Отворено писмо: Боље је лијепити предизборне плакате него учити
Након отвореног писма Ђорђа Комленовића, стигло је и писмо Јелене Мишлић, кћерке погинулог борца, коју је Комленовићево писмо навело да исприча своју животну причу. Писмо преносимо у цјелости. Ту сам Ђорђе, само сам се бојала… Зовем се Јелена Мишлић. Рођена сам 1983. године. За вријеме ратних дејстава, 1991. године заједно са породицом сам напустила Дарувар […]
Након отвореног писма Ђорђа Комленовића, стигло је и писмо Јелене Мишлић, кћерке погинулог борца, коју је Комленовићево писмо навело да исприча своју животну причу. Писмо преносимо у цјелости.
Ту сам Ђорђе, само сам се бојала…
Зовем се Јелена Мишлић. Рођена сам 1983. године. За вријеме ратних дејстава, 1991. године заједно са породицом сам напустила Дарувар (Хрватска), гдје сам до тада живјела. Пут избјегличке колоне нас је те године одвео у избјеглички камп у Кнежеву.
Након три године боравка у колективном смјештају успјели смо да замијенимо имовину у Хрватској и доселимо се у Бањалуку.
У мају 1995. године добили смо информацију да је мој отац нестао у акцији Хрватске војске “Бљесак“. У октобру 2012. године сазнали смо да су посмртни остаци мог оца пронађени у масовној гробници, након чега је и сахрањен.
И поред тако тешке ситуације успјела сам да завршим основну и средњу Геодетску школу. Својим радом и залагањем као и подршком самохране мајке завршила сам Грађевински факултет. На пријемном испиту сам заузела друго мјесто, стекла право на буџетско школовање и без ичије помоћи уписала прву годину редовних студија.
Мој једини излаз била је књига.
Завршила сам Грађевински факултет у Бањалуци, по старом систему-општи смјер.
Научила сам два језика, Енглески и Њемачки, а могу да се послужим Шпанским и Турским.
Савладала сам, самостално, многобројне програме на рачунару.
Изучавала сам све шта ми је пало у шаке, а све то надајући се сигурној будућности.
Својевољно и самостално сам обишла многе међународне конгресе грађевинарства, упознала се са радом водећих Европских грађенинских компанија, за шта сам добила признате сертификате и дипломе. Признате, али не у мојој земљи.
А боље бих прошла да сам лијепила плакате пред изборе и увлачила се ратним профитерима зна се већ гдје. То је тако тужно. Да не кажем болно. Неки знају како то боли, али само они који су прошли овај трновити пут и то у туђим поцијепаним патикама и изношеној гардероби.
Данас, са завршеним ДРЖАВНИМ факултетом, положеним стручним испитом (који је још једна рецка на списку мојих дуговања), једномјесечним искуством мирног штрајка испред Предсједничке палате, многобројним посланим писмима, покушавам да ступим у контакт са људским бићем. Наравно безуспјешно, јер се зна да је таквих јако мало.
Присиљена да вучем за рукав оне који ме ни у очи не гледају, оне који трчећи по ходницима бјеже од мене, који кришом на ходнику узимају моје податке и сакривајући поглед у њедра или у тамо неку скупоцјену зидну слику мени иза леђа, обећавају да ће учинити шта је у њиховој моћи. Резултат свега ми говори колико су они у ствари немоћни. Дође ми да их упитам : “Да ли ја вама могу некако помоћи?“
ВИДЈЕЋЕМО – Ах та чаробна ријеч са толико значења и незначења, а итекако корисна у одређеним моментима. Тих 9 слова, сваки пут изнова, тако моћно утиче на рађање нове наде и стрпљења, покорности и разумијевања, али ја не успијевам да разумијем њено значење.
Wе wилл сее. Wир wарден сехен. Веремос. Гöрецеğиз. Видјећемо.
Не, ни на једном језику је не разумијем.
