Караџићев свједок: Муслимани убијали своје у Сарајеву

Канадски војни обавјештајац је свједочећи на суђењу Радовану Караџићу пред Трибуналом у Хагу рекао да су босански Муслимани артиљеријски гађали сопствени народ у Сарајеву да би за то окривили Србе и изазвали међународну интервенцију против њих.

Бивши предсједник Републике Српске оптужен је за терорисање становништва Сарајева кампањом артиљеријских и снајперских напада; за геноцид у Сребреници; за прогон Муслимана и Хрвата широм Босне и Херцеговине и за узимање за мировних снага Уједињених нација за таоце, од 1992. до 1995. године.

Свједочећи у Караџићеву одбрану, идентитета заштићеног псеудонимом КW-554, канадски официр је изјавио да је у главној команди Унпрофора у Загребу, гдје је службовао, "било раширено вјеровање да су Муслимани били одговорни за неке од најзлогласнијих инцидената" у којима су током рата страдали цивили у Сарајеву.

– Владало је увјерење да муслиманске снаге артиљеријски гађају сопствени народ како би окривили Србе и изазвали међународну интервенцију у своју корист – изјавио је сведок.

Он је навео да су, по сазнањима које је имао, Муслимани били одговорни за "бар једну" од двије експлозије на пијаци Маркале. У првој, 5. фебруара 1994, погинуло је 66 особа, а рањено више од 140 грађана. У другој, 28. августа 1995, страдале су 43 особе, док је рањено 75.

КW-554 је тврдио да му је "један амерички војник" показао слику на којој се види како, 5. фебруара 1994, "једна особа са прозора зграде баца минобацачку гранату" на Маркале.

За другу експлозију испред затворене пијаце Маркале августа 1995, свједок је изјавио да "није могло бити утврђено са које је стране била испаљена".

Док је боравио у БиХ, КW-554 је рекао да се увјерио да су припадници Унпрофора, НАТО и националних контигената радили на утврђивању "потенцијалних мета" у Републици Српској за нападе авиона НАТО. Те информације преносили су Алијанси, а свједок је видио те спискове.

На терену су, по његовим ријечима, били и западни специјалци који су, у и око муслиманских енклава у источној Босни, наводили бомбе НАТО авиона на српске циљеве.

КW-554 је рекао да су маја 1995. ти "истурени ваздухопловни контролори" означили као мету депо за муницију на Палама, који је авијација НАТО потом уништила, "обезбједивши војну предност за Муслимане". За то је, по свједоку, знао и тадашњи командант Унпрофора у БиХ Руперт Смит.

Пошто је, по повратку из БиХ, проучио обиман материјал "с ознаком тајности" о збивањима у Сребреници јула 1995, свједок, како је рекао, није нашао ниједан доказ да је Караџић "био умијешан или информисан" о масовним погубљењима Муслимана које је ВРС, по оптужници, починила пошто је заузела ту енклаву 11. јула 1995.

У унакрсном испитивању, тужитељка Кимберли Вест питала је свједока да ли је заиста видио и колико је добро проучио фотографију на којој наводно особа баца минобацачку гранату на Маркале са оближње зграде.

– Видио сам ту фотографију из далека, нисам је изблиза детаљно прегледао – одговорио је свједок. Упитан са које је даљине видио слику "уобичајене величине", казао је "са три метра".

Амерички војник је фотографију "показао врло брзо и нисам могао разазнати шта је на њој", рекао је КW-554. На сугестију тужитељке, он је прихватио да би особа која је фотографију начинила "морала бити близу", односно да би "фотограф морао преживјети експлозију у којој је 66 особа погинуло, а 140 рањено".

О првој експлозији на Маркалама данас је свједочио и француски официр који је учествовао у истрази, али је његов исказ, због заштите идентитета, био већим дијелом затворен за јавност.

У Караџићеву одбрану, исказ пред судијама је дао и британски бригадни генерал Вире Хејз који је био начелник штаба Унпрофора у Кисељаку код Сарајева од априла до октобра 1993.

Хејз је описао тешке преговоре о демилитаризацији Сребренице у прољеће 1993, потврдивши да је Караџић претходно наредио да се заустави офанзива ВРС на ту енклаву и да се омогући приступ хуманитарним конвојима.

По споразуму од 18. априла 1993. ВРС и тзв., Армија БиХ сагласиле су се да ће Сребреница бити демилитаризована одмах пошто у њу уђе једна чета Унпрофора, казао је свједок.

У складу са договореним, Хејз је дефинисао "сигурну зону" која је обухватала "урбано подручје Сребренице и брда непосредно изнад". Када је 21. априла 1993, заједно са ненаоружаним официрима ВРС, отишао у Сребреницу да провери да ли је демилитаризација спроведена, британског бригадира је у енклави дочекао Насер Орић "који је био наоружан, као и двојица његових тјелохранитеља".

– Са Орићем сам разговарао пола сата и објаснио сам му споразум. Изгледало је да он или претходно није био информисан о томе или да то није у потпуности схватио – рекао је Хејз, додавши да је Орић "нестао" прије но што су га видјели официри ВРС.

Оно што је видио на пунктовима за прикупљање оружја у Сребреници, по ријечима свједока, било је потпуно у складу са наређењем тадашњег генерала АБиХ Сефера Халиловића, које је касније видио, да се употребљиво оружје не предаје под контролу Унпрофора.

Споразум о демилитаризацији, оцијенио је Хејз, није било могуће спровести зато што "ниједна страна није била вољна" да то учини и због међусобног неповјерења.
Такође, "било је извјештаја да су се напади из Сребренице на околна српска села наставили током љета", а Унпрофор "није могао учинити ништа да их спријечи".