Ово се зове чојство и јунаштво: Милан Благојевић због Инцковог наметања закона поднио оставку на судијску функцију

Милан Благојевић, судија Окружног суда у Бањој Луци и редовни професор уставног права, постидио је све нараштаје политичара у Републици Српској од њеног постања, а посебно припаднике судске власти, који нијемо проводе тиранију и деспотизам ОХР. Његово образложење објављујемо у цјелости.

петак, 23 јула, 2021 / 21:47

Читам криминалну одлуку Валентина Инцка од 23. јула 2021. године, којом тирански жели наметнути да његова самовоља постане закон којим забрањује негирање геноцида.

И у тој одлуци, као и у свим претходним, високи представник се позива на тачку XИ.2. закључака фантомског савјета за примјену мира у БиХ, усвојених у Бону 9. и 10. децембра 1997. године.

Другим ријечима, криминалац Валентин Инцко и булумента криминалаца из ОХР-а сматрају да им та тачка наводно даје право да овдје намећу законе, што је не само криминално, него је и толико подло да заслужује да буде презрено, али и да се овдашњим људима објасни суштина тог криминала.

Наиме, у тачки XИ.2. поменутих закључака стоји, еxпресис вербис, само то да онај фантомски савјет, чије постојање није прописано ниједним важећим извором права, "поздравља намјеру високог представника да искористи своја крајња овлашћења у вези с интерпретацијом (а интерпретација не значи доношење закона, већ само њихово тумачење – моја опаска) Дејтонског мировног споразума у циљу олакшања разрјешења тешкоћа путем доношења обавезујућих одлука о сљедећим питањима: вријеме, мјесто и предсједавање састанцима заједничких институција; привремене мјере које ступају на снагу кад стране нису у могућности да се договоре и које остају важеће док Предсједништво БиХ или Савјет министара не усвоји одлуку о том питању; те друге мјере за осигурање примјене Дејтонског споразума, као и неометаног рада заједничких институција".

Када се пажљиво чита претходни текст јасно је да чак ни у тачки XИ.2. поменутих закључака ниједном ријечју није речено да високи представник има право да овдје намеће законе.

Наиме, када се у цитираном тексту каже да он може доносити "обавезујуће одлуке и друге мјере", то ни према једном правилу тумачења права не значи нити може значити да је тиме високом представнику дато право да намеће законе.

Јер, да су то којим случајем хтјели у оном фантомском савјету, онда би у тачки XИ.2. својих бонских закључака умјесто синтагме "обавезујуће одлуке и друге мјере", написали ријечи "обавезујуће одлуке и друге мјере које су закон у БиХ" или "обавезујуће одлуке и друге мјере које могу имати снагу закона у БиХ". Али није то тако речено нити написано у тачки XИ.2. бонских закључака.

Умјесто тога постоје само ријечи "обавезујуће одлуке и друге мјере", из којих се никако, осим злоупотребом, а то значи криминалом ОХР-а, може закључивати да ријечи "одлука и мјера" значе закон.

На ово указујем због тога што нигдје у цивилизованом свијету уставности ријеч "одлука", као ни ријеч "мјера" не могу имати значење закона.

Да којим случајем те ријечи могу имати такво значење, онда у уставима какви су, рецимо, устави демократске Аустрије, Њемачке, Белгије, Италије и других демократских држава не би стајало, као што стоји, да тамошњи парламенти доносе законе, већ би било написано да доносе обавезујуће одлуке и мјере. Али ни у једном од тих устава то није тако прописано.

Осим тога, ријечи "обавезујуће одлуке и друге мјере" из тачке XИ.2. бонских закључака не могу значити право на наметање закона не само због претходно изнијетих разлога, већ и зато што би то било супротно Дејтонском споразуму. У том споразуму, као међународном уговору, а тиме и извору међународног права, нигдје ни у једном од његових анекса, укључујући и Устав БиХ, ниједном ријечју није прописано да нам високи представник може наметати законе.

Такво право високом представнику није дао ни Савјет безбједности Уједињених нација (СБ УН), јер нити једном од 40 резолуција колико их је та институција УН-а донијела од децембра 1995. године до данас никада није речено да високи представник може наметати законе у БиХ.

Није то СБ УН ни могао нити је хтио учинити, не само зато што такво право (изражено ријечима закон или устав) није високом представнику дато било којом одредбом било ког од анекса Дејтонског мировног споразума, већ имајући у виду и сљедеће разлоге… У свакој од резолуција СБ УН, почев од оне од 15.12.2015. године па све до данас, стоји (у преамбулама тих резолуција) да их СБ УН доноси "Реаффирминг итс цоммитмент то пресервинг тхе совереигнтy оф алл Статес", тј. "Реафирмишући своју посвећеност очувању суверенитета свих држава".

