je državna firma imala eksplataciono pravo nad rudnikom, ali si zaboravio da kažeš (ili nisi znao) da državnoj firmi to ekploataciono pravo nikad nije zvanično oduzeto, pa čak ni onda kad je 2010 god. (pet godina poslije otimanja koncesije na rudniku) nad tom firmom otvoren stečaj. Drugim rečima, koliko je meni poznato, sa državnom firmom, koja je imala koncesiju nad rudnikom, nikad nije raskinut ugovor o koncesiji (eksploatacionom pravu), a da je ista koncesija (bez tendera-javnog poziva) data drugoj privatnoj firmi. Posebno pitanje je kako i žašto je Vlada RS dozvolila da državna firma 2010 god. ode u stečaj i da se skoro sva imovina u bezcenje rasproda, uglavnom, upravo firmi Gross d.o.o.

    Treće što, Simo, moraš znati je da nije tačno da preduzeće koje ima eksploataciono pravo (koncesiju) ima prednost pri dobijanju koncesije. To ne stoji ni u jednom propisu RS. Pored toga, firma Gross je skoro dve godine (od 2005 do 2007) rudnik koristila bez ikakvog osnova, i to joj je, samo po tebi Simo, moralo dati pravo da bez tendera 2007 god. dobije koncesiju. Smešno, Simo.

    Četvrto, ovaj autorov tekst nije antiruski (odakle ti to), nego je antikorupciski, antimafijaški, antiloposvski, anti…

    Izvinjavam se autoru Mačkiću ako sam negde pogrešio neki podatak. Ovaj i slične slučajeve pratim privatno i iz radoznalosti (još iz vremena kad su u Srbiji u privatizacionom postupku uništili nekoliko državnih firmi – giganata (Navip, Fidelinka, itd), i svi podaci koje navodim su sa zvaničnih linkova firme Gross i firme Mineco, ali i linkova zvaničnih državnih organa (Vlade RS, razniah ministarstva, Komisije za koncesije RS, itd.). Šta im ja mogu kad nisu u stanju ni da sakriju vlastiti lopovluk i kriminal. A tebi, Simo, ne zameram što po službenoj dužnosti braniš interese aktuelne vlasti (verovatno za to primaš platu) koja će, očigledno, uskoro za svoja dugogodišnja nedela morati da položi račune. Ali ti zameram što se pre nego što nešto objaviš bar informišeš dobro. Ovako, proizilazi da ponavljaš samo greške svojih mentora, koji od silnih nezakonitosti ne stižu ni da ih bar dobro “upakuju” u pravnu formu, odnosno maskiraju. Vidimo šta se ovih dana događa sa jednim istaknutim RS političarom. Zbog vlastitog neznanja i bahatosti, i neznanja 17 svojih savetnika (među koje možda i ti spadaš), rizikuje da zaradi dugogodinju robiju, a neke građane RS ostavi bez “voljenog vođe”.
    Na kraju, Simo, opšte je poznato da kad nemaju argumenata za odbranu ili napade, takvi kao ti se uvek pozivaju na ugrožavanje države, nacije, vere…. Providno, providno, brate Simo

  12. Čika Pera,14.02.2016. 11:10:54

    “Pokušaj izvlačenja Opštine Srebrenica iz sastava RS (to će uvek biti prisutno) nema nikakve veze sa Rudnikom Sase.“

    Баш је тако!?
    Када је рудник у РС онда је то национално богаство од кога моги живјети стотине хиљада људи, а када би био у ФБиХ, онда је то небитан ресурс који не интересује Бакира. Паметно размишљаш. Свака част.

    “Samoinicijativna ponuda, kao institut, upravo je i izišljen da se unapred odabranim bez tendera (javnog poziva) dodeli koncesija, ili unapred dodeli određeni broj bodova (u RS 10% što nije malo).“

    Е мој Перо, везе ти немаш. Да би се расписао јавни позив (тендер, како ви неписмењаковићи то називате) потребно је направити студију оправданости за сваку концесију. Онај ко расписује јавни позив мора направити студију која оправдава ту концесију. Када би надлежна министарства за сваку концесију правила студије оправданости морали би увозити администрацију и запослити хиљаде нових радника у министарства. Толико ту има посла.

    Самоиницијативне понуде су измишљене због људи са идејама који за ту своју идеју у те студије оправданости, уложе велики новац. Друго, по закону у процедури не могу истовремени бити двије самоиницијативне понуде. Мораш претходну одбити да би друга ушла у процедуру баш због тих 10%.

