Дани(ј)ел Симић

У 2022. години се боримо за излаз Републике Српске на море

Већину године на измаку слушамо да је наметање одредби кривичног законика од стране Валентина Инцка изазвало "највећу кризу у БиХ од завршетка рата". Ко памти дуже од акваријумске рибице, зна како то није тачно. Управо је раније попуштање српске стране у сличним околностима, неумољиво довело до неподношљивог стања које имамо данас, на крају политички веома значајне 2021. године.

четвртак, 30 децембра, 2021 / 12:55

Много озбиљнија криза дешавала се око арбитражне одлуке за Брчко, када је без сагласности Народне скупштине формиран "Дистрикт". Обнова оружаног сукоба је била никад ближа. На крају су се војска и полиција Републике Српске морале повући из дијела општине који јој је припао по Дејтонском мировном споразуму. Разлози за формирање те административне јединице, која у суштини има сва обиљежја "трећег ентитета", све су само не прихватљиви као праведни. За било кога ко има разум у који је инсталирана логика.

Без бајки о "сувереној и недјељивој", Тамном вилајету је преко Брчког морао бити "обезбијеђен излаз на Саву" као пловну ријеку црноморскога слива. То има смисла само када би међуентитетска линија постала међународна државна граница, што се сматра неопростивом јереси у јавном простору и данас.

Републици Српској, поред већ два постојећа излаза Ефбиха на Саву у Орашју и Оџаку, није омогућен излаз на море преко "Дистрикта Неум". Што доказује да се у посљератној стварности српски народ третира као нижа раса. Ту је трагично, не што су Срби такав положај прихватили, већ што су се на њега навикли.

Наша исламизирана браћа из неименованих разлога имају већу вриједност и битност од нас. То морамо себи признати. Они увијек имају предност и ми им је дајемо. Истовремено, онај ко само констатује чињеницу да Срби немају колективна и индивидуална права каква следују муслиманском плебсу, бива оглашен "екстремистом". Повлаштена каста постсамоуправних транзиционих политичара који се издају за Србе, постарала се да то буде тако. Будно је водила рачуна да прихвати све што ће им очувати положај у фотељама. Они су нас довели на пут без избора правца.

Тридесет година, ако не и више, углавном су то исти људи. Сједницом НСРС којом је одбачена Арбитражна одлука за Брчко, предсједавао је Петар Ђокић, данашњи министар енергетике и још увијек предсједник Социјалистичке партије. Арбитража је десетак година касније уграђена у тзв. "Устав БиХ", а Српска је територијално преполовљена гласовима српских посланика и данас владајуће већине.

Као што годинама од тада избјегавамо ту чињеницу на картама временске прогнозе и у кабинетима званичника РС, а које садрже Брчко, без пажње колико заслужује, прошла је поновљена Ђокићева изјава како "не смијемо негирати геноцид, јер постоје пресуде и свједочења". Ту мислим на политичку јавност и одсуство адекватне реакције из свих странака. На истом правцу гажења договореног је и Недељко Чубриловић (предсједник прво Демоса, па онда НСРС), који је у јавност некажњено испуцао тезу по којој "Кристијан Шмит треба повући Инцков закон, па ћемо ми њега онда признати". Исто оно што је на РТРС изјавио Бранислав Бореновић.

Два политичка мастодонта традиционално воде рачуна о свом личном положају, препаднути помињањем санкција, а директно против интереса народа који их је бирао и закључака за које су гласали. То значи да у тренуцима када је Српска повукла црвену линију и до сада најозбиљније потезе за повратак надлежности, уз незапамћено повољне међународне околности, ми немамо одступање само у ставовима и понашању опозиције, већ и два сателита владајућег СНСД отворено флертују против закључака НСРС. Остављају на чистини коалиционог партнера, што је преочито посљедица цјењкања са дипломатама Запада.

Умјесто мирне и самоодрживе будућности, очувањем државних прерогатива Српске, важнија брига су избори догодине. Испраћенија вијест је са Јеленом Тривић као дефинитивним кандидатом опозиције за мјесто предсједника. Што је паметан потез, јер је патриотски најпрофилисанија, а најмање укаљана у ПДП. Но, биће јој тешко капитализовати тај потенцијал у пуном обиму, уз страначке колеге као Игор Црнадак, који отворено заговарају послушништво НАТО-у.

Генерално, тренутно читава опозиција здушно ради на томе да обезбиједи гласове Милораду Додику. И то на старе форе, јер нападно одбија да се одреди о начинима враћања надлежности. У флертовању са Западом и Ефбихом се иде дотле, да један помиње како ће "бити као Тито". Диктатор који је неистомишљенике стријељао без суда и слао на Голи оток, а Србе подијелио у пет република и двије покрајине.

Моја је дужност да посвједочим како је предаја Брчког била озбиљнија политичка криза од овогодишње. Исто тако смјена Николе Поплашена, наметање амандмана на Устав РС од стране Волфганга Петрича или укидање грба и химне. Сасвим сигурно је далекосежније штеточинство било укидање пореске и војне самосталности. Разлика је што данас више немамо гдје попустити, а да не нестанемо.

Оно што окупатори траже је неодбрањиво пред најбазичнијим постулатима људских права, али само ако коначно прихватимо "да смо људи и ако смо Срби". Да имамо права као и сви остали. Усвајање тога би била највећа историјска прекретница двадесет и прве године, двадесет и првог вијека.