Кловн Инцко наметнуо забрану негирања непостојећег геноцида у Сребреници

Побјегуљска тактика, средњовјековне надлежности. То је, у најкраћем, суштина поглавника ОХР у повлачењу. Да ли у цивилизованим, па ако хоћете и у земљама ЕУ, појединац може писати и проглашавати законе? Зато је ово мртво слово на папиру.

петак, 23 јула, 2021 / 13:01

Исто као што је његов земљак, успавани Кристијан Шварц-Шилинг наметнуо да Меморијални центар Поточари обезбјеђују сарајстанске полицијске агенције, а не МУП Републике Српске, тако и страни плаћеник (али и држављанин) Валентин Инцко покушава да снесе кукавичије јаје.

Намјера мује да га као свој стални легат остави у домицилном гнијезду, како би из њега излегао нови вал србофобије и јалових, али исцрпљујућих покушаја да се развласти српска држава унутар државне заједнице познате као Дејтонска Долина Плача.

Да се одмах разумијемо, Инцко не може наметнути ништа и никоме, а посебно не закон!

То би било као да пијанац дреком на Тргу Крајине наметне одредбе на Устав РС. Није да се нешто слично није дешавало у вријеме Карлоса Вестендорпа и Педија Ешдауна, али то је било уз прећутну или јавну сагласност посланика у Народној скупштини Републике Српске.

Ове, 2021. године, Кловн Валентин не може ни сањати. Посебно 40.000 плаћених убица из НАТО, који су били судска полиција ОХР. ЕУФОР сигурно нити може, нити ће покушати да стоји иза одлука Инцка који је једном ногом у фотељашком гробу.

Шта Инцко тражи?

"Ко јавно одобри, порекне, грубо умањи или покуша оправдати злочин геноцида, злочин против човјечности или ратни злочин утврђен правомоћном пресудом у складу с Повељом Међународног војног суда придруженом уз Лондонски споразум од 8. коловоза 1945. или Међународног казненог суда за бившу Југославију или Међународног казненог суда или суда у Босни и Херцеговини, а усмјерено је против скупине особа или члана скупине одређене с обзиром на расу, боју коже, вјероисповијест, поријекло или националну или етничку припадност, и то на начин који би могао потакнути на насиље или мржњу усмјерену против такве скупине особа или члана такве скупине, казнит ће се казном затвора од шест мјесеци до пет година”, наведено је у списку влажних снова окупационе канцеларије."

Они још додају:

"Ко додијели признање, награду, споменицу, било какав подсјетник или било какву привилегију или слично особи осуђеној правомоћном пресудом за геноцид, злочин против човјечности или ратни злочин, или именује јавни објект као што је улица, трг, парк, мост, институција, установа, опћина или град, насеље и насељено мјесто, или слично, или регистрира назив по или према особи осуђеној правомоћном пресудом за геноцид, злочин против човјечности или ратни злочин, или било на који начин велича особу осуђену правомоћном пресудом за геноцид, злочин против човјечности или ратни злочин, казнит ће се казном затвора од најмање три године”.

Зашто то Кловн тражи?

Није Поточарски игроказ случајно у центру свих дипломатских и сценских напора муслиманско-хрватско-шиптарских агресора на српски народ деведесетих година и њихових спонзора из САД, ЕУ и НАТО.

Зашто?

Зато што је то њихово ултимативно оправдање за изазивање и активно учествовање међународне агресорске коалиције НАТО и исламских земаља у грађанским ратовима у бившим југословенским републикама БиХ и Хрватској, а на страни против српског народа.

Дакле, пред нашим очима се одвија васкрсавање тековина нацизма, фашизма и усташтва; а све под кринком људскоправних напора којима је циљ тобоже управо супротно.

Срби су у Хрватској проглашени неконститутивним под истим обиљежјима, језичким финесама и намјерама, као 1941. године; док се у БиХ то упорно покушава унитаризацијом типа "један човјек – један глас". Тај човјек се у Ефбиху зове Жељко Комшић, па Хрвати кусају ону чорбу коју су закухали везивањем шаховнице са полумјесецом 1990. године.

Оправдање за забрану слободе мисли и говора

Страним агресорима и колонијалним намјесницима као Инцко, дакле, треба оправдање зашто стално нападају српски народ и онемогућавају му нормалан живот достојан човјека.

Као што је у случају Србије данас јасно да је извршена агресија на суверену земљу мимо одлуке Савјета безбједности Уједињених нација, правдана намјештеним инцидентом у селу Рачак на Косову и Метохији, тако је све очитије и очитије да се у Сребреници није десио никакав "геноцид".

Потпуно је јасно да у Сребреници јула 1995. године нико није убио 8.000 људи, а докази о томе након што је попустио стисак и број окупационих трупа само наилазе у валовима. На челу са тим да директор Меморијалног центра Поточари Емир Суљагић укопава као жртву "геноцида" из јула 1995. године у Сребреници, свог оца који је страдао 1992. године у Братунцу.

Процес деконструкције мита из Поточара је незаустављив и са његовим погубним резултатима ће се ускоро морати суочити и сами муслимани из Босне и Херцеговине. На Србе је то имало само ограничен, умртвљујући и паралишући ефекат, али та дипломатско-медијска анестезија попушта и истина излази на видјело. Инцко, у самртном ропцу, покушава да зада ударац ритајући своје папке у финишу мандата.

Право – шта је то?

Ако гледамо правно, Парламентарна скупштина БиХ га не може поништити, исто као што не може поништити пијанчев закон са Трга. Зато што то није ништа. Неправно, досад није нико смио дирати наметнуте одредбе, али када се доноси нови закон, којим се ставља ван снаге цијели стари закон, који садржи и неке наметнуте одредбе, то је могло.

Чак и они који сањају да неко забрани слободна научна истраживања, изношење њихових резултата и личног мишљења о догађајима у Сребреници из јула 1995. године, пишу овако о правним реперкусијама:

"Овај Закон ступа на снагу осам дана од дана објаве на службеној интернетској страници Канцеларије високог представника или један дан од дана објаве у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине”, који год од тих дана наступи раније. Закон је на привременој основи све док га Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине не усвоји у истом облику, без измјена и допуна и без додатних услова."

Сад неће моћи бити усвојен, поготово што је ово изузетан шлагворт Милораду Додику и СНСД, који су се забринули за изборни резултат наредне године, те овај шлагворт сигурно неће испустити.

Додик опет вербално креће у дисолуцију, опозиција ће га сигурно слиједити

Милорад Додик данас одмах подвикнуо "није било геноцида у Сребреници", те да "Српска не признаје наметање закона Валентина Инцка".

Сазваћемо сједницу Народне скупштине и донијети одлуку. Приморани смо да кренемо у дисолуцију. Српска не смије поклекнути пред овом одлуком. Инцко нема право да донесе овакву одлуку. Ово је кључни тренутак да ли ћемо опстати као народ, завршио је Додик драматично.

Није ово први пут да Додик даје драматичне изјаве како Српска креће ка независности, али је сигурно да ће га опозиција слиједити у унисоном одбијању наметања оваквог, па и било којег другог закона од стране ОХР, јер би све друго било политичко самоубиство.

Све у свему, Кловн Валентин је прескупо плаћен изазивач хаоса, који намјерава исти да остави у аманет свом германофоном насљеднику Кријстијану Шмиту. Који је једновремено, уличним рјечником какав за ОХР и спада, "добио банану" у Савјету безбједности Уједињених народа.

Од тога да ли је овај потез урађен у координацији са њим, у смислу намјерног подизања тензија и подгријавања атмосфере и фотеље за њемачког колонијалног најмесника, зависиће и трајан мир и економски напредак Српске и Ефбиха.

Инцко, пошто рецимо неће доћи на комеморацију у Пребиловцима у августу, као што није дошао ни на једну до сада у Братунцу, овом одлуком по којој ће се памтити његов мандат успаване љепотице, дефинитивно се исписао као неко ко доноси одлуке. Па макар и у том ОХР.

П.С.

Наравно да није било "геноцида" у Сребреници.