Немања Савановић: Риспект ђинајлу!

Ријеч је, заправо, о рецензији албума "Луцидан потез" нишког репера Фурија Ђунте. Тачније, о поезији која је записана на истом албуму. Да ли уопште правити увод о самом репу; да ли правити увод о српском репу којег неријетко и сами фанови оног исконског, прекоокеанског репа извргавају руглу? Овдје није ријеч о врсти музике, овдје је […]

недеља, јануар 26, 2014 / 09:00

Ријеч је, заправо, о рецензији албума "Луцидан потез" нишког репера Фурија Ђунте. Тачније, о поезији која је записана на истом албуму.

Да ли уопште правити увод о самом репу; да ли правити увод о српском репу којег неријетко и сами фанови оног исконског, прекоокеанског репа извргавају руглу? Овдје није ријеч о врсти музике, овдје је ријеч о албуму који превазилази етикетирање. Данас се све рјеђе појављују албуми који се узимају за мјерило, не само квалитета него и времена; оне преломне тачке које дијеле све на период прије и послије.

Свједоци смо децентрализације српске умјетности из Београда често у најнеочекиванија мјеста широм државе. Тако су два понајбоља филма у протеклих пар година смјештена у Бор (Bor plays itself), а два најпријатнија освјежења у музичком жанру који се заснива на лирицизму долазе из дијела Србије који кубури са падежима. Зашто да не?

За оне који не знају, Фурио чини половину нишког BCrew-a (друга половина је Демонио) чији првијенац Наша Посла ни приближно није добио одзив и третман какав је заслужио. Фурио је љекар који се бави репом (или репер који се бави медицином?) што је само по себи довољно интересантна комбинација вриједна преслушавања овога албума. Његова опажања доводе до освјештавања гомиле ситуација и проблема које узимамо здраво за готово, а и поред тога добијамо увид у свијет који је фасцинантнији него што смо могли да претпоставимо и то све кроз призму страшно паметног појединца.

Сам реп, можда више него било која друга врста музике, дијели публику у два табора. Са једне стране су фанови овога музичког жанра, са друге су људи који су индиферентни према њему и чак га неријетко усљед изостанака класичних инструмената сматрају мање важним у односу на друге. Средине скоро па и да нема. Ово је албум који је захваљујући свом неспорном квалитету понајвише приближио овај вид музичкога израза широј публици која до сада није имала потребу да се хвата у коштац са репом.

Луцидан потез је направљен из потребе да се каже нешто, а не из потребе да се избаци албум. Као што је Нушић имао потребу да направи аутобиографски осврт окружен којекаквим дилетантима, тако је и ово веома личан пресјек младог, интелигентног човјека који је стасавао и стасава у вријеме када нам је транзиција у транзицији. Ово није поређење нашега најпознатијег комедиографа са нишким репером, већ запажање како је поново дошло вријеме да паметни надгласају будале и богате фукаре.

Комбинација елоквентнога и уличнога, паметнога и безовразног – то је оно што даје на тежини овоме албуму; способност испреплитања референци поп културе са референцама озбиљнијих тема. Ко, до ђавола, римује хитмен са Волт Витмен? Ко данас зна за Патриса Лумумбу, а ко је довољно сулуд да га убаци у исти стих са јунацима из анимиранога Дизни филма? Ерудита на столици испред кладионице, каже Фурио у једном моменту. Наивно је мислити да нас као личност не обликују и ствари које можда изгледају тривијално. Толико личан албум као што је овај мора да ода поштовање на себи својствен начин широком дијапазону људи – од бардова српског глумишта, преко легенде кафанске пјесме, књижевника, зачетника српскога репа, редитеља па све до човјека преко чијих већинских битова је настао овај албум. Сви су они стрпани под исту капу овог првијенца, раме уз раме, не умањујући вриједност једни других, већ дијелећи заслуге у својим улогама при формирању преко потребне појаве на музичкој сцени.

Интелектуална супериорност која није генерична и досадна, него чак довољно занимљива и увијек прожета оним српским хумором који је напустио земљу трбухом за хљебом, пеца на прву, а сваким поновним слушањем откривате нешто ново. Овакве албуме људи снимају када мисле да су им задњи, а не први. У мало више од 45 минута Фурио се дотако наизглед свега од значаја.

Секта је обрачунавање са свим подстанарима који се кроз реп хвале вилама и милионима, Дођи у мој град је омаж Нишу, одрастању, родитељима. Риспект Ђинајлу је демонстрација силе, док је Ритам и блуз једна од најбоље написаних реп пјесама од када овај жанр живи на Балкану. Комплетан албум као што је овај мора да има и нешто што би се могло назвати баладом: Реп академик, дописни члан САНУ, чувам ову малу ко мало воде на длану, она диже ме ко Слоба масу на Газиместану, седимо на троседу у банкином стану – црни појас репа. Рокенрол објашњава зашто је реп и даље у срцу и када људе попусти онај тинејџерски занос музиком, а приоритете преузму нове, зрелије ствари. Треба ми одмор појашњава које су то ствари у конкретно његовоме случају: Мој нерођени син ме зове, каже ‘ћале требаће ми лове,’ зато ту сам кад посао зове. Иако нема конкретну наративну везу, из пјесме у пјесму управо та аутобиографска тематика је повезница која 12 пјесама веже у једну причу у којој нема лоших дијелова.

Како даље након оваквога албума? Шта рећи на сљедећем? Можда љествица јесте превисоко подигнута, али ако је први албум било каква индикација, нема сумње ко је може дићи још више. Господине Гроздановићу, капа доље!



0 КОМЕНТАРА

  1. Пошто је нажалост и на фронталу присутна србијанска цензура свега што није „напредно“ одлучио сам да вас овим путем упознам са оним што се јуче догађало у Београду.

    http://www.dverisrpske.com/sr/dveri-na-delu/4748-velicanstvena-proslava-15-god-dveri.html

Оставите одговор