Предраг Бојиновић: ВЕЛИКИ РЕСЕТ – о лидерима и лидерству

Колико год вас ова ријеч овај термин ово значење нервирало, сметало вам, вријеђало вашу интелигенцију и схватање о демократији и демократичности, лидерство или лидери су историјска неумитност па чак и потреба.

недеља, 7 августа, 2022 / 23:12

Колико год вас ова ријеч овај термин ово значење нервирало, сметало вам, вријеђало вашу интелигенцију и схватање о демократији и демократичности, лидерство или лидери су историјска неумитност па чак и потреба.

Иако се не може искључиво везивати само за државу и државност јер је сасвим оправдано и могуће користити ову ријеч у политици, спорту, индустрији па чак и у умјетности, ипак се она најчешће везује за државу и државно лидерство. Лидер неке политичке опције не мора нужно бити лидер државе, може бити у опозицији а ипак имати велики значај, али успјешан државни вођа јесте увијек везан за политику на неки начин, и та особа јесте и политички и државни лидер. Ово су посебне особе које своје постање изборе својим мукотрпним радом и талентом или их неко занимљиво и турбулентно вријеме избаци у орбиту, створи и обликује као личност која по свим параметрима посједује харизму и особине вође једне политике, државе или народа.

У готово свим језицима гдје је ова англосаксонска ријеч прихваћена и заживјела као домаћа, лидер има мушки род. Љубитељи родне равноправности сасвим сигурно неће бити задовољни овом чињеницом али је тако, како јесте. Некако се по природи ствари схвата да вођ или лидер мора и треба бити мушког рода, иако је кроз историју било изнимака које су биле више плод случајности него правило. Јованка Орлеанка, Елизабета прва, Екатарина друга, Викторија… су само неке од женских историјски великих лидера (чак и сада ова ријеч нема женски облик нажалост). Ове насумично побројане велике даме су заиста оставиле огроман траг у историји својих земаља, могли бисмо чак рећи да су оне биле најбољи владари тих земаља икада, и нису имале и немају пандане у мушком свијету, али ипак ријеч лидер остаје у мушком роду.

У империјалним друштвима насљедне везе су биле пресудне за остваривање титула и вођства, а само у ријетким случајевима су особе које су биле вођи заиста постајали велики лидери својих друштава, као напријед побројане даме. Најчешћи сценарио је био веома неповољан, на власт би долазили незнатни и ничега вриједни појединци који би несумљиво у дугом року слабили државу или империју. Можда најбољи примјер за такву тврдњу јесте Турска отоманска Империја, која након Сулејмана Величанственог није успјела да изњедри ни једног иоле вриједног појединца који би наставио његову мисију, што је на крају довело и до урушавања империје. Један од разлога промјене концепта државе са империјално-аристократског на демократски и јесте била очигледна слабост у одабиру и стварању истакнутих појединца односно вођа друштвених заједница. У демократским условима се захвата много шира лепеза могућих истакнутих појединаца који се у једном турбулентном плурализму такмиче међу собом те се најјачи међу њима издвајају током своје упорне и најчешће дуготрајне политичке каријере и евентуално и посљедично постају лидери својих нација или држава.

Западна цивилизација има прилично дугу демократску традицију од неколико вијекова у модерном времену (антички период у овом тренутку не захватамо као репер) током које се показала као веома успјешна у креирању надарених појединаца који су редовно имали сјајно образовање, добре предуслове за свој даљи напредак и надоградњу у образовном  политичком и сваком другом погледу изграђивања своје личности. Остатак свијета је већ одавно загледан у Запад, неријетко се трудећи да користи исте или сличне методе одабира, из простог разлога, очигледне успјешности. Заиста је дуг списак западних лидера који су обликовали своје државне заједнице али и свијет својим надахнутим визионарством. Ото фон Бизмарк, Винстон Черчил, Шарл де Гол, Франсоа Митеран, Улоф Палме, Конрад Адеануер, Вили Брант и многи други. Готово сваки амерички предсједник је био лидер на свој специфичан начин, почевши од првог Џорџа Вашингтона па његових насљедника Џеферсона, Адамса, Монроа и других, а да не помињемо заиста велике као што су то били Линколн, Теди Рузвелт, Мекинли, Вилсон, Френклин Рузвелт, Ајезенхауер, Кенеди…

Занимљиво али и крајење симптоматично јесте како смо при набрајању познатих лидера Запада стали негдје у седамдесетим годинама XX вијека, или код неких чак и мало раније. Да ли то не знамо за неке друге или је ипак нешто друго посриједи?

