Дани(ј)ел Симић

Како би Цвета уводила вербални деликт

Прекјуче сам имао прилику да прочитам комад публицистике потписан од стране Флоренс Артман, а насловљен са Крв реалполитике: Афера Сребреница.

среда, новембар 11, 2015 / 10:28

Како је углавном позната као гласноговорница естрадне квазисудске установе из Хага, већину неће изненадити што је урадак ненаучан, необјективан, препун острашћености и патетике, гдје ауторка ни једног тренутка не скрива да љубавно подржава једну страну у сукобу.

Ипак, све оне који се труде приступити свакој књизи без предрасуда, мора озлоједити основа на сасвим изопаченој, неиманентној логици и кориштење непристојних термина. Покушати укључити логику, више углова гледања, базичне принципе правде, те расправљати на нивоу аргумената у телевизијском студију са ауторком или особама које у таквом погледу на свијет не виде ништа спорно, значи да им кварите журку.

Кафански ће се обрушити на вас, покушавајући да вас прекидају, увриједе или ућуткају; а ако им то не пође за руком, онда ће позивати на судску забрану вашег права на мишљење. Уколико ни то не получи ваш мук, онда ће притискати водитеља пријетњом да ће напустити студио.

Размажена агресивност

Трагичност размажености јавне сцене у Ефбиху, огледа се прије свега у сасвим агресивном настојању да се спријечи било какво другачије мишљење. Најчешће испуштањем таквог мишљења и особа које га посједују. Поготово о Сребреници. Тако је и Цветина другарица Џенана Каруп-Друшко, након емисије изнијела мишљење како би било најбоље да се не емитује уопште. (?!)

А зашто?

Шта има спорно у томе ако се каже да су све заштићене зоне УН (Сребреница, Жепа, Горажде, Тузла, Сарајево, Бихаћ) направљене да омогуће стратешку предност једној страни у сукобу? Зашто не Брчко, Смолућа, Добој, Чекрчићи, Бања Лука, Бијељина, Житомислић, Зворник, Невесиње, итд? Зато да би се сакривало како су у то доба УН кориштене искључиво као покриће за увођење НАТО као овлаштеног свјетског полицајца. Да су ратови при распаду бивше СФРЈ, заправо ратови НАТО против Срба у цјелини. Вјежба за поход на Русију, какав се тренутно одвија у Украјини.

Логика новинарке Артман сеже до тога да су само заштићене зоне УН настањене муслиманским становништвом, нешто због чега НАТО треба бомбардовати страну која покушава да их војно заузме. Свјеже су у сјећању изјаве америчких званичника при ни мало наивном нападу из демилитаризованог Бихаћа, када је угрожена Крупа на Уни и заузето Спасово (Кулен Вакуф): „Срби имају право да се бране само до линије заштићене зоне УН, уколико је пређу биће бомбардовани“. Па је ту контраофанзива Манојла Миловановића и стала.

Двоструки аршин Оговорности заштите

Главни разлог напада на Сребреницу је етничко чишћење зоне под заштитом УН, гомиле мртвих и ријека избјеглица из Западне Славоније преко моста у Градишци на Сави. Од тог тренутка Срби су поново у рату са Хрватима без обзира на Вашингтонски споразум, а овим Туђмановим потезом отворена је сезона лова на „заштићене зоне УН“. Енклаве Сребреница, Жепа и Горажде непотребно вежу српске јединице и стварају проблеме при преговорима о границама. Тако просто.

Но, код Цвете Артман то се игнорише и сасвим мијења диоптрија. Неколико пута у књизи помиње Републику Српску Крајину, али код ње Туђман „враћа“ Западну Славонију, док су градови које Срби држе по Дејтонској Долини Плача „освојени“. Нема говора о „срамном политичком избору“ Запада, како означава престанак ваздушних удара на ВРС, након заробљавања војника НАТО под заставом УН.

На страни 88. то су подручја која су „српски сецесионисти окупирали“, те без обзира што признаје да су те зоне под заштитом УН (каже „три дијела Хрватске“), за њу не постоји опција да се бомбардује, хапси и суди за тај чин. Одговорност заштите, како се зове посљедње поглавље предметне књиге, не постоји за Србе. Штавише, она на стр. 157 пише да је Туђман покренуо „контраофанзиву“!? Све вријеме мандата УН у РС Крајини никада није долазило до напада из заштићених зона (као што из Сарајева јесте), већ су ти напади (Масленички мост, Медачки џеп) ишли из правца Загреба, па термин контраофанзива није само лицемјеран, већ је и фактографски нетачан.