Ја видим једино њихова леђа, а они не желе да виде ни моје очи ни моје дипломе.
А шта то треба заједно да видимо?
Видјећемо…
Знам ја да њима треба некаква против услуга, неки тата, стриц, ујак, кум… Али ја то немам! Ко ће знати ако помогну једној мени? Ко ће им аплаудирати?
Моја је породица мала, њима незнана…некако је тиме и мање то добро учињено дјело. Чекајте, да ли сам ја то рекла “добро учињено дјело“? Па зар се крај свих мојих диплома, вољом и жељом за рад, способношћу, а на крају и статусом породице палог борца ово зове нечијим добрим дјелом? Нисам ли ја то заслужила? Не припада ли мени та шанса без да се спустим на кољена и молим за минут пажње? А колико уопште кошта тај Ваш минут? Много би ми значило да сте ме саслушали…поштована Господо.
Ја сам скупила храброст и задала себи овај ударац, а можете ли ви, Велики људи, да застанете један секунд на свом путу ка остварењу сопствених интереса, окренете се ка мени и кажете отворено: “Иди дијете, иди дјевојко, иди млада жено… овдје нема посла за тебе. Ми ти не можемо помоћи, јер немамо никакву добит, бар не ону која нас интересује.“
Отићи ћу. И никада вам више нећу сметати. Обећавам.
Хвала ти Ђорђе Комленовићу што си пробио лед и дао ми храбрости, те помогао да схватим да немам чега да се бојим. Не могу они ништа да ми ураде што већ нису, не могу ништа ни да ми одузму.
Нисмо ми, Ђорђе, наоружани тим оружјем које њих може да заплаши.
Једино наше оружје су наше приче. Приче које ни мало не подсјећају на бајке…
С поштовањем,
Јелена Мишлић
дипл.инж.грађ, кћерка погинулог борца и број у статистици завода за запошљавање
Мој савјет младим људима је да што прије напусте ову проклету земљу.
Ја нисам отишао зато што нисам био дана на бироу и радим за себе од своје 23. године.
Јелена,видим да си свјесна теби је потребно тако мало да се отиснеш у слободни свијет.
Сама кажеш мала породица,а политичким злочиначким организацијама непрестано је потребна свјежа крв,чак и да си се учланила у неку странку ти за њих не постојиш након пар година.
Знам дјевојку у Брчком која је промашила живот,била у слободи и вратила се у ову вукојебину јер је мислила да ће некоме требати јер има факултет.
Годинама иде на неке смрдљиве интрвјуе за посао,дотле су је покушали понизити када су јој обећали посао уз услов да је јебе један локални политички прдоња.
Она је то одбила и посла никада.
Безвизни режим неће још дуго,авионска карта за Шведску 30 €ура.
Останеш ли овдје,можда ћеш радити само на одређено као чувар радног мјеста у струци чим дијете неког политичког смећа купи приватни факултет на килу,можеш комотно кренути на биро.
http://youtu.be/Y7E1UD0Kahc
Ja opet mislim da se treba boriti, jer sve ovo je naše, a nije „njihovo“.
Pa na kraju, i šakama.
Opet, boriš se dok ne odustaneš, pošalješ sve u kurac i odeš u Majami.
Читам на сајту Независних коментаре о овој дјевојци, и просто не могу да вјерујем колико смо лоши људи! Некима смета јер цура (жена) вози ауто, и нико не каже да је ово срамота државе /власти!
Факултетски образоване особе обављају послове чистачица, портира и осталих НЕКВАЛИФИКОВАНИХ занимања, док неквалификовани су запослени на пословима који захтјевају високообразоване раднике.
Нигдје краја лудилу!x-(
Sad i ja vidjeh komentare na Nezavisnim…
Šampion Galonja (mislim da je to lažni profil jer sumnjam da neko može biti tako glup):
ovo je tipicni mentalitet Banjalucanki,plemenite,izdrzljive,herojke ,kulturne,obrazovane,nikada se ne predaj
A djevojka rođena u Daruvaru i već se poprilično predala.
