Љиљана Чекић: Продаја на неограничен период

Прије извјесног времена у нашем граду је боравио један млад човјек. Европљанин. Рођен и одрастао у Њемачкој од оца Италијана и мајке Српкиње.

У својој посјети рођацима једно вече је изишао у град. Ујутру, уз кафу, са тетком, европски деветнаестогодишњак испричао је своје импресије о нашем граду. Његов најснажнији утисак и кометар о овој чаршији био је: „Колико курви!!!!“ Тетка му је објаснила да то нису пријетељице ноћи него, ето, наше дјевојке које воле да се тако обуку па посматрачима дају погрешну информацију о себи. Иначе су нормалне и поштене, рече тетка, само не знају да такав изглед није модеран у Европи. То је нешто као наша „микро-мода“, наша особеност, наш допринос свјетској историји умјетности.

Претпостављам да би свако од вас који читате овај текст имао да дода неку причу као прилог на ову тему. Чула сам многе, али вјероватно једна од најоригиналнијих је она о нашим студентикињама које су прије неколико година на апсолвентској екскурзији боравиле у Паризу. Младе интелектуалке кренуле у ноћни провод тако обучене да су их локалне проститукте претукле мислећи да је стигла конкуренција из источних земаља. Шта је тачно било, не знам. Нисам била, али вам причам онако како је мени речено.

Недавно је у мом дијелу града отворена нова продавница обуће. Погледам излог и видим да су на централном мјесту постављене чизме-ципеле-римљанке или нешто томе налик са великом платформом, дрикерима и каишићима и схватим да то није продавница обуће него радних одијела. Нешто као ХТЗ опрема. Ко крене да стажира у улици црвних фењера мора да набави потребну опрему. Такве чизме су исто што и шљем рудару, кецеља кувару, Рејбан наочари возачу међуградског аутобуса. И што је најстрашније, опрема за пријатељице ноћи може да се купи на сваком кораку. То, вјероватно, диктира закон тржишта. Или је то обућа за ове наше „нормалне дјевојке“?

Ако прихватимо да начин облачења намеће простор и вријеме, односно људи који у одређеном простору, на одређеном мјесту и одређеном времену постављају правила, онда закључујем да су наши трендсетери из редова макроа, садо-мазо поклоника, Сатаниних сљедбеника… Понекад имам утисак да би им и Алистер Кроули позавидио на маштовитости.

И онда, ненадано, као што све спознаје долазе саме и ненајављено, ма колико марљиво радили на њима, схватих да ове младе жене не изгледају само тако. Оне то, заправо, јесу. На жалост, схватим да то нису „нормалне“ дјевојке које изгледају као пријатељице ноћи. Оне јесу то за шта се представљају.

Сјетих се Моравијине „Римљанке“. Да ли ове наше мајке, у незнању, својим кћеркама дозвољавају да буду то што понижава људско достојанство или им само помажу у послу којим су се и саме бавиле? Мада, оне формално нису професионалци, јер не улазе са вама у поштен посао у коме роба има своју цијену. Оне су као поштене, а воле вас само ако имате новац. Без новца за њих сте нико. Са новцем све ваше мане нестају. Новац вам у овој причи дође као Вениш детерџент. Њихов врхунски пословни подухват је удаја за новац. То је трајна трансакција. Најстаршнији облик проституције – продаја на неограничен период.

Оне су продукт кризе која не престаје, оне су ту и оне су наше. И није важно шта су по образовању и није важно из које социјалне средине долазе. Младе даме, молим вас, и ако јесте то што изгледа да јесте, и ако вас има толико колико се чини да вас има, пробајте да изгледате бар мало пристојније, макар у том покушају лагале и нас и себе, јер ће нам та ће лаж бити лакша него ова оваква истина.