Комшиница из собе са трећег спрата

Љето, сједи иза Гимназије и полако провлачи трзалицу кроз жице гитаре док пискутавим гласом изговара стихове Џима Морисона. Тако је изгледао један убочајен тинејџерски дан Тање Шљивар.

Рођена 1988. године у Бањој Луци, завршила Бањолучку гимназију,а сада завршава драматургију на Факултету драмских умјетности у Београду, Тања каже да је почела писати од дуга времена.

Њена драма „Пошто је паштета“ до краја године биће постављена у Атеље 212. Зхваљујући Тањиној писаној ријечи, дашак Бањe Луке ће се уселити у београдски Атеље 212.

Разговарала: Ања Кавић

Како си уопште почела да пишеш?

У драми ,,Невероватни цилиндер Њ.В. Краља Kристијана” Вукадиновић тврди да се све на свијету дешава од дуга времена. Тако и ја, кад сам била тинејџерка, од дуга времена сам почела да пишем. Испоставило се да ми писање доноси више задовољства него неке друге ствари које сам такође од дуга времена почињала, па престајала да радим, и оно је једино и потрајало до данас.

Твоја драма „Пошто је паштета“ ће бити постављена у београдски Атеље 212, како је уопште дошло до тога?

Драма „Пошто је паштета” објављена је у часопису за позоришну умjетност ,,Сцена” из Новог Сада, као и у збирци савремене друштвено ангажоване драме ,,Радници умиру певајући“ у издању Хартефакт фонда. Управник Атељеа 212, Кокан Младеновић, прочитао је мој текст који му се допао, па је позвао младу редитељку Снежану Тришић, која је такође била расположена за рад на комаду и тако је настајала и настаје наша представа.

Да ли сматраш да је непропорционална размјена умјетничких дјела између Србије и Српске, посљедица само разлике у броју становника, или је у питању игноранција Београда?

Свакако има и једног и другог. Бања Лука је специфичан град, као Љубљана, као Нови Сад, град чији се становници никада нису осјећали као провинцијалци, али ипак град у коме сви осјећају да им понешто недостаје. Београд ако игнорише, онда игнорише и остатак Србије, а не само и искључиво Републику Српску. Ипак мислим да добре ствари које настају у мањим срединама, увијек прије или касније нађу свој пут до „престонице”.

Издала си књигу кратких прича „Соба на трећем спрату“. Како је она настајала?

Књига ,,Соба на трећем спрату” у издању Књижевне омладине Србије, настала је у неку руку вјештачким путем, спајањем стилски и формално различитих прича у једну збирку. У њој се налазе приче које сам писала као седамнаестогодишњакиња, али и неке новије, настале током студија. Волим да мислим о тој књизи као аутоироничној, а никако као о аутобиографској.

Шта мислиш о томе да већина младих не долази на културне догађаје, као што су промоције различитих књига, а при томе се жале како Бањoj Луци недостаје истих?

Проблем лежи у генералној пасивности младих људи и нашој незаинтересованости за спољашњи свијет, а камоли за културна дешавања. Ипак, маркетинг од најмаргиналнијег концерта у Банском двору може да направи интересантан догађај. Фејсбук је најдрагоцјенији у том смислу и требало би да се интересантни догађаји, којих у Бањој Луци свакако има, више рекламирају тако да постану атрактивнији за младе.

Које културне манифестације можеш издвојти као догађаје које највише доприносе промоције нашег града?

Интимно је за мене најважнији Театар фест ,,Петар Кочић“, јер сам током година гледања представa на том фестивалу, схватала шта ми се у позоришту свиђа, а шта не.

Демофест је свакако најпопларнија бањолучка манифестација међу земљама у региону и било би лијепо да он постане традиција, што због специфичности природе фестивала, што због заиста натпросјечног квалитета његовог ревијалног дијела.

Шта мислиш о пројектима за које је Министарство просвјете и културе издвојило велика средства, као што су БЛИФФ, Турнеја, Св. Георгије..?

БЛИФФ-у, једном одржаном, нисам имала прилику да присуствујем, али мислим да тако амбициозно замишљен филмски фестивал не може да функционише без минимум два цјеловечерња филма годишње снимљена у Републици Српској. Поред јединствене прилике да се на таквом фестивалу одређени филмови виде на великом платну, за филмске ствараоце и публику било би још значајнија промоција домаћих филмова.

Краткофил и Дукафест имају више смисла, јер се у Републици Српској снимају добри кратки и студентски филмови. Моје мишљење о Турнеји и Св. Георију захтијевало би подужи трактат, али сматрам да је за бањалучке глумце појављивање у овим филмовима било од великог значаја. Ипак, најбоље од свега би било да се створи одређена културна клима погодна за стварање цјеловечерњих филмова, што поред новца захтјева и школоване ствараоце, чега Бањалуци ускоро неће да недостаје.

Кога са књижевне сцене РС би могла да издвојиш?

Дане Комљен је мој омиљени књижевник са сцене РС, а од драмских писаца издвојила бих Радмилу Смиљанић.

Сматраш ли да је недостатак новца препрека која кочи развој умјетности у РС?

Недостатак новца је увијек препрека. Свему. Ја ипак вјерујем да ако добре идеје постоје, оне ће да се и реализују.

Какви су ти даљи планови?

План ми је да одем на неко острво у Хрватској и тамо будем дуго, дуго. Након тога, почиње ми живот.