Хладни рат и његове фигуре
Период "Хладног рата" карактерисали су, условно речено мањи ратови, вођени далеко од територија тадашњег СССР-а и САД-а. Поред индиректног вођења ратова на туђим територијама, ове двије суперсиле међусобно су се оптуживале по разним основама. С једне стране, САД су оптуживале СССР због ширења комунизма, док је СССР оптуживао САД због империјализма и контрареволуције. Иако директног […]
Период "Хладног рата" карактерисали су, условно речено мањи ратови, вођени далеко од територија тадашњег СССР-а и САД-а. Поред индиректног вођења ратова на туђим територијама, ове двије суперсиле међусобно су се оптуживале по разним основама. С једне стране, САД су оптуживале СССР због ширења комунизма, док је СССР оптуживао САД због империјализма и контрареволуције. Иако директног сукоба није било, вођени су крвави ратови у Кореји, Вијетнаму и Авганистану.
Ови идеолошки и интересни сукоби двају сила, највише су се рефлектовали кроз наоружавање страна које су подржавали у поменутим ратовима. "Хладни рат" је био на свом врхунцу од 1948. до 1953. када је дошло до "Берлинске блокаде", формирања НАТО, побједе комуниста у кинеском грађанском рату и Корејског грађанског рата. Друга фаза напетости између великих сила осјетила се у периоду од 1958. до 1962. услијед Кубанске кризе. Касније фазе "рата", у 70-им и 80-им, биле су доста флексибилније и релаксираније. У том периоду било је доста контаката између зараћених страна, гдје се преговарало о уговорима о контроли наоружања. Долазак Михаила Горбачова на власт 1985., многобројни економски и политички проблеми довели су до распада и СССР-а и престанка "Хладног рата"
Јосиф Висарионович Џугашвили Стаљин (1878-1953)
Незадовољан расподјелом интересних сфера након рата, формира "Комунистички информациони биро (Коминформ)", "Информбиро" као социјалистички блок који је требало да поново обједини комунистички свијет послије распада "Коминтерне" (која је окупљала комунистичке партије СССР-а, Источне Њемачке, Чехословачке, Бугарске и Југославије. На тај начин, Стаљин је покушавао да ојача свој утицај у централној и источној Европи.
Хари С. Труман (1884-1972)
Труман је био 33. предсједник САД у периоду од 1945. до 1953. Његов мандат обиљежили су бројни и важни историјски догађаји: капитулација Њемачке, бацање атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки, капитулација Јапана, крај Другог свјетског рата, оснивање УН, Маршалов план о обнови Европе, почетак "Хладног рата", стварање НАТО савеза и Корејски рат. Труманова доктрина заснивала се на заустављању ширења комунизма, који је поред Источне Европе, пријетио да се прошири на Грчку, Турску, па и Италију које су се налазиле у интересној сфери САД и Запада.
У том смислу, за САД је био значајан "Маршалов план", јер је Труман тврдио да се комунизам шири у економски неразвијеним земљама. Трумановом доктрином, Американци шире сферу свог утицаја на цијели свијет, а спровођење поменуте доктрине се огледа и кроз слање војне помоћи Турској и Грчкој. То је значило да се амерички национални интереси могу бранити на свакој тачки на свијету. Неки историчари излагање Труманове доктрине сматрају почетком "Хладног рата".
Маршалов план
Овај план службено је назван "План европске обнове", а био је сложени план САД-а о обнови послијератне Европе и сузбијању утицаја комунизма након Другог свјетског рата. Задатак израде плана добио је тадашњи државни секретар (и бивши начелник генералштаба америчке војске) Џорџ Маршал и његове колеге из Стејт департмента, прије свега Вилијем Клејтон и Џорџ Кенан. САД су инсистирале да европске земље сарађују и да и друге земље имају користи од њемачког угља за фабрике и гријање. Америка је одобрила 13 милијарди долара помоћи за укупно 16 земаља током четири године, што је у данашњем новцу износило око 100 милијарди долара.
Никита Сергејевич Хрушчов (1894-1971)
Хрушчов се на челу СССР-а налазио од 1953 дао 1964., а од 1958. до 1964. био је и премијер. Пратио је реформски курс, а на 20. партијском конгресу, 23. фебруара 1956., својим чувеним "тајним говором" шокирао је делегате, јер је том приликом одбацио култ личности који је окруживао Стаљина и оптужио га за масовна убиства и депортације почињене током "великих чистки". Стаљина је такође оптужио за њемачку инвазију у Другом свј.рату, као и за раскид са СФРЈ.
