Дарко Ристов Ђого: Југословенска војска и србочетнички краљ

Не постоји српска тржишно-пословна култура изван брендирања нечега као српског. Дакле: узалудно је и бесмислено очекивати да ће се српске фирме понашати српски, чак ни из обзирности према својим муштеријама.

среда, септембар 6, 2023 / 08:17

Урбане садржаје једне средине одавно не описују (само) институције "културе" (тј. институције у којима се, естетски, метафизички или етички тражи смисао постојања). Са крахом сваке идеологије 19. вијека убранитет једног насеља описује преплетеност некадашњих "институција културе" и савремених институција потрошачког друштва.

Тако би се, рецимо, пејзаж урбаности градића у коме живим могао описати овако, полазећи од културе вјечитог ка "култури" тренутног: три цркве, два (државна) факултета, два трга, три папирнице-књижаре (једна се скоро затворила), један (активан) културни центар, више кладионица (ускоро се отварају још двије), пет апотека, четири банке.

Иако живимо у Републици Српској, на банкоматима овдје тешко да ћете наћи опцију "српски". Углавном се име језика сакрива иза опција "локални". Поједини мултимилијардери-власници банака задужили су свој народ подизањем православне цркве, па ипак ћете узалуд опцију "српски" тражити на њиховим банкоматима, као и ћирилицу на било ком материјалу који вам банка даје или издаје.

Ако се распитате зашто је тако, добићете "практичан" одговор: тешко је програмирати банкомат само за филијале у Српској, па "нека овако", јер банка има намјеру да се шири у Федерацији БиХ (већ се проширила). Додуше, банка има намјеру да се прошири и "на тржиште Србије", па јој ћирилица неће ни затребати док не дође у Македонију или Бугарску.

Немањићи из Источног Рајха

Уосталом, коме је до присуства ћирилице и српског идентитета на пољу тржишта и "брендирања", увијек може да купи "Српско пиво". За дивно чудо, ово пиво, које красе грб Немањића и цитат (погрешно) приписиван Стефану Немањи, производи нека тешко установљива пивара из Аустрије (на самој лименци пише само "произведено у ЕУ").

Ужаси постмодерне, рекло би се. О томе како смо дошли ту гдје јесмо – у ужасе постмодерне – могло би се нашироко. Но поента је једноставна: не постоји српска тржишно-пословна култура изван брендирања нечега као српског. Дакле: узалудно је и бесмислено очекивати да ће се српске фирме понашати српски, чак ни из обзирности према својим муштеријама (банке које послују у Српској и ФБиХ углавном нађу времена и воље да на својим банкоматима омогуће језичку опцију названу по неком од новоуспостављених политичких имена српског језика).

Смјешно је зато било гледати читаву ујдурму око "скандала" на Сарајевском филмском фестивалу (СФФ) када се, у типичној четничкој засједи коју је извела црна тројка у саставу МТС – Радош Бајић – свемоћна обавјештајна заједница Србије појавило неколико кадрова "Хероја Халијарда". Узбудили су се чаршијски духови, чак је градоначелница Карић затражила оставке због такве филмске сачекуше, праве су се руке свим могућим средствима за избјељивање: организатори пребацили на спонзора (Мобилну телефонију Велике Србије), спонзор указао да је све приказао и показао, Радош Бајић се чудио зашто људи који не могу да превале придјев "српска" у имену "Република Српска" уопште не желе да виде филм у коме се појављују брадати Срби у шајкачама.

Окамовом оштрицом би се као најближа реконструкција догођеног наметала сљедећа: МТС, који у Српској и Црној Гори послује као "Мтел" (да ово "с" не би откривало великосрпске амбиције) дао је новац СФФ надајући се да ће тако да умилостиви некога од нашег муслиманског свијета да купи њихову картицу. Организатори, интуитивно или освјешћено навикнути на то да савремени Срби престају да буду Срби када желе да буду "пословни људи", узели су новац и трејлере филмова за које је МТС или Мтел дао новац.

Тамо се налазило и неколико кадрова Бајићевог филма који нигдје не би требало да буде споран: за српске родољубе ријеч је о филму који исправља булајићевску визију четничког покрета; за стране филмаџије изабрана је прича у којој је приказано како смо спашавали савезнике који су нас, додуше, већ тада понекад засипали бомбама (додуше, без осиромашеног уранијума). Уосталом, нису ли у питању припадници Југословенске војске у Отаџбини? Када би се слушали аргументи, можда се ситуација у Сарајеву могла умирити подсјећањем на муслиманске учеснике у четничком покрету.

