Његош нам данас није по вољи

Прије тачно два вијека, 13. новембра 1813. године, рођен је Петар II Петровић Његош, једна од најзнаменитијих фигура српске културне, умјетничке и политичке историје, као и филозофске мисли.

Бјеше гору тама притиснула…
бјеху мушка прса охладњела,
а у њима умрла слобода
ка кад зраке умру на планину
кад утоне сунце у пучину…

Пише: Немања М. Јовановић за Сербум – електронски магазин за културу и образовање

Слушам ту буку – телевизор у суседној соби је појачан – Европа, хапшење, Европа, криминал, избори, привреда, Европа, Европа, Европа. На порталима је такође бучно – секс, Монсанто, насиље, насиље, насиље. Покушавам да одморим чула гледајући у брисани простор хоризонта који се пружа са терасе. На ободу пута стоји огромна табла из које вришти хармонија убеђивања како да потрошимо новац. Толико је културних знакова у овом низу. И готово ни један није део српског културног капитала. Онај који јесте данас нам није по вољи.

КУЛТУРНИ КАПИТАЛ

О значају Првог светског рата у мењању света најбоље сведоче турбулентне промене културолошке матрице Европе, а самим тим и тенденције ка глобализацији и космополитизму. Заоштравање односа Окцидент – Оријент у културолошком, односно Запад – Исток (капитализам – социјализам) у политичком смислу попут тренутно-фугасног пројектила обрисао је границе и пољуљао концепт националног и националних држава. Примарну улогу добија капитал: концепти схватања друштва и социологије се нижу подривајући једни друге, док се релације између друштвених елемената своде на „токове капитала“. Однос између дефинисаних ентитета створио је нови баланс који је водио глобализаторском сажимању културе, политике и надасве – тржишта.

Култура је, као и све друштвене сфере, уведена у област тржишта. Развој, прво популарне, а убрзо и масовне културе, нису ништа друго до последица драматичне кулминације краја XIX и почетка XX века, убрзаних друштвених процеса, када је урушавање једног система вредности, тј. пропаст грађанског друштва, испраћено омасовљењем конзумената како производа, тако и културе. Маса је добила на субјективитету, а појединац као део масе, развојем медија, изгубио је кључну одлику слободног човека – слободну мисао.

ЊЕГОШЕВА СРБИЈА vs. ЕВРОПСКА СРБИЈА

Где се у оваквом поретку налази Његош? Заправо – нигде. Оклеветани романтизам, који је у културно-политичком смислу кључно достигнуће XIX века, изнедрен у развоју просветитељске мисли (иако би такав расплет многи волели да отпишу), бескомпромисно је стављен ван оквира прихватљивог. Српска епоха романтизма, уобличена ослободилачким карактером и тежњом ка резурекцији уништене српске државе, представља поновни улазак Срба на културну сцену Европе. Петар II Петровић Његош, као кључни представник српског романтизма и обновитељ духовне и световне идеје српске државности, учинио је исто што и просветитељски и романтичарски покрети широм Европе, учврстио је темеље – у нашем случају – српског идентитета у Црној Гори.

Чињеница је да Његошево стваралаштво има дубоке корене у митолошко-духовном (Косовски бој и Царство небеско), али има их и непосредно у збивањима на просторима Балкана (Српска револуција и сталне борбе са Турцима у Црној Гори током XVIII и XIX века). Али то не чини Његоша злочинцем и Његошева дела „геноцидним“ политичким памфлетима, како их они „отписници“ тумаче, већ културним прожимањем националног дискурса и компактношћу световног и духовног елемента српског национа.

Са данашњег становишта, култура прати економску снагу. Српски културни простор је политички девастиран, духовно осакаћен и медијски подјармљен. У визури савременог српског друштва, односно Србије, Његош нема важност коју свакако завређује. Ове године Република Србија је потрошила милионе за прославу 1700 година Миланског едикта, документа важног за паневропско, чак би се пре могло рећи за западноевропско наслеђе. Међутим, за развој и неговање српске културе, Милански едикт је у најбољем случају од секундарне важности. У овој тачки повезују се српски културолошки проблем и прича о глобализацији и подривању националног.

Примера ради, полемишући у есеју о националним државама (The Myth of the Nation-State: Theorizing Society and Polities in a Global Era), социјолог и редовни професор Универзитета у Лидсу, др Силвија Волби, покушава да подрије тезу о националној држави. За један од аргумената у критици, Волбијева наводи и плурализам правно-политичких структура у које не спадају само државе, већ и „регионалне и хегемонијалне структуре“ каква је Европска унија, у коју Србија тако индиферентно срља. Према њеној дефиницији глобализација представља „процес учесталости интернационалних или глобалних друштвених интеракција повезаних са локалним и националним“, а у разлоге пораста глобализаторског процеса убрајају се повећање глобалног тржишта капитала, пораст комуникационих технологија и јачање новог хегемона који креира услове трговине и размене.

У нашем контексту тај хегемон је Европска унија. Ако српско културно наслеђе посматрамо као капитал, Србија је онда опљачкана до руба егзистенције. Истина је, Србија нема капацитете да се бори у рингу културних гиганата који обликују данашњу цивилизацију. Међутим, Србија угрожава свој идентитет немаром према сопственом културном капацитету, који, бар за балкански простор, има потенцијал и доминантну улогу. Новонастали „хибриди“ државности и нација сопствени идентитет граде у огромној мери на српском културном капиталу. У том смислу, Србија је опљачкана.

„КАД УТОНЕ СУНЦЕ У ПУЧИНУ…“

Обухватајући под појмом „Његош“ комплетан његов допринос културно-политичком иметку, за српски народ је он од немерљиве важности. Европски карактер његовог стваралаштва се никако не може довести у питање, јер баштини митолошку и националну традицију, коју познају и водеће европске културе. Његош обезвремљује српски национални дух (што је главна карактеристика Косовског мита), чиме је отклонио сваку могућност застаревања и анахроније.

Изостатак ритуалитета на двовековни јубилеј удаљава нас од већ оскрнављеног коначишта овог колоса. Ритуалитет, односно прослава велике годишњице у културно-методском смислу би требало да окупи колектив око заједничког огња. Служећи се капиталистичко-економским речником, може се рећи да ће глобализаторски процес у једном тренутку запасти у рецесију, јер зависи од обрта капитала. Но, то не може довести до девалвације националног културног капитала. У том смислу, Његош мора бити сачуван у српским културним оквирима, јер је он непресушни источник и непосредна историјска веза са свевременом причом о српском постанку – миту, Косовском миту.

Ако је „у мушким охладњелим грудима умрла слобода, ка кад зраке умру на планину, кад утоне сунце у пучину“, ваља нову зору сачекати будан.