Bilo kako bilo, vidjećemo dokle ćemo.
Jedno vrijeme su u Presu zaredali sa ovakvim pričama, pa onda tri dana poslije „nakon pisanja Presa“, međutim, iscurio je i taj „fond radnih mjesta“…
RJEŠENJA MORAJU BITI SISTEMSKA A NE STIHIJSKA.
(Ova rečenica je za kad se budem bavio politikom… dobra rečenica.)
Nego, u Presu nema odavno ovakvih priča, a ni generalno puno stvari vezanih za svakodnevne probleme – „oštrica“ je odavno otupila, al’ sitno nešto prođe filtere… Evo zašto nema „fonda radnih mjesta“:
Privredna dobit u padu!
A da domaćoj ekonomiji baš i ne cvetaju ruže, svedoči podatak Privredne komore RS da je neto dobit ostvarena u privredi 2012. iznosila 875 miliona KM, što je za 96 miliona KM, odnosno 9,9 odsto manje nego 2008. godine.
S druge strane, u pomenutom periodu neto gubitak je povećan za 220,5 miliona KM ili 43,4 odsto, kao i stepen zaduženosti privrede, tako da su ukupne obaveze u 2012. godini iznosile 14,77 ili 55,9 odsto više nego pet godina ranije.
Posebno je alarmantno to što je pre godinu dana obrtni kapital u privredi iznosio 205 miliona KM, što je u odnosu na 2008. godinu manje za 78 odsto?!
http://pressrs.ba/sr/vesti/vesti_dana/story/53139/Jovandan+slavi+tre%C4%87ina+radnica!.html
При том, то није неки факултет политичких наука, већ грађевина. Не знам, не знам
Све дотле док будемо ћутали газиће нас чизма снсд,сдс,пдп,ндп,сп,нсп …и осталих војника,све док будемо ћутали ти војници ће увалити своје гузице у топле буџетске фотеље и рјешити своје проблеме.Нема овај народ ко да поведе,да ме води предсједник синдиката,бораца,студената,пензионера….. па то је олош равна буџетским полтронима.Ево малопре сам из града,кажу постоји цјеновник за запослење и то од високопозиционираних људи из снсд сдс пдп нсп ,узимају паре и запошљавају а ми ћутимо.Какав ће то крик бити једног дана ,само да не буде касно.
Samo da se pohvalim da je „naš“ trol „aras.kospic“ stigao i na fejzbuk odnosno među komentatore Nezavisnih novina, vidjeh ga upravo na članku o Jeleni al’ ne bih da kopiram njegov komentar jer je apsolutno dno dna, čak i po SNSD standardima.
Nastavi li se svaki dan po jedna „Jelena“, možda i stignemo negdje.
😀
Usput, ima i ovo:
http://pressrs.ba/sr/vesti/vesti_dana/story/53263/Portali+uskoro+va%C5%BEniji+od+%C5%A1atora!.html
Valjda je odavno svima jasno da narod mora da ustane u otera ovaj ološ sa vlasti u zatvor.
DOk to ne uradimo biće nam samo sve gore i gore.
Zašto su ti lopovi političari otvorili privatne fakultete?
Da bi svojoj deci štamapli diplome i davali posao a ostalim budalama prodavali.
Politički ološ sve prodaje, radna mesta u termoelektranama, hidroelktranama, i drugim državnim preduzećima.
Mlada heroina koja je Hitleru reklа NE
“Kako možemo očekivati da pravednost prevagne, kada jedva da ima nekoga ko bi ponudio sebe individualno za pravednu stvar? Kako lijep, sunčan dan, a ja moram da odem.” Ovo su bile posljednje riječi mlade Njemice Sofi Šol koju je Hitler pogubio februara 1943. zbog širenja antinacističke propagande.