Хрушчов је амнестирао политичке затворенике и осуђенике, расформирао је бројне затворе и на тај начин уштедио милионе рубаља. Велике површине у Сибиру, Уралу и Казахстану дао је на употребу пољопривредницима. У спољној политици промовисао је доктрину мирољубиве коегзистенције, праћење слоганом "стићи и престићи Запад". У унутрашњој политици и економији наставио је политиком "чврсте руке", као и у земљама средње и источне Европе. Совјети су 1956. интервенисали у Мађарској и угушили устанак, 1956. током "Суецке кризе" подржали су Египат. 1961. године, Хрушчов је одобрио затварање границе око западног Берлина, што је довело до изградње "Берлинског зида".
Када је успоставио "Варшавски пакт", односи са САД су се додатно заоштрили јер је инсистирао на развијању нуклеарног, умјесто конвенционалног наоружања. То је довело до постављања совјетских нуклеарних ракета на Кубу, што је иницирало чувену "Кубанску ракетну кризу". Након повлачења и попуштања Американцима, Хрушчов је изгубио подршку КГБ-а и конзервативних чланова Комунистичке партије, да би октобра 1964. у завјери организованој од стране Суслова био смијењен са дужности предсједника Владе и страначког вође. Потом је оптужен за многобројне политичке грешке, укључујући ту и тзв. "Кубанску кризу" и дезорганизацију економије, првенствено у пољопривредном сектору.
Двајт Дејвид "Ајк" Ајзенхауер
Био је предсједник САД у периоду од 1953. до 1961. године. Прославио се у Другом свјетском рату успјешним командовањем савезничким снагама у западној Европи. Важио је за окорјелог антикомунисту, али и прагматика. 1953. године је, користећи смрт Стаљина, договорио примирје којим је завршен "Корејски рат". Умјесто обарања и супротстављања комунизму путем оружане силе, Ајзенхауер је преферирао дипломатију, као и тајне операције ЦИА-е. Таква политика уродила је плодом већ 1953., јер ја активностима ЦИА-е срушен ирански националистички премијер Мосадех и инсталиран про-амерички расположени шах Мохамад Реза Пахлави. Годину дана касније у Гватемали је ЦИА успјешно срушила љевичарски режим предсједника Арбенза.
Иако је и приликом "Суецке кризе" и антикомунистичке побуне 1956. год. у Мађарској, Ајзенхауер настојао смирити тензије, "Хладни рат" је ескалирао. Совјетско лансирање "Спутњика" 1957. је протумачено као совјетска пријетња, али и као повод да се следеће године оснује НАСА и започне свемирска трка између двије суперсиле. Године 1959. је на Куби револуцијом на власт дошао Фидел Кастро и тако у непосредном сусједству Америке створио режим близак СССР-у.
Џон Ф. Кенеди (1917-1963)
Кенеди је у априлу 1961. наредио инвазију на Залив свиња на Куби како би извршио војни притисак на кубанског лидера Фидела Кастра. То је иницирало "Кубанску ракетну кризу", којом је свијет био доведен на ивицу нуклеарног рата. Ствар је рјешена тако штоје СССР повукао оружје и заузврат добио гаранцију од САД да неће напасти Кубу.
Настојећи побољшати свој и рејтинг своје земље, Кенеди је започео пројект "Аполло" који је имао за циљ да доведе америчке астронауте на мјесец прије истека 1970. 20. јула 1969. амерички астронаут Нил Армстронг успјешно је извршио лет "Аполом 11" и спустио се на мјесец, штоје свакако био и највећи успијех Кенедијеве ере. Кенеди је убијен 22. новембра 1963. у Даласу. Цијели свијет је био шокиран.
Линдон Бејнс Џонсон (1908-1973)
Налазио се заједно са предсједником Кенедијем када је овај убијен, а само неколико сати касније положио је заклетву у авиону и пострао 36. предсједник САД. Иако су му многи замјерали да га је на власт довео Кенедијев убица, он је вјешто искористио заслуге свог претходника, кога је представљао као мученика, а себе као промотера његове политике. Џонсон је тако, уз дискредитовање свог противкандидата и залагањем за обиман програм социјалних реформи, освојио 61% гласова и до тада рекордну побједу на предсједничким изборима.
