Немања Видић: Енес Халиловић о ћирилици

Текстом се релативизује питање замењивања ћирилице латиницом у српском језику у ситуацији кад су и у Србији и у Републици Српској донесени закони којима се наводно штити ћирилица. Кад се она штити значи да је угрожена од оног писма које њу замењује, а не од јапанског, кинеског или неког трећег писма. Истовремено се на том порталу нису могли наћи текстови којима се указује на лажну бригу за ћирилицу државе и лингвиста, а што се понајбоље види из критика тих закона објављених на порталима "Борба за истину" и "Фронтал.рс".

Дакле, док су државна власт и лингвисти показали макар лажну бригу за ћирилицу, Халиловићу се чини да је она неважна за Србе, да је довољно да буде само "инструмент" за писање, да јој је баш потаман са свих њених 1,5% на улици Новог Сада. Тј. у седишту институције која се од свог оснивања 1826. назива Матица српска.

Бројао је и објавио лично њен председник у поновљеном мандату проф. др Драган Станић, што значи да је добро радио у првом, а не може се сумњати да доктор наука не зна да броји. Ипак хвала Халиловићу што он, макар и погрешно, јавно размишља о ћирилици, кад је од ње дигла руке српска "елита" Ево како он из песничког угла разуме питање писма:

"Свијест о томе да неко чува ћирилицу или чува латиницу, да неко за ћирилицу и латиницу брине, стекао сам почетком тих страшних деведесетих година прошлог вијека, кад се подигоше многе страначке заставе и кад је Дневник добио Дневников додатак. Мало ко се освртао да ћирилица и латиница имају нека слова заједничка."

Откад су комунисти прогласили равноправност писама у српскохрватском језику 1954., па све до "страшних" деведесетих година, јавно су се успротивили затирању ћирилице само сликар Милић од Мачве и професор права и социологије академик Радомир Лукић. Др Борисав Јовић као председник Уставне комисије за Устав из 1990. сведочио је да нико други осим академика није потегао питање заштите ђирилице Уставом ( Драгољуб Збиљић: "Српски језик под окупацијом латинице", ЋИРИЛИЦА, Нови Сад 2004.).

Али, по Халиловићу, и тиме су Срби дигли главу, и допринели да деведесете буду "страшне".

Ћирилица и латиница су имале нека заједничка слова и прије деведесетих, али се ипак у Великом рату знало да је српска ћирилица, а хрватска латиница, па је забрањена ћирилица била замењена латиницом, а познате су и ове изјаве

-2-

аустроугарског генерала Стјепана Саркотића, Хрвата од Вареша: "Срби са својом ћирилицом су страно тијело истока у борбеној зони запада", и "Србима треба укинути ћирилицу као борбено средство."

Ћирилица и латиница су имале нека заједничка слова и 1941., али је Анте Павелић својом првом уредбом забранио ћирилицу и у приватној употреби. У Сарајеву је запрећено честитом старини митрополиту Петру Зимоњићу да ће остати без главе ако не уништи све црквене ћириличке печате. И страдао је без да му се зна гроб.

Ћирилица и латиница су имале нека заједничка слова и 1964. кад сам у Дервенти завршавао четврти разред гимназије.Са двојицом другара отишао сам у сласичарну неког Горанца, који нам је понудио бесплатне колаче ако знаднемо поредати азбучна слова. Мучили се ми мучили, и на крају платили колаче. Он нам је рекао да је његова радња последња ћириличка у Дервенти, али на то нико није обраћао пажњу. И ја сам се побунио за ћирилицу тек "страшних дведесетих година", и то као резервни официр на дервентском ратишту, тражећи пред свим официрима штаба да ми командант бригаде само на ћирилици потврди моју поверљивост када по задатку идем да успоставим контакт са командантом Дубичке бригаде. Сви остали официри су били за југословенско-хрватску латиницу, а нису хтели ни да потпишу заклетву председнику Радовану Караџићу, "јер су се већ једном заклели" ( свом Титу). Нисам смео да се побуним раније, иако сам схватио судбину ћирилице још 1971.г. кад ми је стриц Митар, службеник у општини Дервента, рекао у највећем поверењу да је у општинском подруму видео гомилу ћириличких писаћих машина повучених из државне управе.

"Политика" је 21. јула "страшне" 1990. објавила текст поменутог академика "Против посебног закона", којег он завршава овим речима:

"Из наведених разлога треба свесрдно поздравити овај пропис нацрта Устава Србије и пожелети да што пре постане пуноважан како би се најзад једном решило једно од данас најважнијих питања културе и националне самосвести српског народа."

