Прилози за Амбасадорска времена – Атинска хроника

Одавно се зна да је мрежа МИП по свијету примјер јавашлука неадекватности и ухљебљавања којекаквих странчарских буџетождера. Један примјер из Грчке.

Пише: Натсанда Тадић

Кажу да је један од првих амбасадора преддејтонске БиХ (и то, ни мање ни више, него у Бечу), био човјек, по вјери муслиман, а по занимању поштар. Истина, кажу, добар поштар, али ипак само поштар.

Е, па, омладино школована у Бечу, мени се чини да си јадна и ти и сви твоји испитни рокови! Можете ви сви заједно ходати по бијелом свијету и до краја вијека представљати нас као културне, вриједне и паметне. Џаба вам! Поштар је већ одрадио своје. Видио је Беч бурек размотан насред канцеларијског стола и усред радног времена, главу дајем.

Јер баш тако изгледају дипломатско-конзуларна представништва БиХ. Бујрум, теферич!

Рад на црно у Атини

Него, да не буде да папир трпи све, а ја баљезгам о Амбасади у којој нисам била, ја ћу о једној, мени добро познатој, а о којој сад све новине пишу. Амбасади БиХ у Атини.

Наиме, прије четири године атински државни Универзитет за политичке науке прихватио је мој приједлог за израду докторске дисертације. Тако сам дошла у Грчку, научила језик (али научила га добро, не као поједине БиХ дипломате за које се прича да у супермаркету у Њемачкој не знају да траже телетину, па вичу „киндер-мууу“), а током прве године мог боравка у Атини, почела и да радим као секретарица у Амбасади БиХ. Али како тада, тако и до данас – радим на црно.

Да не би било забуне, ваља појаснити да Министарство иностраних послова Босне и Херцеговине (МИП БиХ) по свијету, иначе, разашиље своје сталне запосленике, а тамо амбасаде сваки мјесец добијају редовне новчане дотације (ова у Атини добије мјесечно у просјеку 25.000 евра), па се онда више од пола тих пара исплати на плате и додатке запослених, њихове кирије итд.

Ја не бих да анализирам питања непотизма и некомпетентности, јер није МИП једина установа у којој је “од сестре мали акушер, али је баш подобан да руководи одсјеком за економска питања.”

Мало ме више боли што у том МИП-у Срби, чини ми се, више него муслимани сваког јула трче у Поточаре јер, „шта ћеш, таква је службена дужност“. Али и то није моје да судим, јер свако нормалан зна да је макар и једна невина жртва вриједна помена.

Углавном, сви су они, ко год да су и одакле да су, пријављени у БиХ и тамо им се уплаћују доприноси.

Е сад, у многим амбасадама на мјеста возача и секретарица ангажује се особље земље домаћина. За те случајеве, осим што се најчешће спомињу предности познавања локалног језика, често се, у накарадно-стихијском пословању МИП-а, наводи и „потреба за штедњом“, па тако, на примјер, једна секретарица послана у Атину из сједишта МИП-а, мјесечно кошта око 3.000 евра, док она ангажована као ја, која већ живи овдје и није у радном односу с МИП-ом, кошта само 1.022 евра. Нема везе што ми радимо на црно на радним мјестима предвиђеним систематизацијом и што је апсолутна будалаштина примити неког по основу уговора о дјелу који траје три, пет или седам година.

Све у свему, док ми секретарице тако широм свијета све сама велика дјела стварамо, дотле МИП-ови правници прст у уво. Навикли, ваљда, да у БиХ све пролази.

Е ту смо сад. Нашао се неко ко се пожалио.

У мом случају, наиме, иако је законски рок за аутоматско примање „уговорца“ у стални радни однос давно истекао, Амбасада и МИП су у потпуности игнорисали ту чињеницу. У том смислу била сам присиљена да ангажујем адвоката, који је МИП-у упутио захтјев за заштиту мојих права и пријатељски их упозорио на „омашку“ у типу уговора који је са мном потписан, вјерујући да ће будале и саме заташкати ствар и избјећи даље отворено кршење закона. Али авај! Испаде да тамо у сједишту не сједе државни службеници, већ неке осветољубиве снаше.

Умјесто да брже-боље исправе „омашку“, генијални МИП-овци у Амбасаду су хитно послали налог да се мени од краја септембра нипошто не продужи уговор и да Амбасада истих стопа почне да тражи нову секретарицу. Ништа, дакле, да бар сад пошаљу неку из сједишта, већ опет на црно. Опет неку која ће да ћути, јер тамо негдје има рату кредита и не смије изгубити посао.

Једноставно је необјашњиво како је дозвољено да, и након што је МИП БиХ у јуну ове године већ платио једну казну Пореској управи Републике Грчке за судски спор који је у Атини вођен против једног бившег запосленика Амбасаде, одмах у августу и септембру услиједе још двије тужбе. Моја и још једна.

Да није нешто до амбасадора?

Овог, који је у Амбасаду стигао прошле године у мају, а зашто баш он и кога је тачно дошао да представља, ваљда само Бог зна. У Амбасади, гдје смо национално-вјерски измијешани, он је као неки велики Босанац, али ова наша федерална браћа кажу да је четник. Када је, на примјер, Амбасада Израела у Атини организовала полагање вијенаца за жртве Холокауста, он се на том скупу појавио, али без вијенца. Мени је објаснио да је „тако најбоље, јер ови наши су на страни Израела, а они тамо су уз Палестину“. Дипломата, нема шта.