Одобрио је 1965. год. слање редовних америчких трупа у Вијетнам што је изазвало ескалацију "Вијетнамског рата", који је пријетио да се прошири и на отворену конфронтацију са СССР-ом и НР Кином. Огромни трошкови рата у Вијетнаму спријечили су спровођење било каквих социјалних реформи посустале америчке привреде. 1968. годину (са америчког аспекта) обиљежила је офанзива "Вијетконга", инвазија трупа Варшавског пакта у Чехословачку, као и преговори са Сјеверним Вијетнамом у Паризу како би се пронашло дипломатско рјешење кризе. Није се поново кандидовао, па је тако лако омогућио републиканцу Ричарду Никсону да са лакоћом тријумфује на изборима.
Леонид Иљич Брежњев (1906-1982)
Био је лидер СССР-а од 1964. до 1982. Настојао је вратити земљу социјализму који је постојао прије Хрушчовљевих реформи, а своју жељу да постане насљедник Стаљина доказује узимајући за себе титулу Генералног секретара Комунистичке партије. Почиње са затварањем политичких противника, а у крви је угушио "Прашко прољеће" 1968. године и чешке реформе познате као "социјализам са људским ликом" које су наишле на широку подршку друштва, укључујући и радничку класу.
Брежњев је познат по доктрини ограниченог суверенитета. Ова доктрина гласи: "када снаге које су непријатељи социјализма покушају преокренути развој неке социјалистичке земље у правцу капитализма, онда то није само проблем те земље, већ заједнички проблем и брига свих социјалистичких земаља".
Ричард Никсон (1913-1994)
Републиканац и предсједник САД од 1969. до 1974. Сматрао је како САД морају искористити идеолошки , а од краја 80-их и тињајући оружани сукоб СССР-а и Кине. Кину је посјетио 1971., сусрео се са Мао Це Тунгом и омогућио Кини да постане стални члан УН-а. Тај је процес означио почетак кинеског отварања према свијету. У том периоду, плашећи се америчко-кинеског савеза, СССР је реаговао помирљивом политиком према САД, поготово у области нуклеарног наоружања.
Под Никсоновом владом су склопљени важни споразуми о разоружању, а двије суперсиле су интензивирале процес који се у дипломатији назива детант. Ипак, највише је остао упамћен по томе што је био први и до сада једини амерички предсједник који се повукао са дужности под притиском "импичмента" (опозива) августа 1974. Његова оставка била је посљедица афере "Вотергејт".
Џералд Рудолф Форд (1913-2006)
Остао је упамћен у историји као једини неизабрани амерички предсједник. Његов мандат карактерисало је америчко повлачење из Вијетнама (евакуација амбасаде из Сајгона) и преузимање Лаоса и Камбоџе од стране комуниста. У периоду од 1969. до 1977. државни секретар је био Хенри Кисинџер.
Џејмс Џими Картер (1924- )
Када је Картер изабран за предсједника чинило се да Совјети воде у "Хладном рату". Његов мандат трајао је од 1977. до 1981. године, а 2002. награђен је Нобеловом наградом за мир. За разлику од морално дволичне, реалистичке политике Никсона и Кисинџера, његова је замјењена инсистирањем на људским правима као најважнијем стандарду међународних односа.
Основни циљ његове политике био је поправити положај САД у свијету, који је био уздрман поразом у Вијетнаму, као и подршком крволочним диктаторима у земљама "трећег свијета". Такође, настојао је ослабити совјетске дипломатске позиције, поготово на стратешки важном Блиском истоку. У ту сврху је иницирао мировне преговоре између Египта и Израела који ће 1978. завршити споразумом из Кемп Дејвида и повлачењем израелских трупа са окупираног Синаја. Картер се надао да ће тај споразум послужити као модел осталим арапским државама, односно да ће трајно рјешити израелско-арапски проблем, који је због подршке САД Израелу, арапске земље гурао у наручје Совјета.
Период његовог мандата окарактерисале су Иранска исламска револуција из 1979., совјетска инвазија на Авганистан, нафтна криза, стагнација економије и повећање броја незапослених што је довело до економског феномена званог "стагфлација". У знак протеста бојкотовао је олимпијаду у Москви, док је његов савјетник за националну безбкедност Збигњев Бжежински организовао ЦИА-ину операцију наоружавања авганистанских муџахедина. ЦИА и друге америчке обавјештајне агенције су интензивирале активности и у сврху подршке анти-совјетском покрету "Солидарност" у Пољској.
Све то није имало никаквог ефекта на смањење Картерове непопуларности, а амерички грађани су, уз несташицу горива изазваној новом нафтном кризом, 1980.- свједочили и неуспјелом покушају спасавања талаца у Техерану. Чинило се, да САД под Картером, губе статус свјетске силе. То је довело да у новембру 1980. Картер глатко изгуби изборе од републиканског кандидата Роналда Регана.
Јуриј Владимирович Андропов (1914-1984)
Био је шеф КГБ-а, Генерални секретар Комунистичке партије СССР-а и вођа СССР-а од 1982. до 1984. Историјски гледано, његова политика је окарактерисана неуспијешном.
Константин Устинович Черњенко (1911-1985)
Лидер СССР-а од 1984. до 1985. Тешко је владао, озбиљно болестан. Једва се потписивао, умјесто његовог оргиналног потписа коришћени су факсимили.
Роналд Вилсон Реган (1911-2004)
Владао је од 1981. до 1989. Већ на почетку мандата једва је преживио атентат који је на њега извршио ментални болесник и пропали студент Џон Хинкли. Сматра се да је овај атентат оставио озбиљне посљедице по његове менталне способности.
Реганов први задатак од доласка на власт био је спровођење економског програма "Реганомика" темељеног на неолибералној идеологији која је подразумијевала смањење државне интервенције у привреди у корист великих компанија, смањење пореза за најбогатије (фискалних прихода) и јавних расхода, демонтирање социјалне државе, приватизацију јавног сектора (образовање и здравство). Потпуна афирмација тржишног механизма и конкуренције.
Све ово у супротности са Њу Дил из 1933. који је подразумијевао јачање државне интервенције у привреди, контролу цијена, покретање јавних инфраструктурних радова, давање повољних кредита, усвајање нових економских закона, јачање синдиката и увођење пензионог и инвалидског осигурања. Реганова идеја да ће велике корпорације и приватни сектор са минималним пореским оптерећењима почети боље да послују, покренути америчку економију и на тај начин остваривати веће фискалне приливе, почела је да даје резултате већ почетком 1983. (смањење инфлације, смањење незапослености и пораст БДП).
Све то уз рестриктиван буџет који једино није погађао оружане снаге, што је условило агресивнију спољну политику. Додатно се интензивирала подршка муџахединима у Авганистану у борби против Совјета и покрету "Солидарност" у Пољској. Постављају се нуклеарне ракете средњег домета у Западној Њемачкој, а даје се и максимална подршка десничарским режимима у Гватемали и Салвадору гдје су се водиле крваве борбе против љевичарских герилаца. 1983. Американци спроводе инвазију на мало карипско острво Гренаду. Огромно повећање војног буџета омогућило је формулисање идеје "НОВОГ СВЈЕТСКОГ ПОРЕТКА" његовог потпредсједника и будућег америчког предсједника Џорџа Буша старијег.
Реганизам и Тачеризам представљали су само увод за глобализовање неолибералних вриједности капиталистичког друштва, стварање "слободног" свјетског тржишта у којем земље "другог" и "трећег" свијета немају никакву шансу у односу на пребогате транснационалне корпорације. Све то додатно је продубило јаз између богатих и сиромашних.
Џорџ Херберт Буш (1924- )
Постао је 41. предсједник САД и владао је у периоду од 1989. до 1993. Период његове владавине остао је упамћен по паду Берлинског зида 9.новембра 1989. Након тога дошло је и до распада СССР-а. Буш је током свог мандата спровео акцију "Пустињска олуја" у Персијском заливу и војну интервенцију у Панами.
Михаил Сергејевич Горбачов (1931 – )
У историји је остао упамћен као лидер који је допринијео распаду СССР-а. Због тога је у својој земљи остао упамћен као изразито негативна политичка личност, док је на Западу због тога слављен. Добио је Нобелову награду за мир 1990. Познат је и по "Перестројци", програму реформе совјетске привреде и политике, што се огледало у ограниченом функционисању тржишта и постепеном увођењу слободе штампе и говора и нових облика изборне конкуренције.