Ново обраћање Светом Сави

Хвала ти, Светитељу, што си показао пут нама, обичним смртницима,што си нама, обичним људима, овоземаљским, открио дио Јеванђеља на којима почива овај свијет и све његово богатство.

Пише: Мирко Јокић

Ми, Срби, смо неки чудан народ. Понекад помислим да смо неки накриви балон који се надувава и лети, лети, лети до прскања и онда у ситним комадићима нестаје у небеском плавентилу.

Као у бајци „Чардак ни на небу ни на земњи“ још увијек нисмо сигурни: јесмо ли народ неба или народ земње? Све наше поразе претварамо у побједе и живимо у митовима, вјерујући да свијет постоји због нас и да смо замајац тога свијета.

Уџбеници су нам пуни устанака и револуција и наших умишљања да смо окретали точкове свјетских револуција.

Други су народи своје ријеке и планине представљали као природне љепоте, а ми смо остављали кости на нашим чукама од Кајмакчалана до Динаре. Пили смо Дрине, Уне и Врбасе да се сјединимо, а онда смо се мрзили више него најгори непријатељи.

Светитељу наш, све си предвидио, само ниси знао у коју тешку и неродну земљу сијеш своје благородно сјеме.

Дичимо се нашом љубављу према слободи, правди, једнакости, а кад то остваримо онда се међусобно уништавамо. Докле тако , Светитељу?

У овим нашим долинама које никуда не воде, сатиремо се доказујући ко је херој, а ко издајник, одређујући свако на свој начин правила наше љубави према Богу, народу, отаџбини.

Учини, Светитељу, да живимо мирно, задовољни сами собом и са другима. Поведи нас путем твојих благородних ријечи у наша поља, која неће бити ратишта него плодови нашег зноја, одведи нас на ћувике наших планина да нам вјетрови разгоне магле мржње.

Објасни нам, о Светитељу, да се радом, трпљењем, смиреношћу и љубављу заслужује „царство небеско“, а не одрубљеним главама и уништеним животима. Не дозволи да црни барјаци завијоре на нашим кућама и увјери нас да је љепота живота на земљи у праштању и вјери у човјека.

Ако смо дужни,одужили смо се свим ратовима, нашим ћеле –кулама и костурницама од Јасеновца до Галиције. Зар није човјечније и љепше да наше главе укроћују Нијагарине слапове и откривају Анштајнов свијет небеске механике; зар није срећније да наше главе увесељавају свијет малим и великим лоптицама и лоптама различитих боја и величина. Те и такве главе припадају царству небеском.

Драги мој, Светитељу, врати нас на твој пут са којег смо скренули и сада тумарамо по беспућима тражећи своје светосавске коријене. Увјери нас да су ти коријени свуда гдје се налазе Божија јеванђеља, која већ одавно не слиједимо.

Покажи нам заборављене границе наше отаџбине, које нису ни шумовите планине, ни бистре ријеке, ни отуђени градови. Наша је отаџбина тамо гдје живе људи сретни и задовољни у земаљском царству у вјери о бајковитом царству небеском.

Кратак је живот да га проведемо у ратним страдањима. Бог нам га је дао да чинимо добра себи и другима; да се радујемо сваком новом дану, да уживамо у љубави и срећи, да одбацимо мржњу и да се научимо праштати.