Каргановић стазама амандмана Игора Шолтеса: Приморавање на прекрајање историје у Сребреници

На трагу резолуције Европскогпарламента од 14. јануара 2009. године, када сеод Србије ултимативно захтевало да “признагеноцид у Сребреници,” па затим неуспелебританске резолуције у Савету безбедности УН 2015. године, када се поред тога захтевали увођење пакета мера за “промену свести,”укључујући званично преправљање историјскихчињеница и у складу са тиме индоктринацијудеце у српским школама, крајем новембра Европски парламент се опет активирао по овомпитању.

уторак, децембар 11, 2018 / 11:02

Пише: Стефан Каргановић

            По амандману словеначког посланика Игора Шолтеса (узгред, унукаједног од најутицајнијих руководилацакомунистичке Југославије, Едуарда Кардеља)који је парламент усвојио, “признавање геноцида у Сребреници темељније корак у приступању Србије Европскојунији.”

              Настрану очигледно питање,да ли је Унија која се налази у дубокојкризи и чији је опстанак неизвесан у положајуда било чиме условљава или уцењује државукоја није њена чланица, овде се појављујејош једна занимљивост. Аутор уцењивачкогамандмана је нико други него Игор Шолтес, посланик земље у којој се налазестратишта десетине хиљада 1945. године побијенихпротивника режима у чијем саставу јењегов деда био један од најодговорнијихруководилаца. Ако је Шолтесу било потребно да тражи доказе “геноцида,” или масовногубијања, и да те злочине унесе у резолуцијепарламента чији је члан, он није имао разлогада иде у Сребреницу. Све што му је било потребнода би се таквим питањима успешно бавио не самода му се налази на дохвату руке, у Словенији,него чак и у најужем кругу његове сопственепородице.

            Ускоро затим, почетком децембра, на безобразлук Европског парламента надовезао се заменик помоћника државног секретара САД за Југоисточну Европу, Метју Палмер (ради се, очигледно, о ауторитету који је формацијски дошао на место аналогно безначајног Брајана Хојта Јиа, који је донедавно жарио и палио Балканом и својим празним пиштољем застрашивао препаднуте балканске поглавице). Са каубојским небригом за суптилности, Палмер је у вези са Сребреницом изјавио да су „чињенице о геноциду у том граду неоспорне и признате од свих релевантних међународних тела,” па је „стога нужно да се Србија суочи с прошлошћу како би ишла даље, али и због поштовања према жртвама тог геноцида,” позвавши све у региону да “прихвате ту реалност.”

             За одговор на питање зашто се Сребреница наједанпут опет актуализује у оваквој форми упућујемо јавност на балканске политичаре и “аналитичаре,” којих ионако има на претек. Много важније од њихових тумачења и нагађања, међутим, је питање на каквим доказима и подацима почива теза о геноциду у Сребреници? Са коликим степеном озбиљности се може посматрати хашки Трибунал, суд који је ту тезу усвојио и утиснуо јој печат респектабилног правног закључка?  

            Из јасних политичких разлога, у средишту промовисања службеног наратива о Сребреници, од чега полазе и Европски парламент и Палмер, налази се тврдња да је једина прихватљива правна квалификација за та дешавања – геноцид, и да су у светлу пресуда Међународног трибунала за бившу Југославију у Хагу све дилеме у вези са тиме – излишне.

             Зато је потпуно умесно поставити питање: како се у хашком Трибуналу доказује геноцид у Сребреници? Каквом се дефиницијом деликта Трибунал служи, какве доказе користи, а које – изоставља?

              То је суштина контроверзе о Сребреници, и у правном и у политичком смислу. Али то значи да, уколико не постоји утврђена геноцидна намера, dolus specialis, без обзира на цифре и околности, убијање у Сребреници се не може уздићи на ниво геноцида. Геноцид је знатно више од простог убијања или вођења војне операције, колико год биле смртоносне или разорне њене последице. Срж деликта геноцида је намера да се физички уништи једна од категорија заштићених Конвенцијом: етничка, верска или расна скупина, као таква. То није спорно и сви стручњаци то знају и прихватају.