    Треће. да би се неки ресурс експлоатисао потребно је уложити огромна средства у истраживања. Вјероватно никад ниси чуо за концесије заистраживање.

    Пријатељу, зар ти мислиш да је исправно да неко добије концесије за истраживање, уложи велики новац, докаже резерве руде, све то уредно документује и умјесто самоиницијативне понуде коју је тај што је нашао руду поднио, држава треба да распише јавни конкурс и ресурс да неком ко није ни лук јео ни лук мирисао?
    Па ко је онда луд улагати у геолошка истраживања и развој технологије?

    Самоиницијативне понуде нису измишњене да би неко био протежиран због својих политичких веза, него да би био протежиран са 10% поена онај ко је већ уложио новац у истраживања или куповином предузећа које је имало експлоатационо право, а то право је предузеће заслужило управозато што је истраживало и утврдило резерве руде које експлоатише.

    Нисам ја рекао ништа ни за ни против концесионара у руднику Сасе, само сам реаговао на причу да је јавни позив поштена варијанта, а саминицијативна понуда лоповска. Управо је обрнуто. Самоиницијативним понудама се штите људи и предузећа који су већ улагали у те ресурсе, а не протежирају се тајкуни који би то излицитирали.

    Друго што ми упада у очи је да се кука за временима када радници нису имали плате, а било би поштено да је Мачкић написао да ли су сада радници задовољнији или у она времена прије приватизације.

    Моје информације говоре да су данас радници у том руднику много задовољнији.

  13. @Симо П. Ороз

    Ти си веома покварен тип и прилично сам сигуран да си се лажно представио као друг Васић. Он је за тебе људина.

    Коју то корист народ Српске има од Рафинерије у Броду? Преко пола милијарде пореског дуга који никад неће бити плаћен? Зашто је државна тајна ко је власник? Биће као и с Литванцима. Колико се сјећам, скоро пола Буџета Српске се пунило од Рафинерије за вријеме првог Додиковог мандата.

    Коју то корист ми имамо од концесија? Јеси ли видио колики су годишњи приходи од свих концесија на годишњем нивоу?

    Дајемо своја природна богатства експлоататорима. Хамовић и Сердаров узимају наше природне ресурсе, Хамовић препродаје нашу струју. Као свугдје скупља струја, а Српска је продаје по нижој цијени него домаћинствима. Тако су и Пашић и његов син дабали Британцима концесије, па нам дођоше главе.

    Хвала аутору што помену Перовића. Све је јасно. Уништиће нас ти удбаши ињихов синовац Додик.

  14. drazen78bl, 14.02.2016. 13:15:47

    “Коју то корист народ Српске има од Рафинерије у Броду?“

    Корист је да тамо неки људи зарађују плату.

    “Коју то корист ми имамо од концесија? Јеси ли видио колики су годишњи приходи од свих концесија на годишњем нивоу?“

    Само примитивне владе дају концесије због концесионих накнада. Концесије се дају због запошљавања становништа, искориштавања ресурса и технолошког напретка.

    “Дајемо своја природна богатства експлоататорима. Хамовић и Сердаров узимају наше природне ресурсе, Хамовић препродаје нашу струју.“

    Које кретенско размишљање!?
    Хамовић је добио концесију на угаљ под условом да направи термоцентралу у којој је запослено 900 људи из тог дијела РС. Хамовић продаје своју струју. Од те продаје плаћа држави њен угаљ, даје плате радницима, плаћа порезе и доприноси смањењу извозног дефицита државе.

    Што се угља тиче, улазак у ЕУ захтијева затварање термоелектрана на угаљ, па се за неких 20-30 година о угљу као ресурсу неће ни говорити, као што се о угљу као ресурсу одавно не говори у Британији која је један од најугљоноснијих дијелова свијета.
    Распитј се мало колики је вијек термоцентрала у Какњу и Тузли, па јави кад оне престају са радом.

    Ако је ишта добро урађено по питању Станара и Угљевика онда је то брзина којом се ухватио последњи воз да се ти ресурси искористе. Штета је што и Гацку тако не размишљају.

    http://www.energoportal.info/02.htm

    “Тако су и Пашић и његов син дабали Британцима концесије, па нам дођоше главе.“

    Британци су већину концесија, нарочито оне на Косову, добили док је Косово било дио Турске.

    Не проваљуј се више.

  15. Извод из чланка:

    “Francuzi su iznenada najavili hitan prestanak državnih subvencija za projekte elektrana na ugalj i opremu za korišćenje uglja.

