Хобит: Неочекивано путовање (The Hobbit: An Unexpected Journey)

Стари, доброђудни Гендалф. Чаробњак без злобе, води наивне патуљке и њихову родну груду.

Старац који жестоко навија за дан у вријеме када појачана ноћ прекрива Међуземље.

Ако сте Вук Јеремић и вријеме проводите у Њујорку асоцијације на нашу историју у Толкиновим причама лако ће вам пасти на ум, што можда није случај ако живите у Лепосавићу и уздате се у платформе и Кфор.

Питер Џексон, кажу они што су читали Хобита, развукао је дијалоге и причу како би од ове књиге направио више филмова иако је, кажу они, могла стати у један.

Ко није читао књигу мјериће овај филм са првом Џексоновом трилогијом и сметаће му, можда, што су вођа Патуљака као и Хобит Бегинс некако мекши (не на мачу и буздовану) него што су били Боромир, Арагорн, а богами и Фродо у трилогији која се прва појавила на филму, а која је потоња у књизи. Али, можда је то само због плавих очију и не тако грубе коже лица вође Патуљака патриота. Дружина прстена је мрачнија.

Ипак, неки тренуци филма подстичу осјећање да ваља вјеровати, а сигурно утврђују вјеру да је Џексону битно да исприча причу на што љепши начин без обзира на број филмова и долара. А то је ваљда умјетност – прича и причање. У овом филму нема људи, осим људолике утваре у мрачној напуштеној тврђави која памти давно зло.

Зли и гадни су орци, а шали склони тролови.

Режија: Питер Џексон

Сценарио: Питер Џексон, Гиљермо дел Торо, Филипа Бојенс, Фран Волш (по књизи Џ. Р. Толкина)

Улоге: Јан Мекелен, Мартин Фримен, Ричард Армитаж, Кен Стот…