Почетком седамдесетих година XX вијека у економској теорији Запада је настала једна помало чудна идеја која је врло брзо претворена у емпирију и савршено добро имплементирана у пракси. Радило се о увођењу процеса Менаџерског капитализма, или процеса обезвлашћивања власника капитала. Читаоцима ових редова ће вјероватно бити помало чудно да такав процес може да се деси или само замисли у дијелу свијета који се куне у приватно власништво, чије постање јесте темељено управо на светињи приватног власништва, поготово у вријеме када је тај исти Запад био жестоко конфронтиран са мрским идеолошким непријатељем комунизма у облику Совјетског Савеза. Истина, малчице је чудно, али ускоро ћемо сазнати и о чему се ту ради.

Дотадашњи власници капитала, говоримо о великим пословним системима, били су редом особе од крви и меса, са именом и презименом. Њихово власништво је било најчешће већ у другој или трећој породичној генерацији иако је било и оних који су за својих живота успјели направити пословно царство. Само власништво тих пословних диносауруса је сметало развоју нове модерне пословне доктрине, нових прогресивних пословних идеја, тако да су редом губили примат у односу на менаџерске структуре оличене у пословним и многим другим знаним и незнаним одборима. Разлог за ово развлашћивање се крио у појашњењима да се тиме олакшава и убрзава управа односно управљање предузећима јер долази до веће демократизације процеса управљања кроз варијабилност и плуралитет мишљења и задужења. Проток информација се убрзава и не зависи само од једне особе, долази до свеопштег убрзања процеса пословања.

Мора се признати да су ови разлози звучали прагматично и савршено прихватљиво, поготово што је већина власника капитала била у зрелијим годинама, па је њихов приступ пословању био малчице пасе или већ старомодан. Они нису били спремни за резове, распродају непрофитабилних дијелова предузећа, за увођење нових метода управљања. Они су једноставно били сметња напретку и модернизму.

Ова пракса се врло брзо проширила, Менаџерски капитализам је завладао одбацујући превазиђене методологије власништва, сада су власници били безимени управни одбори и невидљиви али свемоћни менаџери. Ускоро је дошло до убрзања трговине јер су се велики системи распадали и продавани у дијеловима (непрофитне јединице) а Вол Стрит је преузео већину акција капитала ових предузећа. Економија је постала безлична и непрепознатљива, мутна и безимена.

Исти процес, сада већ провјерен у економији као успјешан, почео је да се спроводи и у политици. Све више пажње се посвећивало презентности и форми, а све мање суштини и ширини појединаца који су водили политике. Све више важности су добијали невидљиви савјетници или политички менаџери а сами политичари су постајали лутке које представљају и промовишу политике и саме себе. Ускоро су сви политичари и физички почели да личе један на другога, савршених фризура (да ли се неко сјећа било којег ћелавог америчког политичара) савршених осмјеха препуног керамичких зуба, препланулог тена, савршено кројених одијела из којих је као уштиркана вирила само два сантиметра изван рукава сакоа савршено бијела кошуља. Све је било савршено и бљештаво.

Али, током тог процеса обезвлашћења власништва у политици, негдје и некако су нестали лидери у политици. Полако је све почело да личи на аморфну безличну масу сличних или готово истих особа.

Вјероватно посљедњи лидер у америчкој политици је био Џон Фицџералд Кенеди, човјек који је имао харизму и моћ да убиједи и поведе за собом масе али и политике. Након његове трагичне смрти остала је велика празнина која се још више проширила након такође трагичне смрти његовог брата Бобија Кенедија који је претендовао да наслиједи брата на предсједничком мјесту. Ништа мања трагедија се десила такође трагичним убиством Мартина Лутера Кинга нешто раније. Ове три особе су имале потенцијал да постану лидери, да постану велики вођи и предводнци, али вољом судбине или некога другога нису успјели у томе. Након њих је настала велика серија безличних административаца који нису имали потенцијал лидера него само успјешних бирократа, са изузетком једнога који је имао и велика искуства из шоу бизниса односно глуме. Али, то му је само додатно помогло у остваривању промоције и презентности, боравка на насловним странама, али лидер никада није постао. О осталима, потоњим, не треба ни трошити ријечи, како је који надолазио био је све бљеђи и безличнији, успјешан само као добар читач припремљених говора, али лидера више није било.