              Пођемо ли од претпоставке да сазревање и логистичка припрема геноцидног подухвата изискује одређени временски оквир, разумно је поставити и следеће питање: у којем тренутку и на каквом временском растојању од догађаја је утврђен настанак геноцидне намере у случају Сребренице, под предпоставком да је постојала?

              Сведочење главног истражитеља Хашког трибунала, Жан-Рене Руеза, у новембру 2001, пред Комисијом француског парламента за Сребреницу, баца светло управо на ову околност. На питање Комисије да ли је тачно да пре 9. јула није постојао план за заузимање енклаве, упркос томе да је та територија за босанске Србе била од великог стратегијског значаја, Руез је одговорио:

              „Фактички, одлука о заузимању енклаве није била донета пре 9. јула, када је генерал Младић схватио да енклава неће бити брањена. Првобитни циљ је био да се енклава сузи на територију града Сребренице и да се претвори у огроман избеглички логор на отвореном, да би се УН на такав начин принудиле да отпочну са евакуацијом из те зоне.“ 1

              Други део Руезове изјаве је нагађање, али онај први, о непостојању намере на српској страни, пре 9. јула, да се Сребреница заузме темељи се на документима у које је Руез имао увид и предочио Комисији, и зато има снагу доказиве чињенице.

              Ако се има у виду тврдња да геноцид у Сребреници треба да се догодио у временском распону између 13. и 17. јула, ово је податак од капиталног значаја, и то из извора блиског Тужилаштву хашког Трибунала. То значи да намера о физичком уништењу становништва Сребренице, или неког његовог дела, није могла постојати пре 9. јула, а наводни геноцид је почео само четири дана после тога.

              Војном вештаку Тужилаштва Хашког трибунала, Ричарду Батлеру, дугујемо друго значајно прецизирање редоследа догађаја, опет против интереса установе за коју ради и утолико веродостојније.

              Батлерово сведочење на суђењу Пелемишу и Перићу пред Судом за ратне злочине Босне и Херцеговине 2010. у Сарајеву баца врло корисно светло на контроверзу у вези не само са следом догађаја, него и кључним питањем: геноцидним умишљајем. Укратко, Батлер, који је у званичном својству имао доступ најосетљивијим и најрелевантнијим документима, на суђењу је изјавио да није открио никакву назнаку о постојању плана да се Муслимани истребе, бар до 11. јула, када су српске снаге заузеле Сребреницу. То Руезову хронологију помера унапред за још два дана, потврђујући да се о геноциду на српској страни није размишљало ни четрдесет осам часова до почетка импутираног злочина.2

              У свом сведочењу, Батлер је, поред овога, изнео још неколико ставова који постојање геноцидне намере стављају под општу сумњу, да се изразимо најуздржаније.

              Прво, он потврђује Руезову тезу да је изворни циљ српске војне операције, за коју је планирање отпочело 30. јуна 1995, било само то да заштићену зону УН сведе на градску површину Сребренице. Друго, наређење војсци да уђе у Сребреницу председник Караџић је издао тек 10. јула, или на само један дан пре него што се то догодило. То значи да је преузимање енклаве представљало импровизовану одлуку, донету у светлу војног успеха операције до тог тренутка, а не смишљен потез са даљњим циљем заробљавања бројног муслиманског становништва, да би затим били уништени. Треће, све док неочекивано 10. јула опсег операције није био проширен, да од тог тренутка обухвати потпуно заузимање енклаве, операција је била вођена искључиво на нивоу Дринског корпуса, без учешћа Главног штаба или других виших структура. Четврто, Батлер каже да му „није познат“ ниједан пример да је после 11. јула, датума када је енклава већ била заузета и када је операција била приведена крају, ВРС ватрено дејствовала против цивила у Сребреници. Пето, што се тиче депортације цивила из енклаве, ни у вези са тиме, по Батлеру, „документи не садрже доказе“ претходног планирања од пре 11. јула ујутру, када је донета одлука да се уђе у Сребреницу. Најзад, шесто, Батлер је сагласан са тиме да у редовима Војске Републике Српске није било очекивања да би заробљеници могли бити погубљени, по Батлеру, „све до 12. па чак и 13. јула.“