    Prema podacima Nemačke federalne agencije za mreže, u toj zemlji će se ugasiti 57 termoelektrana – devet više nego što je bilo najavljeno početkom ove godine. Nemačko udruženje industrije energije i vode (BDEW) vrlo je zabrinuto zbog toga i upozorava na probleme u sigurnosti snabdevanja strujom.

    Švedske vlasti izjavile su kako će u narednom periodu pokušati državu da napajaju energijom isključivo iz obnovljivih izvora i kako će fosilna goriva biti u potpunosti odbačena! Povećaće i budžet namijenjen za razvoj solarne energije za oko 800 odsto.

    Britanska nacionalna kompanija za ugalj saopštila je da će polovinom decembra ove godine ugasiti i poslednji rudnik uglja na teritoriji Velike Britanije. Pre jednog veka, britanska industrija uglja zapošljavala je više od milion ljudi koji su radili u oko 3.000 rudnika.“

  16. Oroz Simo, pozivam te da se informises, a to ti nece biti tesko posto si na izvoru informacija, kad je i kako Hamovic dobio koncesiju na rudnik Stanare, i kome je, suprotno koncesionom ugovoru, desetgodina NEZAKONITO Prodavao ugalj. Krivicno djelo. Raspitaj se koje je porijeklo kineskog novca kojim se finandira izgradnja termoelektrane i ko su ustvari ti Kinezi. Raspitaj se ikako se ljudima u Stanarima besomucno i u bescijenje otima zemlja u formi drzavne eksproprijecije. Raspitaj se koju generaciju filtera su ugradili u TE Stanari, i koliko ce ljudi da oboli ili umre od stetnih gasova koji se iz te TE ispustaju u atmosveru. Raspitaj se na osnovu cega Vuk Hamovic vec deset godina ima apsolutni monopol na izvoz struje iz RS i zasto su mu tiugovori takvi da uopste ne zavise od pocetnih uslova predvidjenih ugovorom (za cijenu struje), negonod uslova na trzistu. Zato smo imali situaciju da Vuk (u jagnjecoj kozi) struju iz RS kupuje po 30 EUR/GWh a Srbiji prodaje po 80 EUR/KWh. Zbog toga, i ne samo, u Srbiji su protiv tvog Vuka vodi krivicni postupak. Raspitaj se i kako je tvoj Vuk dobio koncesiju na HE Ulog i zasto ne moze da je gradi. Niko normalan, pa ni miji ovdje komentarisemo, nije protiv toga da RS iskoristi svoja prirodna bogatsgva, ali smo protiv, i u yome cemo istrajati, da se ta prirodna bogatstva daju u bescijenje jednom malom broju odabranih (za pretpostaviti je zasto) ljudi. Nemoj da brines, svi ti slucajevvi NEZAKONITOG DODJELJIVANJA KONCESIJA NA PRIRODNE RESURSE RSce ubrzo bbti procesuirani i KRIVCI (ZNA SE KOJI) ZA TO BITI ZESTOKO KAZNJENI.

  17. Господине Мачкићу, очекујем наставак о овим превејаним криминалцима који се лажно представљају као руска браћа, а отпад су УДБЕ и неспризорни разбојници. Волио бих да Фронтал објави ваш рад на тему ХЕ МЕДОШ, који сте изванредно обрадили, а који најбоље илуструје како криминалци потискују нормалне инвеститоре уз свесрдну подршку власти.

  18. @ Simo P. Oroz, STA JE LAVE, NE ODGOVARAS CIKA PERI. POBUCA TE COVJEK ARGUMENTIMA DA JOS NISI DOSAO SEBI. A NI AUTORA MACKICA NISI DEMANTOVAO, OSIM „ANTIRUSKI TEKST, UGROZENOST RS I SLICNE GLUPOSTI“. Lijepo ti je covjek reakao “ prouci cetiri Minekovekoncesije u RS pa se onda javi“. Nije valjda da ti savjetnici – potrckala nece da daju informacije, kao sto nisu htjeli da daju Mackicu. Bistri ste toliko da vam se sve vidi kroz glavu.

  19. Јездо,

    за ово година колико сам на Фронталу бар сам схватио да се никови као ти и тај карактерни Пера појављујете једнократно. Сад ћемо вас читати на овој теми и ви ћете се изгубити до следеће прилике кад вас из штаба позову.

    Немам намјеру да дубље улазим у ову проблематику, нити сам стручан за руднике и концесије, нити имам времена за то.

