Ријеч у слици: Карикатуре Мирка Вуковића

Осећам велико задовољство што сам доведена у позицију да говорим о карикатурама свога супруга, Мирка Вуковића, јер ово доживљавам као ексклузивни извештај "са лица места". Ја сам непосредни сведок њиховог настајања; времена, места и начина на који су настајале.

Пише Драгана Вуковић

У самом називу ове путујуће изложбе која је, у мањем или већем обиму, обишла двадесетак градова у Републици Српској, Србији и Црној Гори кодирана је њена суштина: „Писац црта писце“ – дакле, имамо посла са човеком који је писац, а који користи медиј једне потпуно другачије врсте уметности да би изразио свој однос према књижевним колегама.

Његов књижевни рад, посматран из перспективе обичног читаоца – евентуално љубитеља књижевности – оставља импресиван утисак, не само због десетине књига, неколико награда које их прате, већ и због изузетне способности да урасте и укорени се у сваки књижевни жанр којем приступи, остајући увек различит и сасвим свој. Његова поезија се садржајно огледа у човековој физичкој и духовној удаљености и чежњи за Господом; формом је то мисаона симфонија компонована посебно бираном римом и ритмом неких давно заборављених речи. Књижевна критика и полемичка проза му је бритка и неумољива, понекад болно сурова, а опет духовита, шармантна и лепршава. Поезија за децу је, што је најважније, дечија – забавна, весела и непредвидива. Заједнички именитељ у свом овом обиљу, ако бих требала да га дефинишем, био би овај: његов израз је увек изоштрен и поентиран, изражен најтананијим и најсуптилнијим односима унутар композиције.

Све ово не говорим да бих себи дала улогу која ми не припада, улогу тумача књижевности, већ због тога што Мирков рад на пољу ликовне уметности карактерише исти тај именитељ који одређује и његову књижевност. Поновићу: изоштрен и поентиран, изражен најтананијим и најсуптилнијим односима унутар композиције. Покушаћу да разложим на основне одреднице и објасним овакву тврдњу.

1. Тежња ка изоштрености и поентирању нашла је оптимални, потпуни израз у форми карикатуре. Карикатура, по логици ствари, садржи осмишљен коментар теме која се третира. Није случајно то што је Мирко изабрао управо карикатуру, јер је, несумњиво, хтео да изрази свој став. Било према књижевницима персонално, било према неком њиховом сасвим конкретном делу. Да би то постигао, Мирко, самом портрету писца придружује и оловку, као стални мотив или симбол. Може се рећи да он црта портрет писца са оловком.
Један концептуални уметник, пореклом са наших простора, а који живи и ради у Америци, користи хрпе оловака и са њима изводи своје перформансе. Један такав перформанс је приредио у Београду, бацивши две-три хиљаде оловака у једну од градских фонтана. Постоји видео снимак тог догађаја, на коме се могу видети те оловке које пливају и потањају у води и пар младића, случајних пролазника, који ваде оловке из фонтане. Коментаришући свој перформанс, уметник духовито коментарише и ову спонтану ситуацију рекавши да су ти младићи били – писци! О том магнетизму између писца и оловке сведоче и ове карикатуре.

2. Попут сликара Милана Милетића, који своје слике слика танким, ја у шали кажем „тродлаким“, четкама које остављају за собом неки полутраг, истовремено и видљив и невидљив, негујући и осећајући такав сензибилитет, Мирко најрађе користи баш ту, такву, милетићевску четку која му омогућује ту најтананију могућу линију. Јасно је да је снага такве једне „невидљиво-видљива“ линије недовољна. Мирко њу такву удружује са групама истих које попут јата некаквих морских риба, удружене, дефинишу свој смер, не реметећи драматично мирну површину воде. Те удружене линије дефинишу облик који лако, готово неприметно настаје и нестаје чинећи благе прелазе.

Таква посредна еволуција линије у површину логично доводи и до потпуно нових момената на плану боје. Тај, условно речено, уобичајени ракурс између црне и беле боје, карактеристичан за медиј цртежа, довитљиво је овде разбијен заменом уобичајене беле подлоге једном фином, асоцијативном, топлом окер бојом. Ту долазимо до коначне, треће одреднице – најсуптилнијег односа унутар композиције:

3. Боја подлоге представља боју која је општеприсутна, увек и свуда, а која је толико природно логична – чак до неприметности. Мирко вешто користи ту сигурно дуго тражену боју подлоге и тај не лако пронађени, драгоцени тон без кога се не могу ни замислити ове карикатуре. Он своју ликовну концепцију гради на доживљају исте, као средње валерске вредности на којој белом „приближава“ оно што је испред, а црном „одмиче“ даље елементе композиције. Боја долази као надахнуће – са радошћу, како то често бива у ликовној уметности. Пол Кле је рекао једном: „Боја ме је обузела (…) знам да ме обузела заувек:“ На овим карикатурама, што је очито, боја се јавља у својој пуној лепоти као доказ да аутор њену лепоту осећа на клеовски начин и са великом већом слободом је примењује.

Када се човек упусти у промишљање о нечијем стваралаштву, врло брзо дође у ситуацију да осети како је оно што је рекао увек мало и да би увек могао рећи нешто ново и нешто више. Са том мишљу закључујем ово своје размишљање о изложби која је пред вама.