              Сада се поставља критично питање: у којој мери су овај редослед и анализа догађаја најмеродавнијих сарадника Тужилаштва МКТБЈ ускладиви са званичном тезом Хашког трибунала да је политичко и војно руководство Републике Српске намеравало физичко уништење Муслимана у Сребреници као таквих, као етничке или верске заједнице? Конвенција о геноциду прописује да је тако морало бити да би геноцид могао бити утврђен. А ако се у Сребреници геноцид заиста догодио, или у најмању руку убијање масовнијих размера, да ли је то било последица одговарајуће намере, или тек нечија накнадна замисао?

              Из овог угла, у потпуности су разумљива питања која поставља истакнути канадски правник и стручњак за геноцид, Вилијам Шабас, непосредно после изрицања пресуде у предмету Крстић:

           „Нема ли другог убедљивог објашњења за погубљење 7,000 мушкараца и дечака у Сребреници? Постоји ли могућност да су постали мета зато што су били војноспособни, и самим тим фактичка или потенцијална борбена лица? Да ли би неко ко је стварно наумио физичко уништење једне групе, и довољно је свиреп да би убио више од 7,000 незаштићених мушкараца и дечака, уложио потребан напор да организује превоз жена, деца и остарелих – на сигурно?“ 3

              Свим стручњацима који се овом темом баве добро је позната чињеница да ни на једном од седам сребреничких суђења пред МКТБЈ није предочен ни један доказ, са било којег командног нивоа, који указује на постојање намере и где се наређује предузимање неопходних логистичких мера са циљем уништења муслиманске заједнице у Сребреници. На који начин Хашки трибунал ипак изводи закључак да се догодио геноцид?

              Одговор на ово питање налази се у пар. 4 пресуде генералу Крстићу. Ради се о једној врло иновативној аналитичкој техници и правној доктрини МКТБЈ:

              „Претресно Веће се ослања на мозаик доказа који у својој свеукупности приказује догађаје током неколико дана у јулу 1995. године.“4

              Импликација отворене примене овако непрецизне методологије је да чврстих и непосредних доказа – нема. Веће потенцијалну доказну грађу о геноцидном умишљају третира као коцкице у мозаику и спаја их на начин који би се најпре могао упоредити са цртежом у Роршах тесту. Сваки посматрач у принципу цртеж може да тумачи на различит и субјективан начин, као што Веће тумачи свој мозаик.

          Да би тумачење Већа изгледало минимално убедљиво, морају се унапред елиминисати неке основне уврежене претпоставке о природи операције која се сматра – геноцидном. Једна од тих претпоставки је постојање плана. Зато у пар. 225 пресуде генералу Крстићу Веће износи изненађујућу тврдњу да „постојање плана или политике (policy) не представља саставни део кривичног дела геноцида у правном смислу.“5 Ако није било плана или политике, на каквим се претпостављеним узроцима темељи сугестија да је у Сребреници почињен геноцид? Без утврђеног концепта импутираног кривичног дела, тешко је докучити за шта је генерал Крстић одговарао и добио тридесетпетогодишњу затворску казну.

           У пар. 26 предострожно Веће драстично преиначава и сам појам намере: „Главни показатељ… да су снаге ВРС намеравале да елиминишу све босанске Муслимане из Сребренице био је покољ од стране ВРС свих војно способних мушкараца из те заједнице.“ Да ли су масакрирали баш све, то управо и јесте једно од отворених питања. Друго питање је да ли је појам „војно способних мушкараца“ довољно широк да би се изједначио са једном од заштићених група које се прецизирају у Конвенцији? Али, чак да је у врховима политичког и војног руководства Републике Српске и постојала таква геноцидна намера, како се неубијање Муслимана десетак дана касније, током и непосредно након операције заузимања суседне енклаве Жепа, уклапа у сценарио?