    Ја ово посматрам као обични грађанин који има податке да радници у том руднику имају редовне и добре плате и да рудник уредно измирује све обавезе према држави. Што се мене тиче сасвим довољно.

    Такође знам, јер сам пратио догађања око бање Губер, колико је сећијашима стало да отму ресурсе у Сребреници из надлежности РС и да они њима управљају.

    Када Мачкић објави и други дио, можда ћу се заинтересовати и то мало проучити.

    Ја сам овдје једноставном логиком доказао да се жали за временима када се рудник распадао, када су радници мјесецима и годинама били без плате, када је рудник узимао, а не давао новац држави.

    Здрава сељачка логика. То ти је то.

  20. @Симо П. Ороз

    Рудник се распадао, а плате се нису исплаћивале у вријеме када је директор државног предузећа био Миодраг Вукајловић, који је подигао кредит код Конзорцијума банака и на чији приједлог је покренут стечајни поступак над државним предузећем.

    Миодраг Вукајловић је данас директор рудника у Босилеграду, којим управља Минеко, концесионар Рудника „Сасе”.

    Што се тиче другог дијела, то зависи од Фронтала. Претпостављам да ће га објавити данас, седмицу дана након објављивања првог дијела. Иначе, текст је у цијелости доступан на мом блогу.

  21. @ Simo P. Oroz, pocinje da mi se svidja tvoj nacin obracanja. Cini se da pocinjes da koristis jezik argumenata i cinjenica. Dobro, ima tu jos dosta provokativnog, uvrdeljivog…, ali, mlad si, naucices. U jednom si u pravu; slucajno sam naletio na ovu prepisku na Frontalu, i ukljucio se u diskusiju. Nisam ni bio „registrovan“, tako da je pitanje da li cu se tu jos dugo zadrzati. Htio sam samo da dam podrsku autoru Mackicu, jer sam osjetio da je posten, pravedan, hrabar…. i da prica iz dese. Moram priznati da si me natjerao da se spustim na jedan veoma nizak i prizeman nivo komuniciranja, sto inace ne pripada ni mom karakteru ni mom bicu. Skoro da sam se postidip samog sebe. Ali iz iskustva znam da po „neprijatelju“ moras udariti najmanje njegovim oruzjem. Iz poslednjeg komentara Mackica si mogao vidjeti koje su igre u pitanju. Mozda si i sam u zabludi po mnogom pitanja, ali ima vremena da se popravis. Ljdski je grijesiti. U svakom slucaju, cestitke na pismenosti (gramatici i slicno). Vidi se da si stara gimnaziska skola (1969-1973 ) bijeljinska gimnazija, rofesorica SH Vesna Kapetanov. Da li sam u pravu? OSTACE IZMEDJU NAS

  22. Vlada Republike Srpske dala je saglasnost za zaključivanje tri aneksa ugovora sa kompanijom „Comsar Energy“ kojima je RS preuzela na sebe niz obaveza. Između ostalog i one koje nisu u njenoj nadležnosti, a istovremeno je koncesionaru dala brojne pogodnosti. Posebno je zanimljiv član aneksa kojim je precizirano da će Srpska „do poslednjeg dana“ odugovlačiti sa primjenom evropskih propisa koji bi mogli da nanesu štetu koncesionaru, kao i odobrenje da se upiše pravo vlasništva i svojine nad nepokretnostima, ekskluzivno otkriva poslovni portal CAPITAL.ba

  23. drazen78bl,18.02.2016. 12:47:53[160749]

    Ето, требало је и ово да убацим – 10% дионица Комсаровог матичног предузећа, регистрованог на Кипру, при оснивању је било у власништву Елнасорта, који се спомиње у мом тексту, а чији су дионичари Душко Перовић и Минеков Александар Андрејевић. https://www.cin.ba/borba-za-ugljevicki-ugalj/

    Иначе, објавио је Фронтал и други дио: http://frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=5&idnovost=55821

  24. @мачак

    Јасно да Додик ради с том удбашком екипом још од времена кад је био Милошевићев миљеник.

    Током рата радио је с Бориславом Микелићем, бившим директором „Гавриловића“, кога Милошевић постави за Премијера РСК. За првог Додиковог премијерског мандата Лигношпер из Новог Града реновирао је Микелићу стан у Београду у вриједности 40000 ДЕМ.

    С неким Александом Дендом и његовом фирмом регистрованом на Кипру Додик је направио неку комбинацију за експлоатацију шума.

