Милош Стојановић: Поводом агресивног наметања идеје о меморијализацији "убијене дјеце Приједора"

Достојно ожалити блиску особу је универзално људско право. Одрастао човјек је болећив према дјеци, смрт дјетета је највећа трагедија која га може задесити. Управо због тога манипулисање дјечијим животом или смрћу у сврху испуњења личних, групних а посебно политичких циљева заслужује друштвену осуду.

среда, 22 децембра, 2021 / 11:50

Пише: др Милош Стојановић, Норвешка / Велико Паланчиште

Свједоци смо да се посредством тзв. невладиних организација сумњиве дјелатности агресивно намеће идеја о меморијализацији «убијене дјеце Приједора».

Није прошла довољна временска дистанца која је потребна да би се догађаји из грађанског рата у тадашњој СР БиХ у потпуности расвијетлили. У конкретном случају напад на Приједор од стране припадника тзв АРБиХ. Такође улога старијих малољетника – бораца у рату, о чијим се удружењима и активностима у тзв АРБиХ лако могу пронаћи бројни написи у штампи и на интернету.

Податке добијене из различитих извора треба обрадити у складу са методолошким правилима историјске науке, а не гракати полуистине по медијима.

За свако лице се мора утврдити да ли је његова смрт планиран злочин или смрт настала услед ратног дејства (дијете изложено ватреној линији)? Да ли је смрт болесног дјетета због немогућности лијечења нпр. дијализе, епилепсије, сепсе због ратних прилика, убиство? Извјештаји надлежних установа, ратни дневници о томе и сл. документи никад нису предочени.

Слоган «убијена дјеца Приједора» је нетачан. Видимо да се већином ради о особама из приградских насеља, и то управо из оних села чији су мјештани агресивно насрнули на припаднике власти. За жаљење је ако је неко пуцајући из свог дворишта или са прозора дневне собе на војску или полицију довео у опасност чланове своје породице; али зар таквом срамном чину треба дизати споменик?

О овој теми треба прије свих да се одреде Приједорчани посредством демократских изабраних представника у градској и републичкој скупштини. Ово питање не може да буде предмет политикантског поткусуривања.

Разговори (са сродницима настрадалих а не са некаквом иницијативом из Сарајева, које се то тобоже «тиче») морају да буду танспарентни, никако дириговани из Сарајева. Од тих и таквих сарајевских барјактара у наш град никад ништа добро није стигло.

Сарајевски барјактари који тврде "да их се то тиче" би из практичних разлога могли да пораде на меморијализацији страдалних мјеста српских цивила, грађана Сарајева, међу њима и дјеце. Та им се мјеста налазе испред носа, а неки од њих, или од њихових ближњих су можда и својим очима посматрали или чули за ратну тортуру у њиховом граду? Тако би својим спонзорима уштедјели путне трошкове а испунили би хумане циљеве за које се залажу.

Како то да од таквих стручњака нема реакције на накарадан споменик на Казанима који не само што не одражава истину, већ лукаво утемељује нову лаж?

А ако би се икада подигао споменик дјеци жртвама рата на њему би прво требале да стоје ријечи ратног злочинца Алије Изетбеговића «Ја ћу ради Босне жртвовати мир у Босни» јер оне сажето свједоче злочин против мира који је затим изродио страдање народа, уништење материјалних добара и општи назадак од кога се и дан данас опорављамо.