Претјерали са обвезницама: Трећи банкрот Аргентине у овом вијеку

Ових дана медији су објавили да је Аргентина банкротирала по трећи пут у овом вијеку, а по девети пут у историји и тако стекла имиџ најнепоузданијег партнера.

уторак, 12 маја, 2020 / 14:04

Међутим, са збирно седам одсто потраживања, неколико хеџ фондова, прије свега Елиот у власништву Пола Сингера, нису пристали на репрограм и повели су судски спор. Ни Елиот фонд, ни Сингер нису иницијални кредитори, дуг у номиналном износу од 520 милиона долара су откупили на секундарном тржишту хартија од вриједности за само 49 милиона.

После низа рочишта и силних лобирања, судија Томас Гираеса 2012. године пресуђује да фондови имају право наплатити потраживања у цјелости, што је у случају Сингера износило 800 милиона долара, са каматама. Виша инстанца је потврдила пресуду, двије године касније и Врховни суд, када је на челу Аргентине била Кристина Киршнер, љевичарка омражена у владајућим круговима САД.

Лешинарски фондови

Није невоља само исплата фондовима у свијету названим лешинарским, већ и уговорне одредбе по којима би и они који су раније опростили 70 одсто дуга сада могли тражити исплату у цјелости. Била би то велика свота, увећана за камате.

Такође, престала је могућност да Аргентина уредно исплаћује рате преосталог дуга. Банка Њујорка, преко које су емитоване обвезнице, обавезна је да уплате Аргентине осталим повериоцима преусмјерава на хеџ фондове.

Киршнерова није пристала да исплаћује лешинарске фондове, док је Аргентина изгубила приступ задуживању на финансијским берзама. Суштина спора је пресуда судије Гилаесе којом се одступа од деценијама уобичајене судске праксе да се у оваквим случајевима иде на опрост дијела потраживаја и репрограм преосталог дуга.

Правна пракса је пошла од начела да су потраживања од компанија неупоредиво већег ризика у односу на потраживања од државе, које, захваљујући разноврсној имовини и, што је најважније, пореским монополом, могу бескрајно да враћају рате. Државе не пропадају.

Пресуда судије Гилаеса

У случају несолвентности компанија, прогласи се банкрот, повјериоци тада само подијеле мало новца на рачуну и имовину, која је, обично, минималне вриједности у односу на вриједност производње или дуга. Кредитори банака могу лако да изгубе ако не воде довољно рачуна о клијентима, док финансијери држава обилато зарађују и када опросте већи дио потрживања, једино се рок поврата уложеног продужи.

Истовремено, банкари се користе и каматама као начином заштите од веће ризичности појединих пласмана. Тако је при позајмљивању Агентини принос био и по четири пута већи неги при позајмљивању, примјера ради, САД или другом поузданијем клијенту. Заправо, путем увећаних камата довољно се заради да се, у случају потребе може опростити дио потраживања.

Управо ови моменти су деценијама били уважавани у правној пракси и пресуде судова, и америчких, редовно су инсистирале на репрограму са опростом. Одлука судије Гилаеса је драстичан отклон од досадашње праксе и сигнал свим земљама дужницима да што мање зајме, поготово да избјегавају девизна задужења за покривање трошкова у домаћој валути.

Рекордна емисија обвезница

Кришнерова је, упркос тешкој ситуацији и практично блокади у сарадњи са САД, водила релативно успјешну политику. Главна примједба опозиције била је што, ради покривања губитака регионалних влада, штампа пезосе производећи мању инфлацију, па је камата на кредите у домаћој валути виша него на доларске. Овај приговор важи само ако курс пезоса остаје исти.

Но, хајка опозиције је плански осмишљена и подржана глобалним медијима. Пропаганда је била огромна и вјешта. На самом крају 2015. године долази до смјене и на чело државе долази миљеник САД и свјетских либералистичких кругова Маурисио Макри.

Већ 16. априла 2016. Аргентина се враћа на финансијско тржиште и у току само једног дана емитује обвезница различитих рочности у висини 16,6 милијарди долара, од којих три четвртине прихода одлазе на исплате хеџ фондовима, остатак на покривање дугова провинција номинованих у пезосу. До краја године обвезницама позајмљује још 30 милијарди долара.

Камата као мамац

Огромно интересовање банкара се објашњава као успјех нове политике, при чему се заобилази податак да су камате на аргентинске обвезнице, зависно од рочности, биле између 6,5 и 8,2 одсто, док су камате на америчке хартије од вриједности износиле од 0,9 до 2,6 одсто, што је и био главни мамац за улагаче.

Но, економске прилике у свијету се усложњавају, долар јача, док аграрни усјеви, чији је Аргентина велики извозник, имају рекордно ниску цијену на свјетским берзама. Није било лако враћати дугове, па Аргентина зајми све више, а пезос пада све брже.

Стигло се да је дуг државе достигао 320 милијарди, док је за долар умјесто некадашњих десет сада потребно издвојити четрдесет и четири пезоса.

Бескрајан низ репрограма

Напокон, Макри губи на изборима, на чело државе долази Фернандер, шеф кабинета у вријеме Кристине Киршнер. Већ на старту наилази на голем дуг.

Од судбине приједлога да се иде на опрост и репрограм зависи будућност не само нове власти и грађана Аргентине, већ и бројних земаља са већим девизним задужењима. Раст камата на свјетским тржиштима и прије пандемије је најављивао кризу, глобална пошаст је ствар убрзала и сада ће многе земље бити принуђене да траже репрограм дугова са опростом.

Њихова будућност зависиће од договора са кредиторима, још и више од судских одлука у евентуалним споровима. Биће јако неугодно ако се буде судило према схватањима судије Томаса Гилаесе, односно ако се позиција кредитора олакшава и ослобађа одговорности за пласман новца државаму.

По новој пракси, кредитор се дестимулише да помаже дужнику изаћи из кризе. Евентуални опрост биће минималан, тек толико да се дужник одржава на води.



1 КОМЕНТАР

Оставите одговор