Гасе се јапански технолошки гиганти

Деценијама су електрични уређаји из Јапана били ти за које су се купци отимали. Сви ти концерни данас биљеже велике губитке и заправо не знају како даље.

Биланси ових електронских концерна који су некад биљежили рекордну добит, данас се читају као романи страве и ужаса.

Панасоник рачуна с губитком од 780 милијарди јена (7,3 милијарди евра), Шарп је најавио да би губитак могао бити и већи од предвиђеног јер му је промет опао за читавих 16 одсто.

Код Шарпа се зато очекује како ће крајем априла објавити губитак од око 390 милијарди јена и већ се чују гласови како би се Шарп чак могао угасити. У Сонију је то још увек незамисливо, иако је нови шеф концерна, Казуо Хираи суочен са големим губитком од 520 милијарди јена.

У Сонију би требало да нестане 3000 радних места, али нити планираних 10.000 отпуштања, сматрају стручњаци, неће бити довољно. Сони – баш као и остали јапански произвођачи, пропустио је много трендова у последње време које је покушао да надокнади паничном куповином или сарадњом (Ериксон код мобилне телефоније, тако да им треба коренит заокрет у пословању. При томе, све мучи тешка дилема да ли се одрећи апарата за домаћинство који је дуго времена био својеврсни олтар предаха за укућане: производњу телевизора.

Иако сви ти јапански концерни ужурбано раде на својим плановима санације, заправо нико не зна куда уопште кренути. Све те јапанске компаније су постали светски концерни управо захваљујући револуционарним решењима, врхунским квалитетом и новим производима – али се чини да је код свих негде кренуло посве погрешним путем.

Шарп – као што му и име говори, је почео као радионица техничких оловака, али је већ пре Другог светског рата почео производити радио апарате, касније и телевизоре. Он је произвођач првих микроталасних пећница и пионир у рачунарској технологији.

О готово револуционарном утицају Сонија на кућни електронику једва да треба нешто говорити – прва кувала за пиринач (понекад опасна за живот) Акиа Морита и Масару Ибуки брзо су замењена првим транзисторским радијима и минијатуризацијом свега што се може смањити.

Развојем електронских уређаја Сони је желео да преузме и сву бригу за разоноду, од филмова и музике Сони Ентертејнмент па до уређаја за њихову репродукцију матичног концерна.

Данашњи предсједник управе Сонија признаје како је то ширење ишло предалеко па се тако у Сонију затекла и хемијска индустрија коју сад жели препустити јапанској државној банци за развој.

Ту влада оштра борба и жестока конкуренција из Јужне Кореје и Кине, тако да и Шарп и Панасоник већ озбиљно размишљају о престанку производње телевизора екрана средње величине. Хираи из Сонија, иако упорно биљежи губитке у том сектору, каже да је "телевизор средиште дневне собе, средиште породице и у средишту Сонија. Ми ћемо наставити да послује у том сектору."

Око телевизора је настала опасна гужва и једино је рјешење да напусти посао гдје се губи новац. Зато ће се, рационализацијом и уштедама, покушати увелико смањити трошкови (планирано је 30 одсто) како би Сонијеви телевизори постали повољнији за потрошаче. Но сви ти произвођачи добро знају како се у дневним собама дешава нова револуција – великим дијелом производима Епла, и нико не зна, како ће изгледати кућни апарати будућности и шта ће они радити.

То заправо није ствар економије и менаџмента, него визионарства које је код Сонија и створило Волкмен. Када би било ријеч тек о пословним статистикама и трошковима за развој, Сони би и данас био далеко на првом мјесту у електроници забаве.

Јер док се у Еплу издваја 2,2 одсто укупног промета за развој и истраживање нових производа, код Сонија је то читавих 5,9! Инжењери Сонија сваке године представе управи више од 100 предлога нових уређаја, али практично ни један од њих не почне да се производи.