Sofi je imala samo 21 godinu kad su je zajedno sa bratom Hansom Šolom (24) uhvatili u dijeljenju antiratnih letaka na Univerzitetu Ludvig Maksimilijan u Minhenu. Na njima je pisalo o propasti njemačkih trupa u Rusiji i porazu kod Staljingrada koji se desio mjesec dana ranije. U trenutku kad Adolf Hitler bez milosti kosi sve protivnike režima, smrt zbog izdaje bila je neminovna presuda za dvoje mladih Nijemaca.
Šolovi su, sa još nekoliko kolega, bili članovi otporaškog pokreta “Bijela ruža“. Prilikom ispitivanja, oficiri Gestapoa su mladoj Sofi ponudili nagodbu: da za dijeljenje letaka i sve antirežimske aktivnosti okrivi brata i ostale članove pokreta, a da joj zauzvrat život bude pošteđen. Nije pristala. Osuđeni su za izdaju sa još nekoliko kolega i saboraca i istog dana, 22. februara 1943. životi su im okončani na jednoj od 20 giljotina koje je Hitler naručio specijalno za izdajnike.
Svojim posljednjim riječima, koje na najjednostavniji, a istovremeno i najsnažniji način ilustruju veličinu njene žrtve, Sofi Šol se u istoriju upisala kao heroina. Za posljednjih 70 godina po njoj su u Njemačkoj nazvane hiljade ulica i trgova, a slika djevojčurka sa cvijetom na reveru postala je simbol hrabrosti i otpora.
Giljotina na kojoj su Šol i njeni saborci stradali, decenijama je bila zaključana u podrumu Bavarskog nacionalnog muzeja u Minhenu. Tek nedavno je nađena, a ovo otkriće pokrenulo je bujicu žučnih rasprava u Njemačkoj: Da li bi ovo smrtonosno oružje trebalo da bude u centru izložbenog prostora posvećenog Drugom svjetskom ratu?
Hildegard Kronaviter, osnivač Fondacije Bela ruža smatra da bi ozloglašena giljotina morala da budeglavni izložbeni komad, i da bi se na taj način odala pošta stradalima i pokretu otpora.
– Ovakav artefatkt ne možete zaključati i praviti se da ne postoji. On treba da bude predstavljen javnosti u svom istorijskom kontekstu – objasnio je Kronaviter.
S njim se, međutim, ne slaže i Franc Jozef Miler (89), posljednji živi član “Bele ruže“.
– Nasilna smrt Sofi i Hansa ne sme biti ničija zabava. Sjećanje na njih i njihovu žrtvu ne ostavlja me ni na tren. To nije stvar za izložbu – kaže on.
Хвала буддха,за ово што си нас упутио на Независне новине и непримјерне коментаре.
Смета стоци што неко има ауто.
Шта је требала,ако је зарадила мокрих руку или продала нешто од имовине однијети некој дрварској стоци да би добила посао.
После рата добијем нову сателитску антену,поставим на балкон и наредног мјесеца одем платити кирију јер сам био подстанар због деложације,газда каже „наредни мјесец кирија сто горе“.
Вратим се кући,демонтирам сателитску и поклоним рођаку,окречим кућу и иселим до краја мјесеца (кирија се код газда босанских* плаћала унапријед).
„Отолико“ је моје гађење било према стоци која није имала ни добар пријем ТВСА када сам ја гледао сателитске станице осамдесет и неке,да ни данас дан на својој кући немам сателитску антену.
Нека новокомпонована стока која све уновчава и уцјењује гледа,нека мисле да су све избјеглице дошле из земуница и сојеница али нам се могу само напушити.
Због свега наведеног Јелена а и сви млади који имате диплому идите док још није касно.
Завиде Вам што нисте голи,боси,прљави и гладни да будете робови животињама које су одрасле у крајњој немаштињи,то је њихов сан.
http://kuruzovina.blogspot.com/2014/01/blog-post_18.html
„Србима треба владати тако што ће се одржати у незнању и летаргији“.