Мр Горан Латиновић: О хрватским уџбеницима историје (5)

Пети дио фељтона о хрватским уџбеницима, само на Фронтал.РС. Иако је хрватизација римокатоличког становништва у Босни и Херцеговини започела у XIX вијеку, свједочанства о томе да ни у другој половини XIX вијека код већине херцеговачких и босанских римокатолика није било хрватске етничке свијести оставили су један високи аустријски официр (1863) и руски конзул у Мостару […]

четвртак, 7 јула, 2011 / 10:00

Пети дио фељтона о хрватским уџбеницима, само на Фронтал.РС.

Иако је хрватизација римокатоличког становништва у Босни и Херцеговини започела у XIX вијеку, свједочанства о томе да ни у другој половини XIX вијека код већине херцеговачких и босанских римокатолика није било хрватске етничке свијести оставили су један високи аустријски официр (1863) и руски конзул у Мостару (1869).

Распрострањену појаву идентификовања римокатолика као Срба, не само у овим покрајинама, осудио је 1869. фрањевац Петар Бакула и препоручио им да одбаце старо осјећање народности и прихвате ново. Иако је аустроугарска окупација од 1878. погодовала овом процесу, ни концем XIX вијека он није дошао до свог краја у шта се увјерио и хрватски политичар Антун Радић, који је 1899. примјетио да је хрватско име у Босни и Херцеговини сеоском становништву сасвим непознато.

Превођење Срба на римокатолицизам (уколико тој вјероисповијести нису припадали од средњег вијека) и њихово похрваћивање био је дуг историјски процес, који је нарочито интензивиран након оснивања Конгрегације за пропаганду вјере 1622. године а који је, бар формално, окончан 1900. одлуком Хрватског католичког конгреса у Загребу о изједначавању појмова римокатолицизма и хрватства, чиме су сви римокатолици српског језика и штокавског нарјечја проглашени Хрватима. Тако су у Хрвате, између осталих, убројани и Буњевци и Шокци. С обзиром на чињеницу да је савремена хрватска нација у великој мјери конституисана на српској етничкој основи, не треба да чуде настојања писаца хрватских уџбеника да савремено поимање хрватског народа "историјски оправдају" његовим помјерањем у далеку прошлост.

Потребица и Павличевић пишу да је Људевит Гај 1830. изнио мисао "o štokavskom narječju kao zajedničkom narodnom jeziku Hrvata i dijela Južnih Slavena". Они кажу да су илирци допринијели да се штокавски дијалект потпуно прихвати "kao književni jezik svih Hrvata", па је тако Илирски покрет "bio i ostao samo hrvatski nacionalni pokret koji će utemeljiti modernu hrvatsku naciju". Међутим, Потребица и Павличевић су "заборавили" да помену да је једна службена аустријска делегација 1761. под појмом "Илирски народ" дефинисала Србе, као и да је вођа Илирског покрета Људевит Гај 1849. у часопису Danica написао да је српски језик "наш књижевни језик".Такође, у вријеме кад је нација поистовијећивана са језиком, сви штокавци, без обзира на њихову вјероисповијест, сматрани су Србима.

Такво схватање заступали су чешки филолог и историчар Јозеф Добровски (1788), мађарски историчар Јохан Кристијан Енгел (1801), словеначки филолог Јернеј Копитар (1819) и чешки историчар и филолог Павле Јосиф Шафарик (1826). Усвајањем илирског имена хрватски препородитељи дали су велики допринос проширивању хрватског имена далеко изван кајкавског подручја, на којем су га до тада страни научници једино и проналазили.

У хрватским уџбеницима историје у којима је представљен XIX вијек посебно мјесто заузима учешће Хрвата у Револуцији 1848/1849. године. Потребица и Павличевић пишу да је ратом против Мађара поражена "velikomađarska ideja i mačem raskinuta stoljetna državnapravna veza Hrvatskog Kraljevstva s Ugarskim Kraljevstvom. U novijoj povijesti hrvatskih banova Jelačić je bio prvi ban iza kojeg je nakon stoljeća stajao cijeli hrvatski narod od Drave do Boke Kotorske, i od ušća Save u Dunav do mora".58 Иначе, у уџбенику се стално истиче "стољетни посебан државно-правни положај Хрватске" и помиње некаква "хрватска држава", коју је немогуће пронаћи ни у једном историјском атласу, осим уколико такав није штампан у Загребу. Истичу се и одлуке Хрватског сабора из 1861. "koji je utemeljio novu hrvatsku državu, odredio njezinu samoupravu, granice, županijski sustav, školstvo i kulturne ustanove".

Приповиједање о Србима, онако како су га започели аутори хрватских уџбеника за шести разред основне школе и други разред гимназије, наставили су и аутори уџбеника за седми разред основне школе и трећи разред гимназије. Филип Потребица и Драгутин Павличевић кажу да је Србија тежила проширивању на "nesrpske krajeve", а да су Срби "svoje osvajačke težnje izrazili u spisu Načertanije (Nacrt)" и да овај документ представља "prvi cjeloviti program velikosrpske osvajačke politike koja je polazila od načela da svi Srbi moraju živjeti u jednoj državi". Нема хрватског уџбеника историје у којем се о Начертанију не пише на овакав начин. Међутим, оно што се занемарује јесте чињеница да је

Начертаније створено ангажовањем британске и француске владе, као и пољске емиграције, због бојазни да би нова власт у Србији након 1839. могла напустити њихову политику окупљања Јужних Словена око Србије и потражити ослонац у Русији. Према томе, Начертаније није било само плод размишљања Илије Гарашанина о стварању српске државе у њеним етничким границама, са могућношћу да једног дана прерасте у југословенску државу, већ и резултат настојања влада двију западних сила да сузбију руски утицај у Србији и на Балкану. Негативан став о Начертанију као "великосрпском пројекту" почео је да се шири нарочито након 1930. кад је њемачка ревизионистичка политика почела оптуживати Србију да је одговорна за избијање Првог свјетског рата.

Србија је 1876. "bila teško poražena", а сви њени каснији успјеси постигнути су искључиво захваљујући Русији. Одлукама Берлинског конгреса 1878. одређене су границе на Балкану "koje uglavnom i danas postoje".