Бити националиста

Они који се декларишу као анационалисти су често врло склони агресивним, па и фашистичким наступима у борби против нечега што је најобичније традиционално народњаштво.

Пише: Борис Радаковић

„Ако будем има среће да остварим барем неке од својих идеја, то ће бити доброчинство за цело човечанство.

Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми да је то дело једног
Србина.“

Ове громке мисли оваплотиле су се кроз уста великога свјетског научника, Николе Тесле. Мала кршевита Лика, то граничарско легло, изњедрило је људску величину која је дала свјетло Свијету. Никола је кротио муње, аскетски посвећен своме послу, уздизао је науку и људски род.

Нико не може оспорити Николи да је био свјетски човјек, што би неки данас рекли „напредног“ схватања и размишљања. Истовремено, он је био и велики Србин, дакле национално свјестан. Теслин национализам био је здрав, постојан и без изазивања према другим народима и национализмима.

Националистички народњаци

Сам појам „национализам“, или по домаћи „народњаштво“, означава приврженост своме народу. Сваки човјек који се декларише као националиста, тиме истиче своју припадност једном народу, који говори једним језиком, има једну историју, културу и свијест о посебности у односу на друге народе.

Модерно народњаштво јавило се крајем XVIII и почетком XIX вијека. Значајно је утицало на распад апсолутистичких империја, и стварања националних држава. Једним од првих народњака код Срба, сматра се Доситеј Обрадовић. Он је крајем XVIII вијека, под српским народом сматрао све оне људе који говоре српским језиом, или оним што данашња лингвистичка наука још увијек понегдје означава као штокавско нарјечје:

„Ко не зна да житељи чрногорски, далматски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кромје мужа), славонијски, сремски, бачки, и банатски осим Влаха, једним истим језиком говоре?“

Данашње вријеме, такође је вријеме нација и национализама. Међутим, постоје и људи и идеје који су супростављени свему што има предзнак националнога. Они себе виде као мондијалисте, европејце, људе либералних схватања и образовања.

Антинационалистички глобалисти

Демократија је побједила у Свијету, тако да свако има право да изнесе своје идеје и опредјељења. Проблем је што се јављају агресивни антинационални покрети широм Свијета, а на Балкану то посебно долази до изражаја, а још посебније на територији настањеној још увијек српским народом.

Разне групе, често закљоњене испод парола о људским правима, свим силама се труде да национализму приљепе етикету покварене и превазиђене идеје. Глобализму сметају национални идентитети, као и идентитети уопште, па тако одређени центри моћи издашно финансирају покрете, организације и пројекте; које се боре против демократског људског права на идентитет. Један од највећих српских историчара Милорад Екмечић каже о нацији:

„Увек се мора поставити питање – ако нација није природна појава, шта остаје од природног права човека на слободу? Модерна демократија је створена на начелима суверинитета нације.“

Дакле, ако неко заступа демократске принципе, он не би требао да има аверзију према нацијама и национализмима, јер су то постулати савремене демократије. Шта више, модерне демократске тековине, изграђене су на националним принципима. “Уједињене нације“, као кровна конструкција цијеле планете Земље, гарант су поштивања свих људских права.

Глобалистички нацисти

Заговорници глобализације, користе се свим методама да нацију отјерају на сметлиште историје. Настоје да национализам поистовјете са пошастима и безумљем фашизма и нацизма. Међутим, ријечи самих представника нацизма и фашизма говоре да њих нису надахњивале националне идеје:

„Велики немачки рајх ће организовати Европу, срушити границе које још раздвајају европске народе и омогућити им да лакше живе заједно; за 50 година људи више неће размишљати о категоријама нације“. – Јосеф Гебелс, нацистички министар пропаганде

„Нације не представљају чврсту основу за нови поредак.“ – Алберт де Стефани, министар финансија фашистичке Италије

Када демократске снаге побјеђују ове мрачне идеологије, с њима опет побјеђују и национални принципи.

Оно што нездрав национализам може да произведе: одбојност према другоме, назива се шовинизам. Међутим, сврставање свих видова национализма у шовинизам, није коректно и има тенденцију генералисања представе о национализму. Стварају се предрасуде о националистима, а иде се чак до тога да се неким научним методама жели доказати да су националисти, и уопште људи који држе до идентитета, заправо мање или просјечно интелигентне особе. Са друге стране, људи који себе не виде као националисте или традиционалисте, настоје се приказати интелигентнијима.

Вебер по метру квадратном

Вратимо ли се на Теслин национализам, ове претпоставке лако је демантовати. Погледамо ли кроз историју, видићемо да су једни од најугледнијих Срба, били и највећи националисти.

Доситеј Обрадовић, Вук Караџић, Јован Дучић, Петар Кочић и многи други. Бацимо ли поглед шире, такође можемо видјети да и међу свјетским људским величинама има доста националиста.

Америка, која се сматра једном од првих демократија и слободарских нација, изњедрила је Вашингтона и остале великане, а сви одреда су били амерички националисти. Велики Достојевски био је руски националиста, али ништа мање није ни велики свјетски писац. Генерал Де Гол, француски херој и један од најупорнијих бораца против нацизма и фашизма, такође је себе сматрао и француским националистом.

Нација и национализми, вјечне су људске категорије и њих неће моћи поколебати скоројевићке идеологије. Свијет ће се можда једног дана ујединити, али то ће бити свјетска федерација слободних нација и држава, а никако маса програмиране радне снаге.