ПВО Русије у очекивању комплекса С-500

Најновији ПВО ракетни систем С-500 треба да стигне у наоружање јединица ПВО снага Ратног ваздухопловства Русије после 2015. године. Сад се у серији налазе комплекси С-400 и С-300В4, чији темпо производње постепено расте. Уједно, системи из претходне генерације треба да остану у строју још дуго времена. Од С-500 до С-300 и назад Рок за пристизање […]

уторак, април 17, 2012 / 20:25

Најновији ПВО ракетни систем С-500 треба да стигне у наоружање јединица ПВО снага Ратног ваздухопловства Русије после 2015. године. Сад се у серији налазе комплекси С-400 и С-300В4, чији темпо производње постепено расте. Уједно, системи из претходне генерације треба да остану у строју још дуго времена.

Од С-500 до С-300 и назад

Рок за пристизање С-500 у војску прошле недеље је навео начелник зенитно-ракетне војске РВ Русије генерал-мајор Виктор Гуменој. Из Државног програма за наоружање 2011-202 . године познато је да у току првих пет година серијске производње јединицама ПВО треба да буде предато 10 дивизиона новог система. Комплекси С-500 су предвиђени за уништавање различитих типова ракета – средњег домета, балистичких и крилатих. Они су у стању да оборе авионе, беспилотне летелице и космичке циљеве.

Стварање јединственог система С-500У за војску ПВО у земљи, јединице ПВО копнене војске и за бродове РМ започело је средином 60-их година на иницијативу команде војске ПВО и КБ-1 Министарства за радио индустрију СССР (данас главни системски конструкторски биро концерна ПВО „Алмаз-Антеј“). С-500У је намењен пре свега уништавању авиона.

Крајем 60-их година донета је одлука о изради унифицираног противавионског и противракетног система под шифром С-300. Варијанта за копнену војску предвиђена је пре свега за борбу против балистичких ракета и добила је ознаку С-300В, варијанта за војску ПВО предвиђена за уништавање крилатих ракета и авиона – С-300П. На бази ове последње створен је С-300Ф за флоту, али унификација није постигнута. Између С-300П и С-300В износила је мање од 50% за уређаје њихових радиолокационих станица, а за низ кључних система уопште је није ни било.

Истовремено се одвијао рад на новим генерацијама система ПВО/ПРО, који је довео до стварања С-400 и обнављања рада на јединственом систему С-500, али већ на новом техничком нивоу.

Распад СССР обуставио је многе перспективне изуме, али усавршавање система ПВО није престало. „Тристотке“ прва серија – заостале С-300ПТ до средине-краја 1990-их година су биле изузете из наоружања. Самоходни С-300ПС чији је развој почео средином 80-их у знатној мери су били модернизовани добивши ознаку С-300ПМ. Извозна верзија С-300ПМУ постала је веома позната у целом свету.

„Противракетни“ систем С-300В је у ово време остао у сенци, али су системи који су већ постојали у саставу ОС РФ модернизовани.

Тежак пут ка серијској производњи

С-400 је формално пуштен у серијску производњу 2006. године. 2007. године у борбено дежурство је ступио први дивизион, али се испоставило да је темпо производње система испод очекиваног.

Постоји нада да ће се темпо производње новог система повећати након завршетка изградње фабрика у Кирову и Нижњем Новгороду. По плану ће прве фазе нових предузећа бити пуштене у погон 2015. године. Фабрика у Кирову ће производити ракете, а у Нижњем Новгороду – уређаје за лансирање, РЛС и средства за управљање.

У овим условима се може прогнозирати темпо производње од 5-6 комплета дивизиона сваке године отприлике до 2016. године. Уколико не буду предузете неке ванредне мере то ће значити да ће до 2020. године постојати мањак од 16-20 дивизиона С-400 од планираних 56. Имајући у виду постојеће информације о стању изума С-500 треба очекивати да ће 2015. године систем моћи тек да започне испитивања у пуном обиму, а пуштање серијске производње у погон тешко да ће бити остварено пре 2017. године.

Модернизација као излаз

Изгледа да Оружане снаге Русије ризикују да не добију 25 од 66 дивизиона С-400 – С-500 који су планирани до 2020. године. Испорука система С-300В4 ће се одвијати својим током, али они треба да замене застареле С-300В из ранијих серија и на стање у вези с заменом линије С-300П они неће утицати.

У овим условима посебан значај стиче модернизација С-300ПМ који остају у строју, а можда и ранијих „тристотки“. С коришћењем савремене базе елемената и модернизованих ракета рок експлоатације ових система може бити продужен, што ће омогућити да се надокнаде нови коплекси који неће бити комплетирани и да се дочека нормалан темпо серијске производње С-400 и С-500. Тренутно у Оружаним снагама по различитим информацијама има од 80 до 100 дивизиона С-300ПС и ПМ, и да се не би допустило смањење „поља ПВО“ 2020. године минимум 50 дивизиона „тристотки“ треба да остане у строју.



Оставите одговор