И после Бенедикта Бенедикт

Оставка папе Бенедикта Шеснаестог отворила је врата његовим могућим насљедницима, од конзервативног кардинала из Милана преко кандидата из Гане и више Латиноамериканаца.

Али не рачунајте на радикалну промену курса Римокатоличке цркве: Бенедикт је именовао већину кардинала који ће међу собом изабрати његовог наследника, извештава АП.

Нема изразитог фаворита, иако се последњих година неколицина водећих кандидата помињу као „папабили“ – они који имају квалитете за папу.

Дакле, да ли ће се понтификат вратити у Италију после три деценије пољског и њемачког папе? Или Латинска Америка, одакле долази 40 одсто од свјетске 1,2 милијарде католика, заслужује свог човјека на челу цркве?

Да ли ће се разматрати млађи кардинали, пошто будуће папе имају слободу да поднесу оставку? Или ће све поново ићи искусном кардиналу и још једном „транзиционом“ папату?

Више од 110 кардинала са испод 80 година, који имају право гласа, размотриће сва ова и друга питања када се следећег мјесеца затворе у Сикстинску капелу да би одабрали Бенедиктовог насљедника, конклави која ће новог папу изабрати вјероватно до Ускрса.

Неки кажу да Бенедиктова оставка отвара прилику за окретање ка Африци или Латинској Америци, гдје је католичанство много динамичније.

„Европа данас пролази кроз период културолошког замора, исцрпљености, који се рефлектује на начин на који се хришћанство живи“, каже монсињор Антонио Марто, бискуп Фатиме у централној Португалији. „То не видите у Африци или Латинској Америци гдје постоје свјежина и ентузијазам живљења вјере.“

Упркос том ентузијазму, више од половине оних који могу да гласају у колегијуму кардинала је из Европе, што континенту даје предност иако не постоји правило да кардинали гласају у складу са својим географским блоковима.

Такође је вјероватно да следећи папа неће радикално мијењати курс цркве, иако су изненађења могућа.

„Имајући у виду кардинале које су именовали папе Јован Павле и Бенедикт, мало је вјероватно да ће наредни папа направити више радикалних промјена“, каже језуитски аутор отац Џејмс Мартин. „С друге стране, папат може да промијени човјека, а Свети дух увијек је спреман да изненади.“

Неколицина Италијана уклапа се у прогнозе, међу њима кардинал Анђело Скола, надбискуп Милана. Скола је близак Бенедикту, интелектуално је јак и предводи најважнију надбискупију Италије – што није без значаја имајући у виду да Италијани доминирају колегијумом кардинала.

Други водећи Италијан је кардинал Ђанфранко Равази (70), шеф ватиканског уреда за културу, још један интелектуалац који подједнаком лакоћом, и учестаношћу, цитира Хегела, Ничеа и јеванђеља.

Латинска Америка нуди више кандидата. „Време је за латиноамеричког папу јер Латинска Америка има највећи број хришћана“, каже отац Хуан Анхел Лопез, представник Католичке цркве у Хондурасу. Његов фаворит, кардинал Оскар Андрес Родригез Марадијага из Хондураса сматра се међутим сувише либералним да би га конзервативни блок изабрао.

Највеће шансе међу Латиноамериканцима имају бразилски кардинал Одило Педро Шерер (63), надбискуп Сао Паула, и аргентински кардинал Леонардо Сандри (69), шеф ватиканског уреда за цркве источног ритуала.

Кардинал Петер Кодво Турксон из Гане један је од најистакнутијих афричких кардинала у Ватикану, гдје предводи уред за правду и мир.

Један од могућих афричких кандидата за новог папу је и кардинал Роберт Сарах из Гвинеје који је сада предсједник папског савкета Cor Unum.

Кардинал Антонио Таље, надбискуп Маниле, растућа је звијезда цркве, али, са 56 година и кардиналским стажом од само годину дана, сматра се сувише младим.

Сјеверна Америка има више кандидата, али не дају им се никакве шансе.