           У предмету Крстић, Веће зачетак сребреничког геноцидног плана налази на састанку српског војног и политичког руководства у хотелу „Фонтана,“ у Братунцу, током преподневних часова 12. јула 1995, мада признаје да ни за то нема чврстих доказа.6 Да ли је онда „геноцидна намера,“ која је наводно тада у хотелу формулисана, представљала само пролазно расположење, које није потрајало више од неколико дана? Јер ускоро затим, при поласку на Жепу, изгледа да је dolus specialis нестао, да би био замењен повратком на уобичајене обрасце војничког понашања, мање-више у складу са одредбама међународног ратног права. И хашки Трибунал је био принуђен да то имплицитно призна. У пресуди генералу Толимиру, у делу који се односи на Жепу, веће изводи бизаран закључак да се и у Жепи догодио геноцид али услед нестанка, одн. убиства, не статистички значајног сегмента становништа већ три водеће личности у локалној заједници. Веће у пресуди тврди да су без та три лица одрживост и способност преживљавања жепанске заједнице у целини били фатално повређени.

              Када сте ви једина овлашћена инстанца која тумачи сопствени Роршахов цртеж, проблеми се решавају лако. Једноставно из слике избацујете оне ликовне елементе који сметају вашој концепцији и истовремено тврдите да је оно што други не примећују – уствари најочигледнији део слике.

              На крају, два детаља који уоквирују ову контроверзу.

              Први се односи на сведочење Дражена Ердемовића, „крунског сведока“ хашког Тужилаштва и човека коме је непотребно представљање, на суђењу Радовану Караџићу. Караџић Ердемовићу поставља директно питање које се односи на срж ствари што се Сребренице тиче, а то је dolus specialis или геноцидна намера7:

          „Да ли сте у њих пуцали,“ пита Караџић, „са намером да уништите Муслимане у Босни као етничку групу, да их истребите као народ?“ Ердемовићев одговор је гласио: „Не, господине Караџићу“. Караџићево следеће питање је било да ли је ико из Ердемовићеве јединице имао намеру да истреби Муслимане.

            На то Ердемовић одговара: „Господине Караџићу, ја се не сећам, али не верујем да смо тога дана расправљали о намерама да се истребе Муслимани. Нисмо о томе разговарали. Не сећам се да сам о томе причао са било киме из моје јединице.“

              Толико о менталном склопу непосредног извршиоца злочина и намери која га је у тренутку извршења мотивисала.

              Други детаљ је један запрепашћујући исечак из издвојеног мишљења судије Жан-Клод Антонетија у другостепеној пресуди у предмету Толимир, у априлу 2015. године. На крају бритке, картезијанске критике мишљења већине, на преко сто страница, Антонети износи свој сумарни закључак, колико објективан толико и шокантан:

              „Улога оптуженог јесте дефинисана овом пресудом, међутим одговора нема на оправдано питање породица жртава, које би желеле да сазнају ко је наредио масовна погубљења… До данашњег дана, чини ми се, на то суштинско питање породица жртава и очекивање међународне заједнице није могуће одговорити… на питање, ко је наредио погубљење хиљада жртава, и зашто. Данас, на основу предочених доказа, ја не бих знао какав одговор да им понудим.“8

              Нека се свако замисли над овим разарајућим коментаром једног од најугледнијих и најкоректнијих судија хашког Трибунала. Ако за скоро двадесет година истраживања Сребренице Трибунал није успео да утврди ни најосновније чињенице овакве врсте, мора да је свој посао радио сасвим погрешно, користио методологију која засигурно не води стручно одрживим (или барем информативним) закључцима и руководио се агендом углавном лишеном правног утемељења.

              О геноциду у Сребреници, а то је порука Европском парламенту, Игору Шолтесу и Метју Палмеру – зато је боље и не говорити.



17 КОМЕНТАРА

  1. Сребреницу свако потеже из својих интереса, никог не интересује права истина осим неоправдано оптужени српски народ.

    Циљ је давно постигнут.

    Не интересује права истина више чак ни вође муслиманских удружења из Сребренице, знају је тачно, знају шта се тамо тачно догодило, знају ко је све одговоран од Срба, исто тако знају да их је муслиманско вођство на челу са Изетбеговићем свјесно жртвовало, исто као што знају да је све знао и да их је издао бјекством њихов командант Орић.