Слична тенденција се дешавала и преко Велике Баре у старој Европи, гдје су посљедњи велики лидери одумирали и препуштали мјесто неким новим тенденцијама. Након Маргарет Тачер (какво год мишљење о њој имали) није више било снажних личности у британској политици као ни у Француској након Митерана, кога су насљеђивали позери заљубљени у свој лик у огледалу без имало дубине и ширине у облику карактера и менталне снаге. Једино мјесто гдје се у западном свијету задржала традиција лидерства је била Њемачка, која је имала велику мисију уједињења државе и обнове привида на велику империју. Хелмут Кол и Ханс Дитрих Геншер су били сјајан двојац који је успио ујединити разбијену државу захваљујући свом снажном дуалистичком лидерству. Након њих и након уједињења чини се да је престала и потреба за особама попут њих, мада је госпођа Меркел малчице повратила на кратко тај углед њемачког лидерства да би га поново предала безличним и збуњеним административцима.

На срећу Запада, или је то ипак био дио стратегије, ни у Совјетском Савезу нису цвјетале лидерске руже крајем XX вијека. Након Брежњева, који иако прилично сиров и ћошкаст политичар, био је ипак вођа и лидер једне идеје и једне Империје, настаје потпуна конфузија. На мјесту које је требао заузимати лидер, смјењивале су се остарјеле партијске бирократе које су захваљујући својим позним годинама веома кратко владале. Наду и охрабрење у повратак лидерства у Совјетском Савезу је представљао тада млади Михаил Горбачов, који се заиста у том тренитку чинио особом и предводником. Ипак, касније ће се испоставити да је сва његова снага и унутрашња моћ долазила из заводљивих западних медија који су се утркивали да му дају што већи значај и популарност. Чак су и његов, за америчке прилике велики недостатак, његово голо тјеме успјели да упакују тако вјешто да је он чак постао бренд у личном смислу али и у облику омиљеног пића његовог насљедника. Очигледно је то била медијска лаж која је имала само једну намјену, распад Совјетског Савеза.

Као обрнути процес Менаџерском управљању на западу, на истоку је случај или намјера радио на томе да се поново успостави традиција лидерства у политици. Као антипод западној тенденцији антилидерства на истоку су почели да се рађају лидери нација. Чак и на средњем западу Европе у облику Мађарске и још понеких мањих земаља. У релативно кратком периоду су се издигле неке особе које можемо назвати лидерима својих земаља или нација и сасвим успјешно почеле да парирају западним политикама. Али, авај, сада за Запад ово нису били лидери него аутократе, особе жељне власти и апсолутне доминације.

Политички системи су различити, прилагођени култури и ментaлитету народа гдје се користе као такви. Сасвим је сигурно да политички системи САД и земаља Запaдне Европе нису исти као системи у Русији, Кини, Ирану и другим земљама Истока. Али је немогуће рећи чак је и нетачно да одређени вид демократије или политичке тријаже не постоји и у овим системима. Тешко да је тренутни предсједник Кине, Си Ђинпинг, ускочио на своје мјесто из неке удобне хладовине, него је много извјесније да је његова политичка каријера била дуготрајна и мукотрпна, да је вјероватно морао проћи све нивое власти те велике земље од градског одбора партије па преко регионалног републичког итд. укрштајући често мишљења са себи сличним претендентима у запетљаним политичким борбама и лобирањима. Дакле, и он је као и Владимир Путин, Ебрахим Раиси, Тајип Реџеп Ердоган, Виктор Орбан и многи други морао да прође политичку тријажу која га је на крају довела до мјеста на којем се налази. Али, за запад они су аутократе, а ми кажемо да су они лидери, снажне личности који воде своје нације и државе и остављају траг за собом.

Поред свих других проблема којима свједочимо, Запад тренутно нема одговор у облику лидера, нема снажних и храбрих харизматичних особа које могу и желе да воде своје нације и државе напријед. Свједоци смо промјене парадигме на свјетској политичкој сцени, менаџерски приступ политикама версус лидерског приступа. Прихватања и преузимања одговорности од стране лидера нација, насупрот скривању и избјегавању одговорности кроз запетљане бирократизоване административне структуре на Западу.

Деценијско урушавање система квалитетног образовања, медијског завођења кроз варијабилне апсолутно неквалитетне и неетичне садржаје, преплаћивање често потпуно опскурних индивидуа довело је до стварања културе имитирања недостојних, рушења свих традиционалних вриједности насупрот новим тенденцијама и животним приступима. Овај процес се некада чини као намјеран и добро осмишљен, а не случајан.

А медији и њихов токсични утицај тек, али о њима наредни пута.