Није то сад све ни битно, него таман у вријеме промјене амбасадора, дошло је и до промјене возача Амбасаде и тако је, у контексту поменуте „штедње“, примљен возач „локалац“, грчки држављанин. И он на црно, наравно. Али он, приде, и са дуплом смјеном за једну плату. Јер, осим што Амбасада, у стилу штале на шестом спрату неке неокречене зграде и с намјештајем пристиглим из Албаније, нема свој затворени паркинг, па је Грк крв испишао борећи се сваки дан у центру Атине за паркинг-мјесто, уз то је и, најредовније, од девет до пет сваки дан обављао најразноврнсије задатке.

Преведи ово (Грк зна и српски, односно „наш језик“, што би рекли у Сарајеву), назови овог, копирај оно… Онда би, већ у 7 морао бити пред амбасадоровом резиденцијом и возити га на неки од пријема, па га тамо чекати до поноћи. Причао нам је да су му се возачи осталих Амбасада већ сви смијали, знајући да ће он задњи остати и чекати, пошто „босански амбасадор и његова жена перу суђе послије пријема“.

Бесплатна храна, па таман да се мадам не умори кувајући, него да има времена да набаци неку од својих Елена Чаушеску одјевних комбинација.

Е, па кога то представља?

Мене сигурно не. Напротив, срамота ме да свијет мисли да смо сви такви.

И да ли је Грк икада добио и један слободан дан? Да ли му је плаћен иједан прековремени сат? Да ли је био осигуран или је само онако спонтано возио службени аутомобил Амбасаде? И ја свашта питам. Па зна амбасадор све законе боље него ми. Зна он да и на Божић 7. јануара ми треба да радимо.
А кад смо га у априлу ове године питали хоће ли нас локалце пријавити, јер су пореске контроле у Грчкој пооштрене и неће бити добро да нас ухвате да кријемо примања, за одговор смо добили: „Па ако то тражите, ови из МИП-а ће вас одмах отпустити.“ Па кад је у мају 2014. у Амбасаду стигла званична инструкција грчког Министарства финансија, прослијеђена путем грчког Министарства иностраних послова, а у вези с обавезном пријавом радника ангажованих као локално особље, он опет „Не“. „Па шта ћемо, амбасадоре, с платом, видјеће нам банковне рачуне, па ће нас ухватити да кријемо порез?!“ А он каже “Узимајте је у кешу!”

Е, кукавни мој амбасадоре! Ми да кријемо твоје незнање и безобразлук?! Зашто?! Коме?!

Сада већ бивши возач поднио је 5. августа 2014. године у Инспекцији рада Републике Грчке пријаву против Амбасаде. Амбасадор је у читавој фрци, успио да оде на мјесец дана одмора у Јужноафричку Републику, а Амбасада је позвана да 5. септембра 2014. покуша наћи договор с возачем.

Наравно, нико се из Амбасаде није појавио на рочишту. А и како би, кад се тражило да доставе разне грчке стандардне обрасце, које је Амбасада била дужна да има, будући да је ангажовала Грка, а о којима дипломате БиХ у Атини знају отприлике колико и моја баба у Маглајанима.

Само, ту постоји једна велика разлика.

Моја баба сједи кући, штрика, везе и храни кокоши. А кад Небојша Радмановић неком укаже своје повјерење и пошаље га у Атину да тамо представља своју државу, па кад га у Атини дочека Каролос Папуљас, па му и он пружи своју руку, е, онда, брате, нема да не знаш. На концу, и логика моје бабе је исправнија, па зна да закон не дозвољава да запослиш Грка усред Грчке да ти ради 12 сати дневно на црно. Ало, мајсторе, јел’ то ви бивше комуњаре, кад сте 40 година с гуза на гуз зарадили пензију, нама сад нашли да уводите робовласничка правила?!

Јесте, тај амбасадор има 40 пуних година стажа и 66 година живота, али… Али зашто би у читавој Босни постојао један човјек у 40-тим, 50-тим годинама, здрав, паметан, енергичан, па да њега пошаљу на мјесто амбасадора у Атини?! Ма какав, нема Босна таквог. Ми само имамо овог беживотног, којег ни најјача грчка осигуравајућа кућа није хтјела да осигура. Овог који лаже да је организовао слање хуманитарне помоћи за поплављена подручја у БиХ?! Да, да, лаже! Ено МИП-а у Сарајеву и тамо свих његових дописа у којима је налагао да пас маслом не би покусао, а ево и мене живе и здраве, Богу хвала. Од дана кад су поплаве почеле до данас, сваки сам дан била у Амбасади и видјела да по том питању он није урадио ама баш ништа.

Толико о профилу нашег амбасадора, а о казнама нема шта пуно да се прича. Ако на новом рочишту заказаном за 25. септембар са оштећеним возачем не буде договора, идући корак је пријава Фонду за пензијско и здравствено осигурање и минимална казна од десет хиљада евра за непријављене раднике. Двоје нас је, значи двадесет. Слиједе судске тужбе и у Грчкој и у БиХ… У вријеме кад се људима који су у поплавама изгубили куће даје помоћ у висини од пет хиљада марака, незнање и бахатост нашег амбасадора коштаће, изгледа, и до сто хиљада. Евра, не марака. Државних, не његових пара.

О томе нека суди ко како зна.

Мени је већ све било јасно онда кад је, на свој ситни и покварени начин, тај човјек коме су дали да буде амбасадор, одлучио да ми забрани да одем кући у Бањалуку, гдје ћу са сестром да подигнем споменик нашем оцу. Он, који се боји наглас рећи да је Србин, нашао се да забрани мени, дјетету борца Војске Републике Српске, да идем да оцу дижем споменик.

Е, ту се грдно преварио.

Мој је отац био јунак, није био фукара, а ја знам коме дижем споменик. И не постоји амбасадор на овом свијету који ће то да ми забрани.