Питам се шта сада ради тај мој јерменски познаник. Нисмо имали прилику да постанемо пријатељи – срели смо се само на једној од безброј сарајевских конференција о миру и помирењу којима су странци правдали своје буџете и предрасуде о Истоку средином двијехиљадитих.
Људи моји, ево ја ћу да пустим сузу због силног романтичарског јадиковања у вези "спајања" Бање Луке и Сарајева, како дирљиво! Мени се заиста допала та прича, поготово кад видим толеранцију и љубав према српском писму којег нема на плакату као ни на свим њиховим свакодневним објавама и сајтовима.
Противрјечност је неминовни реторски манир човјека и институције који желе да њихове ријечи звуче утемељено у предању и канонима православне цркве мада су истовремено сасвим на линији (гео)политичког дјеловања Колективног запада.
Недавно је портал "Стање Ствари" показао текст Енес Халиловић: О ћирилици, који је објављен на РТС, 3.2.2021. Била су само два коментара, један позитиван а један негативан. Показало се да је занимање Срба за ћирилицу аналогно њиховом залагању за КиМ, мерено по пар стотина њих на протестима у Београду.
Наредни дан напада на три западнокрајишке општине Републике Српске, хрватски агресори су показали своју суштину и повијесно наслијеђе: Искористили су подручје спомен-комплекса логора смрти НДХ Јасеновац, који дијели ријека Сава, те је покушали форсирати амфибијским траспортерима.
Онемоћала мајка и њен син са посебним потребама, недавно преминули у Бањој Луци, били су познати Центру. Центар, чини се, није пратио њихово стање, а повреда права из социјалног осигурања кривично је дјело.
Преко Уне је Република Хрватска, а с ове стране ријеке је Република Српска. И то је сасвим довољно да на 25. годишњицу напада на Нови Град, Костајницу и Козарску Дубицу будемо поносни, јер смо се одбранили по трећи пут у прошлом вијеку.
Саопштење Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве поводом ревизионистичке кампање о броју жртава концентрационог логора смрти Јасеновац, преносимо у цјелости.
Потпуно је јасно да овај потез америчке пропаганде и њихове успјешно примјењене меке моћи на српско руководство (М:тел читај као Телеком Србија), није усмјерено на Србе.
Не постоји српска тржишно-пословна култура изван брендирања нечега као српског. Дакле: узалудно је и бесмислено очекивати да ће се српске фирме понашати српски, чак ни из обзирности према својим муштеријама.