Патетика, етикете и чињенице

Младићеве кохорте, српски деспот, Београдски велможа… редовне су етикетице које се лијепе уз српско војнополитичко руководство. Тај тон је још забавнији уз мијешање екавског нарјечја са новоговором из Загреба при управном говору Слободана Милошевића, који у књизи тако зна ускликнути „хисторијска победа“.

Сва та студијска хистерија се десила само на ово горе наведено, а да се није ни дошло до семипермеабилног табу-термина „геноцид у Сребреници“. Покушај разговора на ту тему, растужио је чак и мене.

Предрасудни начин мишљења ми у уста ставља ријечи које нијесам изговорио. Нити их заступам. Примјерице да вријеђам породице жртава горе изреченим. Тим више што ни једном нијесам рекао да ратне заробљенике треба убијати, нити да такав чин није злочин. Он то јесте, али је са становишта онога што се десило у Руанди, Јадовну или Јасеновцу, нетачно и тенденциозно користити термин геноцид.

Вербални деликт

Но, од тога је опасније да ако наведете да је Мирсад Токача дао изјаву о 500 живих на списку уморених Сребреничана, да чак и водитељка каже како то није тачно. Ја деманти те изјаве нијесам до сада чуо, а она постоји.

Такође, у старту су прво непостојеће, а онда и нетачне, анализе попут оне др Љубише Симића о патолошким налазима из 13 масовних гробница везаних за случај Сребреница у Хашком квазисуду. Тамо, за оне који не знају, исти бројањем бутних костију изводи доказ да број ексхумираних не прелази двије хиљаде, што је далеко од бројке 8.000, коју Артман непрекидно помиње у својој књизи.

При навођењу ових података, што чиним и сада, није ми циљ да тврдим било шта; већ да покажем како постоје и другачија виђења и релаксирам разговор на ову тему. Да укажем на то, како око трагедија оваквих размјера три конститутивна народа требају аргументима убиједити једни друге. Да, уколико ти подаци нијесу тачни, исте треба демантовати, а не њихове помињаче игнорисати, вријеђати или тужити за вербални деликт. Да налази суда који финансира једна страна у рату не води помирењу. Напротив. Води у случајеве какав је хапшење Александра Дорина.

Требамо што прије почети разговарати на тај начин. Ако једна страна такав дијалог жели спријечити, онда је боље да се још хитније мирно разведемо, прије него нас неки геостратешки помак на свјетској политичкој сцени гурне опет у крвопролиће.



5 КОМЕНТАРА

  1. „већ да покажем како постоје и другачија виђења и релаксирам разговор на ову тему“

    Relaksirati razgovor na ovu temu

    relaksirati – zanimljiv izbor termina koji kaže dovoljno.

    Zanimalo bi me da vidim kako se to vodi relaksiran razgovor na temu Jasenovca, Kazana ii grobnice u Mrkonjić gradu.

  2. Ljudovi jel vidijo ko mog pokojnog Simicu pile moje.Nato ga ubijo nea ga ni u bircuzu ni kod njegovog intimusa ni vojka na kuferenciji s politikantima.Sve se nadam da je na tajnom zadatku.

  3. Господине Симићу,
    гледао сам ваше страданије код оног булдога од водитељке и оних плаћених двију нарикача у студију. Све што сте рекли била је сува чињеница али то тамо не пије воде. Мржња према Србима која већ двије деценије и више исијава из Сарајевске државне телевизије не може се поросити ни са десет ни са сто Вучићевих милиона донираних Сребреници. Али немојте никако да посумљате у чињеницу да све то није добро и темељито испалнирано. „Да се Власи не досјете“ све је покривено флоскулама о демократизацији медија, на путу за ЕУ, на НАТО путићу и осталим горким и трулим шаргарепама. Геостратешки помак на свјетској геополитичкој сцени ће нас неминовно гурнути у крвопролиће. Зато и догма о крволочним Србима које треба збрисати с лица земље, без цивилизацијске штете. Па то и Хашка сатрапија доказује већ четврт вијека. Све у свему честитам Вам на храбрости и достојанству!

  4. Иако сам се, недавно, критички осврнуо на недоследност у примјени критеријума којима се руководе администратори овог портала, не могу а да се не укључим и поздравим достојанствен, поносит и храбар наступ господина Симића у поменутој емисији (у Сарајеву), у коме наравно није било вријеђања жртава, па ни експлицитног негирања „геноцида“.

    Поштовање,

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *