Павле Јозић: Аматерска позоришта су нам судбина

Наш саговорник је био водитељ округлог стола на Фестивалу аматерског театра у Лакташима. Он је драматург, не јос дипломирани, али кога још брига за тим. Разговарали смо са њим о позориштима, драматурзима у њима, као и о свим људима који се дају умјетности музе Талије, без обзира што од ње не добијају ништа више од […]

недеља, 10 јула, 2011 / 07:01

Наш саговорник је био водитељ округлог стола на Фестивалу аматерског театра у Лакташима.

Он је драматург, не јос дипломирани, али кога још брига за тим. Разговарали смо са њим о позориштима, драматурзима у њима, као и о свим људима који се дају умјетности музе Талије, без обзира што од ње не добијају ништа више од унутрашњег задовољења.

Питао: Жељко Свитлица

Откуд у ти Бањој Луци на студијима?

– Изможден и оронуо од напорног ужег избора на пријемном из глуме, на Академији уметности у Новом Саду, при том разочаран тек приспелим резултатима, нашао сам се у Католичкој порти. Канда су се неки облаци били навукли, и, чини ми се, почињала је кишица. Одједном, кошава! То је толико дувало, и ја сам се толико уплашио за себе, да ми је одједном постало најмање важно што нисам уписао глуму на класи чувеног професора, познатог глумца, Бориса Исаковића.

А слушао сам ја да је кошава опасна – причали ми домаћини док сам, у паузама, скупљао снагу на Штранду: „Чувај се ти, гари, када дуне – жгоља први лети“. У зао час, сетим се ја савета – већ су ме струје ветрова носиле ијекавици. Летим ја, летим, летим… Туп! Куд ћу, шта ћу? Ништа… Седи где си, види шта ћеш и како ћеш! Ту се освестим, упишем драматургију на Академији умјетности у Бањој Луци, и, хвала тим ветровима, већ завршавам.

Шта је највећа задовољштина у овом послу којим се бавиш и да ли зарађујеш нешто од тога, тј. да ли бавиш још нечим поред тога?

Уче нас: задовољства су свуда, ако се човек бави оним што воли и ако вредно ради. Она се не мере (само) новцем. Мере се и бројем пријатељстава остварених кроз рад и ангажовање. А ја, чини ми се, нисам био нарочито послушан ђак. Тражим новце и на немогућим местима, јер се не храним задовољством и не пијем пријатељство. Велики број мојих клега, унапред има алтернативни извор прихода, на време почињу да се брину о питању егзистенције, а пука је срећа што деле са мном своје афинитете према алтернативи. Хвала им!

Шта те је опредијелило да се бавиш позориштем и зашто не режија или глума.Зашто драматургија?

Каже Србољуб Митић:

Дао ми отац

Добар занат

Дала ми срећа

Паметну мечку

Дала ми ташта

Лепу жену

Дала ми жена

Слатку децу

Благо мени.

Тај занат сам, једним делом, добио од оца, док се другим делом, за стицање знања и заната, побринуло будно око педагога са Академије. Док мечку поведем, а и упустим се у нека друга позоришта (у кући нпр.), проћи ће времена. Ипак, благо мени. Драматургија, писање, тимствовање – зато што је то значајно. Глума – да, повремено, када се укаже прилика. Режија – можда, јер сам имао квалитетне менторе.

Гдје стоји драматург у позоришној хијерархији, али не нужно у њеној вертикалној поставци?

Сазнања о позоришној хијерархији, једна су од првих којима се приволевавамо, у која почињемо да верујемо када уђемо у процесе учења на Академији. Теоретски, па чак и историјски контекст позиције драматурга у позоришту, прихватљив је у смислу том да наговештава будуће ангажовање свакога ко се у тој струци школује – драматург је део тима, његова петина, особа која утиче на креирање репертоара; узима удела у многим битним одлукама везаним за просперитет једне позоришне куће; и сâм пише, афирмише позоришно стваралаштво, истражује, испитује, брине о вољи и укусу публике.

Међутим, у пракси је другачије. Велики број позоришта изопштава улогу драматурга. На креирање репертоара утичу политичка клима, дневна актуелност, махом лоше финансијско стање итд. Драматурзи се повлаче у четири зида, препуштају се писању комада и ишчекивању резултата са конкурса – изгубили су позицију петог члана тима. Већина их, ипак, неће признати да је то реална слика, неће признати да у позоришној хијерархији драматург све мање (по)стоји.

Шта још читаш поред литературе везане за драму и позориште?

Драме, теоријиски списи о драмском и филмском стваралаштву, историја позоришта и филма, дакле, сав обиман и несагледив саджај који је предметом свакодневног откривања и схватања, узурпира слободно време и, тренутно, одвлачи пажњу од других. Свакако, када се баш уморим, узмем одсуство и почнем да уживам у поезији савремених аутора (Љубомир Симовић, Матија Бећковић, Србољуб Митић…) Проза, ипак, захтева више времена, па тек када од пријатеља каквог добијем укор (или предлог), тек пријатељства ради, латим се нечег обимнијег. Баш ономад сам добио укор/предлог од једног пријатеља – још нисам прочитао „Бетон“, Томаса Бернхарда.

Бања Лука је позоришни град?

Свакако! Три прифесионална (Народно Позориште РС, Дјечије Позориште РС, ГП Јазавац), неколицина аматерских дружина (ДИС, АКТ, Студентско Позориште БЛ…), неколико позоришних удружења… Да, постоје позоришне институције које овај град чине и позоришним. У коликој мери успешно, колико искрено у случају неких, други је пар рукавица. Чињеница је да већи број њих проносе име свога града не само на фестивалима у земљама из региона, него и на европским позоришним фестиваима. Из сведочења позоришних радника који памте нека нелепа времена, чуо сам да је постојала велика криза. Данас гледамо дуге редове испред позоришних билетарница.

Српска је република аматерских позоришта?

Не само Република Српска, већ и друге југословенске републике. Скоро свака општина има какав-такав ансамбл који ради у лошим условима, али који одржава позоришну праксу. Тражећи ангажман, много се дипломираних редитеља, глумаца и драматурга дало за креирање аматерских позоришта.

Ретки су, задржавши професионални статус, дали свој допринос позоришном аматеризму. Истовремено, уплив лоше схваћених, модерних, европских школа режије и драматургије у професионална позоришта, узима данак и разочарава публику. Можда је право питање: да ли нам се, то, аматеризам опрофесионализовао, или се, сачувај ме Боже зла, професионализам оаматеризовао?