Maла Француска

Има неки крај, тамо у Италији, зове се Мала Француска.

То је негдје у близини града Бреше (у Бреши играо Роберто Бађо, пред крај каријере), све је мирно, уређено и складно, а понешто сигурно подсјећа на Француску.

Један друг, задесивши се у Малој Француској, будући лијепо и удобно угошћен те задивљен поменутом љепотом и складом, рече ми да би он тамо могао живјети и да би ту могао бити, ништа друго до – писац.

Иако смо обојица слабог књижевног знања, нисам могао а да на тренутак не помислим како је то будалештина. У сљедећем тренутку сам се чак сажалио на тако наивно сањарење о писању, сматрајући да је далеко супериорнији мој закључак да се писац сигруно не постаје тако, него ваљда тешком муком, често у неком окружењу које са ренесансним и умивеним италијанским градићем нема ама баш ништа.

Сутрадан сам схватио да можда постоје мјеста на овом свијету – гдје је човјек добродошао да буде и постоји, и да ничим не нарушава ко зна како постигнуту хармонију људи и животног им простора – ничим до, осим, ето тако, остављајући траг графита по бијелој, благо храпавој хартији.