Ето, ја и даље следим тумачење српског професора права и социологије, који се усудио да ћирилицу именује српским симболом.

Даље Енес Халиловић пише:

"Од учитељице Драгице нисмо учили да су та писма за неког или против неког.Нисмо ни знали да писма и служе нама, мислили смо да баш ми, ђаци, служимо тим писмима тиме што их учимо. .==================================

-3-

Данас о језицима и писмима мислим као о инструментима појединаца и народа, али ти инструменти иду из руке у руку. ==============================

Радовала се Драгица Ивановић, радовала се књигама. А бијаше праведна жена. Није ме учила да постоји писмо које треба избјегавати. Ето, међу свим писмима постоји и ћирилица – један цвијет међу цвјетовима Један извор међу водама. Једн аучитељица међу учитељицама,".

Не само учитељица Драгица, него ни било ко из "страшних" деведесетих, а поготово ових година, не тумачи да су писма за или против некога, него има Срба који се, као и академик Лукић, не стиде свог имена, и не плаше се да кажу шта је српско. Они немају ништа против хрватске латинице у Хрватској, него су само против да она окупира српске земље. Следећи свог најистакнутијег академика они само желе да ћирилица поново постане носилац и показатељ националне самосвести српског народа. А да би то Халиловић могао разумети послужићемо се речима српског заробљеника који 1917. овако пише својој Мари у окупраном Београду из казамата у Галицији:

"Маро, да ми пишеш српски, јер ја сам Србин па нека дође ма која држава у Србију, ја сам Србин и као Србин ћу да умрем; ако ми српски не пишеш, немој да ми пишеш више." (Монографија Први светски рат, књига 2,стр.287/8,"Обод" 1975.)

Дакле, српски сужањ поистовећује отаџбину и слободу са ћирилицом, а не зна да су у то време цензори на пошти добили изричита наређења да поцепају свако писмо или карту која је била исписана ћирилицом, па он не би ни добио ниједно Марино ћириличко писмо.

Па упредимо године око 1917. и деведесете, како бисмо видели шта је, и за кога било страшније. У деведесете се ушло с избаченом ћирилицом из српског језика Присвајањем српским правописом хрватске латинице као другог српског писма ћирилици је циљно одузет карактер српске националне вредности, па је, како исправно наводи Халиловић, она постала само инструмент за записивање српског језика. Управо су то планирали и постигли комунисти, а данас само потврдили лингвисти и политичари.

Негде око 1994. на сајму књига у Београду није се могао видети ниједан ћирилички наслов са Универзитета у Новом Саду. Истовремено се новосадски проф. др Петар Милосављевић јавно жалио што је на Универзитету у Београду превише ћирилице.

Исте 1994. у књижари "Шумадија" на Новом Београду затражио сам ћирилички роковник, а продавац рече да га нема. Затражим да позове пословођу и питам га

-4-

зашто није наручио и ћирилички поред латиничког роковника. Одговара ми, отприлике, овако: "У Србији се не може наћи ни ћирилички ровник ни ћириличка аутокарта. Знате, јесте да је ћирилица била готово нестала из јавног живота, али сада смо претерали у србовању њоме."

Халиловић је недавно добио признање Кустуричиног "Андрић Града" за своје песничко дело, на чему му честитамо. А да ли је он могао да нешто сазна о питању писма у Срба на порталу Кустурице ИСКРА? Није, јер портал јесте на ћирилици, али ништа преко тога. Тамо су одбијени сви радови у прилог ћирилици као једином српском писму, а ни он њу никад јавно није поменуо, осим кад су биле оне литије у Црној Гори. Није поменуо ћирилицу ни кад је држао беседу за дан Републике Српске, али јесте том приликом показао жал за Југославијом. Једини који је поменуо ћирилицу у таквој прилици је глумац Милош Биковић.

Обратимо још једном пажњу на чињеницу да је Халиловићев текст објављен прво на РТС, па онда на порталу "Стање Ствари". Тамо пролази само оно чиме се обесмишљава и најмања могућност да српски народ сазна истину о планском лингвистичко-државном затирању ћирилице. Уосталом, као и на другим "родољубивим" сајтовима. Јер треба чувати углед "елите" да она не би била укаљана некавом, давно отпуштеном ћирилицом.