    Зоран Кораћ се повезује с пребацивањем Милошевићевих пара на Кипар, а то је човјек који је наводно амортизовао Тому Побачаја и Вучића, довео патријарха у предизборну, Коштуницу у Вишеград,….

    Душко Перовић је из исте приче, везе с Кипром, увео га код Путина.

    Некад је Борис Тадић с Кипра директно долетио у Лакташе и састао се с Додиком у Ка алдери, док је Рафојичић у ресторану Буде Станковића дочекао Грегоријана.

    Вук Хамовић је из исте удбашке приче и њему су дали Станаре.

    Ту су још Григорије који је водио неке демонстрације студената у Београду, па реформисти (СДБ основала странку) Кецмановић, Кустурица, Калинић.

    Остале су Додику те конекције, а само будала може мислити да је шверцовао као самосталну привредник.

    Милорад Михајловић са својом фирмом Хигат годинама је снабдјевао по бисокој цијени мазутом БЛ Топлану. Хрвоје Шаринић га помиње као Караџићевог преговарача, а у јавности се појављује тек 2010. на прослави изборне побједе снсд. Кажу да је током рата аутом преко Хрватске путовао до Аустрије.

  25. *
    KIPARSKA VEZA
    1.“ U pismu je navedeno da je sjedište “Comsar Energy” Rašida Serdarova na adresi Agio Prokopiou 13 egkomi Nicosia. Ta adresa uopšte ne postoji, te je realno da je riječ o o Ayiou Prokopiou 13, Nicosia, Cyprus. E ova adresa postoji, ali je riječ o žbunju koje se nalazi preko puta Kiparske banke. Činjenice dalje kažu da firma “Comsar Energy Limited” nema svoj internet sajt.“
    2.“ Kako Faktor saznaje, kupac Banke Srpske je kreditni Fond u čijem registracionom obrascu (u posjedu Faktora), stoji da je predsjednik Fonda TS-Trstar Imeperial, Internacional credit institute, Zoran Estevez, a da funkcije još imaju Dragan Marković, Konstantin Sergej Vostrikov, Denis Bach, Samic Alchalabi; uglavnom prijavljeni na Kipru. „
    3. “ Predsednik Srbije Boris Tadić iznenada je juče, pravo sa Kipra, došao u posetu premijeru RS Miloradu Dodiku, sa kojim se kasno po podne sastao u restoranu „Kaldera“ kraj Laktaša. „
    4. “ Posljednji u nizu grčko-laktaških zahvata je osnivanje društva sa ograničenom odgovornošću „Forest bio-energy“ d.o.o. Banjaluka sa„Balkan Investment and Development“ sa Kipra, čiji je vlasnik Aleksandar Denda iz Beograda. Ukupan osnivački ulog kiparske firme je 5000 KM. „
    5. “ Dodik je 11. marta 2000. godine sa kiparskom firmom “Glori“ potpisao ugovor kojim je za desetine miliona maraka oštetio lutriju ovog entiteta. Da podsjetimo, Dodik je ugovorom odredio da od kompletne zarade kiparskoj firmi pripadne 60 posto, a Lutriji (čiji direktor bejaše Mile Radišić) Srpske 40 posto novca iz Zajedničkog fonda, koji je formiran odmnakon potpisivanja ugovora. „
    6. “ .Osnovna djelatnost grupacije EFT su investicije i trgovina energijom, a krajnji vlasnik je kompanija EFT Investment Plc, firma registrovana na Kipru, navedeno je u revizorskom izvještaju firme. Većinski vlasnici su Vuk Hamović i njegov sin Miloš. „

  26. Deco, ja sam se preselio na „Drugi deo“. Ovde smo uglavnom sve rekli. Ne zna se šta je crnje: ovo što stoji ovde, ili ono što stoji u drugom delu. KOLIKO JE NEZAKONITOSTI I KRIMINALA U DODELI KONCESIJE ZA RUDNIK SASE I U VEZI SA OTVARANJEM STEČAJA (UNIŠTAVANJEM) DRŽAVNOG PREDUZEĆA KOJE JE RANIJE UPRAVLJALO RUDNIKOM, TREBAĆE ČITAVA KOMPOZICIJA, ILI NEKOLIKO AUTOBUSA, DA POVEZE SVE AKTERE U ZATVOR. Naravno, ukoliko u međuvremenu ne zbrišu i sakriju se u Englesku (London, bre) kod glavnih aktera priče.

Оставите одговор