    Наравно да су наведене тезе из Каргановићевог текста јасан пут ка истини, односно о доказу да се тамо десио тежак ратни злочин, никако геноцид.

    Овај коментар пишем још једном због Шолтеса.

    Нема потребу европски парламент да доноси необавезне декларације о Сребреници, или неком другом ратишту у бившој Југославији кад год се неком прохтије.

    Доносили су их већ, али имају у датом моменту потребу поједини политичари, нарочито политичари из република бивше Југославије, сада држава чланица ЕУ да због личног интереса подносе овакве приједлоге.

    Иду избори за ЕУ парламент, Шолтес је то као политичар урадио искључиво из личног интереса, тамо је у некој комисији за КиМ испред садашњег сазива парламента.

    Мала му је странка, не може у Словенији проћи са гласовима словенаца за нови мандат, зато рачуна на велики број муслимана и нешто шиптара који имају право гласа у Словенији, то је једини разлог, али сасвим довољан разлог, јер са свим тим гласовима он пролази.

    Зато очекујем пуну подршку, јавну и тајну за Шолтеса из Сарајева и Приштине.

    Знам да Шолтес не мисли тако о Сребреници, знам га годинама, у најмању руку не мисли да је тамо био геноцид, напротив.

    Зна он добро и за српске жртве, адвокат је, разумје се у право, па и међународно, тврдио је да за ратне злочине у Сребреници треба да одговарају војни команданти и извршиоци са обије стране, са чиме се и ја слажем.

    Јебига, избори, лични интерес и циљна група гласача у Словенији су разлог његовог приједлога ових дана.

    Ево још један примјер.

    Ових дана она Зовко из Хрватске у ЕУ парламенту подноси приједлог декларације о угроженим правима хрвата у БиХ.

    Она је још и убола у сриду, пошто се ових дана актуелизује право конститутивног хрватског народа.

    Али њени приједлози су ипак у сврху ЕУ избора, она ће на основу ове декларације и лобирања добити гласове хрвата из БиХ, државаљана хрватске, што ће опет бити довољно да добије још један мандат.

  2. „неоправдано оптужени српски народ“.
    Gledaj ovamo, laprdavče nepismeni. Postoji i Srpski Narod koji sa vama ubicama leba nije jeo. Zato, razmisli pre no što prsti zaplešu po tastaturi. Nisi ovlašten da govoriš u ime naroda. Imaš pravo samo na svoje mišljenje.

  3. Марш у пичку материну усташку.

    Ти ћеш човјеку којег твој народ треба да слави као хуманисту и доказаног пријатеља рећи „sa vama ubicama“?

    Наравно да је moj narod оптужен и сатанизован са јасним циљем, ја указујем на чињенице, признам грешке припадника мог народа, али што рекао половни блогер Васић, таквим као ти неће бити доста чак и да нестане Срба са ових простора.

    1. Možeš ti imbecilu pojati o svojoj veličini (svega 3gr sive mase) i uz gusle ali ostaješ neodređen, izgubljen, i bez jasne ideje. Zahvali se velikom Bogu što te održava na životu kao ne baš najbistriju ribicu u aquariju. Stojiš na strani srpskog roda gde vas je sve ukupno petoro, čekaj, šestoro kad ubrojimo i onog balvana Симу. Svirajte kurcu i seirite ali na kraju pušite. Nikada ti nećeš biti poslanik narodni, ma ni ispred ovaca.Kuš, opanak.

      1. Zeiss,

        може лу неки коментар од вас баличади, а да не поменете SSиму?

      1. Evo i koleta poreklom i u srodstvu sa plemenom cincarskim iz rumunije i samo par turskih gena koji se uglavnom odražavaju u njegovoj poganoj naravi i tamnoj auri. Kole ima više grčkih gena, možda zato što mu je pradeda turčin?
        Kako god, ni to što je bio kundak u poraženoj i raspuštenoj vojsci, ni to što ima veze na visokim mestima u vladi ove septičke jame za koju se borio i krvario iz rasečene usne sve zbog te proklete limenke piva koju nije podesio na gubicu pod pravim uglom, pa čak ni brljavljenje na grčkom ne pokrivaju golu istinu.