Дакле, СБ УН тиме јасно изражава поштовање према суверенитету БиХ као чланице УН-а, а тог суверенитета нема ако о унутрашњим питањима суверене државе не одлучују њен парламент и влада, у форми устава и закона, већ такве акте тој држави намеће неко други.

Другим ријечима, СБ УН није могао нити је хтио, јер за то нема правног основа у било ком извору међународног права, да и у једној од својих 40 резолуција о БиХ каже да реафирмише своју посвећеност према суверенитету БиХ, као што је СБ УН чинио у тим резолуцијама, а да онда у тим истим резолуцијама каже да ипак одобрава високом представнику да доноси уставне амандмане и законе у БиХ умјесто за то надлежног домаћег парламента једне суверене државе.

Осим из тих разлога, СБ УН нити једном од својих резолуција није дао високом представнику право да у БиХ намеће уставне амандмане и законе, узимајући у обзир и наредне разлоге… Чланом 2. тачка 7) Повеље УН-а више него јасно је прописано: "Ништа у овој повељи не овлашћује УН да се мијешају у послове који по својој суштини спадају у унутрашњу надлежност државе".

Када се има у виду и ова одредба, све постаје јасно и једноставно. Наиме, нико, па ни УН (нити било који орган УН-а), или било која држава чланица УН-а (па ни оне које су чланице правно непостојећег савјета за примјену мира у БиХ), немају право да у некој другој држави одлучују умјесто надлежних институција те државе о било којим пословима који по својој суштини спадају у унутрашњу надлежност државе, а питање да ли ће и шта ће бити кривично дјело јесте један од послова који по својој суштини спада у унутрашњу надлежност државе.

Зато УН (нити било који орган УН-а) немају право ни да било кога трећег овлашћују да то чини у сувереној држави, па ни високог представника у БиХ. Стога никада СБ УН, нити Генерална скупштина УН-а нису овластили нити су могли овластити ОХР да у БиХ намеће уставе и законе, јер би се тиме УН мијешале у послове који по својој суштини спадају у суверену унутрашњу надлежност БиХ.

Дакле, јасно је да ОХР ни према једном извору права, како међународном, тако и унутрашњем, нема нити може имати право да намеће законе у БиХ.

Зато је криминал оно што је Валентин Инцко учинио 23. јула ове године, донијевши одлуку чији садржај није ништа друго до Инцкова и самовоља ОХР-а, за коју желе да постане закон којим њих неколицина хоће да забране негирање геноцида.

Колико та самовоља нема граница свједочи и чињеница да је Инцко у члану 1. став 3. те своје криминалне одлуке најприје рекао да свако ко јавно порекне или грубо умањи злочин геноцида чини Инцково "кривично дјело" за које ће се казнити затвором од шест мјесеци до пет година, након чега у члану 1. став 7. Инцкова самовоља гласи: "Починилац кривичног дјела из овог члана који је службено или одговорно лице или запосленик у институцији власти или било којем органу који се финансира путем јавног буџета биће кажњен затвором од најмање три године".

То другим ријечима значи да ће и судија, који као члан судског вијећа учествује у суђењу по оптужници за злочин геноцида, а који сматра да у Сребреници није извршен злочин геноцида и због тога напише издвојено, неслажуће мишљење и изнесе доказе и аргументацију за свој став, те то достави јавном тужиоцу, оптуженом и његовом браниоцу, који имају уставно право да знају за садржај и тог неслажућег мишљења, бити учинилац овог Инцковог "кривичног дјела" јер је и судија службено лице у институцији власти и запосленик чија висока плата се финансира из јавног буџета.

Људи моји, то што је учинио Валентин Инцко је такав криминал, тиранија и изопаченост, пред којима стаје људски разум. Зато ја у знак протеста против свега тога, протеста против тог криминала Валентина Инцка и криминалаца из ОХР-а који су му припремили одлуку од 23. јула ове године, подносим оставку на моју судијску функцију у Окружном суду у Бањалуци.

Јер послије свега, све је овдје изгубило смисао, па и смисао да се буде судија у оваквој изопаченој творевини каква је БиХ.

Моја оставка је и вид отпора према тиранији ОХР-а, која ће, нажалост, као и све остало насиље охаеризма, временом овдје бити колективно и лицемјерно прихваћена. Али зато ја имам право да као човјек и као судија не будем дио те тираније и колективног лицемјерја.