Сарајево гори, Радош Бајић се чешља

Но, било како било, у једном моменту је српски сакривајући импулс направио грешку и није се сакрио, а организатори испољили типичну сарајевску темељитост око организације. И све се онда десило како по наученим обрасцима мора бити: Сарајево је плануло у гњеву праведника који ништа "четничко" не жели ни да види јер "четничко" је, зна се, "србочетничко", као што је све српско – четничко, осим ако није припуцало на ненаоружане регруте ЈНА у униформи "Армије БиХ".

Чуди се Радош Бајић како се то у Сарајеву просуђује филм који није ни погледан, чуди једном урођеном наивношћу Мораваца и Шумадинаца који се никада у свом шљивику нису сусрели са људима којима је мржња постала друга суштина. Као сваки пут када ме питају у Чачку или Краљеву: "Па ‘оће ли тамо да се смири? Немогуће да се народ мрзи толико после рата".

Не знам да ли је могуће и да ли је то мржња, али нећу слагати ако опет напоменем да деценије послије рата наши некадашњи сународници и даље не могу да изговоре ријеч "Републике Српска". То је стање духа, "нормално стање ствари", политичког говора и менталне мапе људи којима је шајкача синоним за зло, колико нама за не само војничку храброст сваке српске војске која ју је носила, већ и за питому доброту српског сељака.

Није, дакле, мимоилажење у перцепцији Српства код садашњих и некадашњих Срба ствар само политичког говора, вијести које слушамо, ратних и поратних наратива. Оно се успоставило као два различита сензибилитета за другог човјека, за саму могућност да човјек са шајкачом може бити човјек.

Да један брадати Србин, ипак, добије почасти у Сарајеву побринула се божанска духовитост која комедијом озрачи мрачне пејзаже полиса и космоса данашњице. Наиме, већ помињана градоначелница Карић и сарајевска чаршија одлучили су да се придруже Херцег Новом – првом српском граду који је подигао споменик, како сам о себи пише, "благовјерном ва Христа Бога Стефану Твртку, краљу Србљем, Босни, Приморју и ктому".

Додуше, није Сарајево заборавило правило које каже "да би Србин ваљао Сарајеву, наприје мора престати бити Србином". Тако је и српски краљ постао – босански краљ!

Српски краљ

О томе чији је краљ Стефан Твртко И Котроманић расправљало се већ два вијека интензивно у српској и хрватској историографији, политичкој теорији и пракси. Данашњи историчари понекад укажу на неподударност савремених и средњовјековних идентитета као на својеврстан излаз из полемике – мада такав став нити може да објасни континуитет премодерних идентитета (као што је српски) нити конструисаност двадесетовјековних идентитета.

Но, овдје није потребно много памети већ само елементарна логика. "Босна" се као име први пут појављује као "српска земљица Босна" и сасвим је неспоран њен завичајни политички развој западно од немањићке Рашке од краја XИИ до краља Твртка. Она је дијелом у том периоду – бановина Босна. Када се смрћу Стефана Уроша ИВ отвара рашко династичко питање, босански бан Твртко, као насљедник "благовјерних родитеља мојих господе српске" крунише се – рашком краљевском круном чиме бановина Босна, у његовој владарској идеологији, постаје краљевина.

Дакле, рећи да је Тврко "краљ" само по себи значи да је он "српски краљ". Бењамина Карић је тако подигла споменик једном српском краљу (србочетничком, што би се рекло данас у Сарајеву), чиме је компензовала нервозу око Југословенске војске у Отаџбини а изгледа и постигла ниво занимања код српских званичника за сопствену историју.

У извјесном смислу, урадила је посао који ни аутор ових радова, трудећи се на поновној популаризацији насљеђа српске краљевине Босне, није успио. Велики српски краљ коначно добија не само споменике, осим онога подигнутог на српском мору, већ и пажњу коју тај наш владар по свему заслужује. Надајмо се да ће та пажња потрајати и да ће њоме бити обухваћени и косовски јунак и наш хумски земљак Влатко Вуковић, те његови насљедници војвода Сандаљ и херцег од Светога Саве.

Можда је српска пословна култура пасивна до самопоништења, али српска култура ипак нађе начина да избије у први план наше историје. Бесмислено је што је она готово увијек реактивног карактера, као у случају подизања споменика српском краљу Стефану Твртку, но можда је све то дио неког већег плана. Још већег од Начертанија Илије Гарашанина, Меморандума САНУ и тајних пројеката Патријаршије које знамо само нас неколико који смо их писали.

РТ



Оставите одговор