      2. Joj pajdo..nista mi sladje nema nego kad vidim da prosipas otrov i cemer u svom komentaru
        Mislis da si se oslobodio cemera kad ovo napises?

        Nisi, pajdo..ostaje u tebi jer znas da si nemocan…Nemocan da ista promjenis
        Svako jutro kad ustanes znas da postoji Srpska… Boli, a?

        Jbg, pokusaj da ne ubijas tu srpsku polovinu sebe…znam da nije lako biti iz mjesanog braka, ali nece ti pomoci mrznja prema Srbima da se smiris

        Sto se mene tice, ne smiruj se, alaha ti
        Zelim i dalje da citam tvoje komentare i svjedocim o tvojoj nemoci da prihvatis stvari onakvim kakve jesu

        Allahimanet pajdo

  4. Све је у вези са Сребреницом и око Сребренице у периоду 1992-1995. година јасно. Тадашња муслиманска војска извршила је у току 1992. и почетком 1993. године геноцид над српским народом на подручју општине Сребреница и селима у непосредној околини општине. Нема никакве сумње да је постојала јасна намјера муслиманских снага и тадашње званичне муслиманске политике да се потпуно уништи и истријеби српски народ са наведеног подручја. Значи, да се потпуно уништи цјелокупан народ, јер је убијано све: дјеца, чак и у утроби мајке, жене, млади, стари, инвалиди, све редом. Убијено је преко 3.250 српских цивила. Наведени број је врло битан,а по својој величини, структури убијеног становништва и по начину извршења убистава је катастрофалан. Нажалост, од самог броја, много је важнија јасна геноцидна намјера. Међутим, у јулу 1995.године није извршен генодид над Муслиманима, то је сваком објективном посматрачу јасно. Тада се десио организован и добро припремљен велики злочин који нема никаква обиљежја генцида. Не постоји, и никад није доказана, намјера да се униште Муслимани на том подручју. Уосталом, нису стријељана дјеца, жене, старији мушкарци и сл. него само војници. Најлогичније је и најближе истини је да су злочин организовале муслиманске власти у Сарајеву, заједно са обавјештајним структурама Енглеска, САД, Њемачке и французима, уз сарадњу са неком утицајном, а уцијењеном особом из обавјешајних структура ВРС или њима сличним, да би САД и НАТО бомбардовали Србе. То је најлогичније рјешење овог злочина. Око 1000 војника из 28. дивизије је, нажалост, стријељано, осталих око 2.000 до 2.500 је убијено у пробоју према муслимснским територијама и у међусобним борбама муслиманских снага. Отприлике, убијен је исти број војника тзв. Армије БиХ колико и српских цивила на том подручју у периоду 92-93. Ко финансира тзв. Трибунал у Хагу од његовог оснивања до данас. Зашто УН нису успоставиле овај суд него СБ УН. Покварени Запад је све планирао, организовао, нашао извршиоце и задњих 20 година оптужује Србе за наводни геноцид. Нису џаба кварни Енглези хтјели да протуре декларацију у УН и тако оцрне Србе на правди Бога, а истовремено са себе, и својих савезника, скину одговорност за учешће у наведеном злочину. Циљеви смрдљивог Запада су одавно јасни и постепено се реализују. Треба само прочитати независне изворе и видјети какве су злочине и помор српског становништа извршиле усташе тзв.НДХ и њемачке јединице у II свјетском рату на овом подручју. Добро је познат национални састав усташких јединица у наведеном рату на територији тзв. НДХ. Зна се ко је коме био цвијеће. Хајде мало да живимо са истином, биће свима лакше.

  5. Jbg našli ste ovog jadnog baliju pa s njim igrate ping-pong . Pustite ga nek pjeni ,zanimljiv je …
    Sve velike i stare nacije imaju svoje Indijance…ili Kurde…ili „bosnjake“( trenutno aktuelan samonaziv,rok trajanja 50-tak godina)

      1. Zeiss

        Ти два ес, а Срби четири.

        Нацисти на квадрат.

        Јел’ ова добра, милује ли ти душу?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *