08:50 Градска управа БЛ позива на вакцинацију Синовцем08:39 Амбасада Руске Федерације: По Инцковом тумачењу, могао би узети калашњиков, побити све посланике НСРС и бити у праву16:32 Шарганова нула: Гдје то Додик/Шаровић иду на територију Ефбиха, да славе оснивање неке јединице ВРС?16:03 Украјина шаље мировне снаге у БиХ, јер им војска код куће не зна шта ће од смирености15:22 Љубиша Петровић отворио врата бијељинске градске управе седми пут15:17 Шаровић за добродошлицу: Представник је озбиљне земље, однос ка њему зависиће од његовог понашања15:13 Додик за добродошлицу: Шмит се лажно представља као Високи представник15:06 Хеликоптерски сервис Српске: Три летјелице гасе пожар у близини Вишеграда - два из Србије15:02 Вијести из свемира: Опадање притиска у модулу Звијезда, нема везе са прикључењем модула Наука на МСС09:15 Маске су пале - Корона у здравственим установама

Абазовићи – осам година: Мафија не пуца на жене и дјецу, али ЕУФОР пуца

Драгомир Абазовић са породицом, на Туциндан 05. Јануара 2014. године, изашао је на гробље да запале свијеће задушнице и попију чашицу ракије за раја и покоја душе покојне му супруге Раде. Пише: Зоран Јанковић Присутна су била дјеца, најближа родбина и три знатижељна новинара. Њима Абазовићи и немају ништа ново рећи. Све су приче ту […]

петак, 10 јануара, 2014 / 08:10

Драгомир Абазовић са породицом, на Туциндан 05. Јануара 2014. године, изашао је на гробље да запале свијеће задушнице и попију чашицу ракије за раја и покоја душе покојне му супруге Раде.

Пише: Зоран Јанковић

Присутна су била дјеца, најближа родбина и три знатижељна новинара. Њима Абазовићи и немају ништа ново рећи. Све су приче ту већ испричане. Али одговори на кључна питања никад дати нису.

А ево наврши се и пуних 8 година како су припадници италијанског ЕУФОР-а упали на имање Абазовића у Бјелогорцима код Рогатице, убили Раду, тешко ранили Драгомира и малољетног им сина Драгољуба, на кућном прагу, а да за овај злочин нико никад одговарао није. Нити има изгледа да ће одговарати.

Крвави божићни празници у Бјелогорцима 2006.

"Покушали смо да тужимо припаднике ЕУФОР-а који су учествовали у ово злочиначкој акцији. Нисмо имали финансијске подршке од било које институције у Републици Српској или Босни и Херцеговини. Ми сами нисмо имали снаге да водимо борбу са једном таквом силом какав је НАТО. Суд БиХ нам је одговорио да су припадници ЕУФОР-а "радили у складу са својим мандатом", тужилаштво у Риму нам је одговорило да се "води поступак" против војника који су учествовали у тој акцији. И тако, како тад тако и данас… "поступак је у току", са тугом нам прича Горан Абазовић, син покојне Раде.

"Сјећам се да сам видио два џипа прије него што су отворили ватру на нас. Почео сам бјежати, доље низ имање. Претрчао сам њиву, али сам онда видио да је гај испод мог имања пун војске. Застао сам, вратио се два корака и… е даље не знам шта је било" прича нам Драгомир. А било је то да је добио метак у главу, близу сљепоочнице и изгубио свијест.

Потписник овог текста покушао је и прије 8. година посложити коцкице шта се то тачно догодило пред кућу Абазовића, на Туциндан 2006. године, кад су српске породице припремале божићне печенице за најрадоснији хришћански празник. Прикупљене чињенце говориле су да су припадници италијанских снага ЕУФОР-а, већином обучени у цивилна одијела и панцире, у покушају да ухапсе Драгомира Абазовића званог Пиђе, упали на имање Абазовића. Дошло је до отварања ватре, у којој је погинула Драгомирова супруга Рада, а тешко рањен малољетни син Драгољуб као и сам Драгомир.

Иако овако крупне догађаје обично прате и дезинформације, овог пута било их је изнимно много. Писало се и извјештавало да је Драгомир убијен; да је рањено двоје дјеце; Рада није повријеђена ватреним оружјем него у шоку; Рада је умрла од инфаркта; на ЕУФОР су Абазовићи отворили ватру; Драгомир је пуцао сам себе… итд.

Оно што је независна новинарска потрага за чињеницама тад прикупила је сљедеће: У тренутку покушаја хапшења код куће Абазовићевих налазили су се домаћин – Драгомир, супруга му Рада, најмлађи син Драгољуб и кућни пријатељ Милко Цвијетић. Цвијетић је у пуцњави остао једини неповријеђен па смо га, као несумњиво највјеродостојнијег свједока, замолили да исприча како се тачно збио догађај. Он је и сам у протеклом рату изгубио сина па га је страдање драгих му људи дубоко потресло.

Живи свједок и материјални докази кажу: Само војници су пуцали

"Таман кад смо извадили прасе из корита и ставили га на сто да га финирамо, појавио се један цивилни "џип". Изгубио нам се из вида, иза куће, а одмах иза њега појавио се и други. Мени ништа није било јасно. Мислио сам да долазе људи по јагњад, јер је Пиђе обезбиједио јагњад за доста домаћинстава. Мислим да се радило о десетак јагњади по коју је требало да дођу. Пиђе није тако мислио. Он је бацио онај нож и кренуо низбрдо. Ја сам све то нијемо посматрао, још увијек држећи у руци нож којим сам радио. Војници су прескочили дрвену ограду и истог тренутка почели пуцати. Ватру су отварали у правцу Пиђета, који је трчао низ низбрдицу према шуми. Сад ми је већ било јасно да га ЕУФОР покушава ухапсити, али ми никако није било јасно зашто пуцају. Колико сам ја знао и видио, он није био наоружан. Један војник је натрчао поред мене. Прстом је показивао према мени и обраћао ми се на мени непознатом језику. Ја сам и даље гледао за Пиђетом. Био је одмакао око седамдесет метара а онда је пао, дочекао се на руке и кољена, устао и наставио да трчи. Гледајући за Пиђетом, изгубио сам из видокруга Љупчета. Окренуо сам се и видио га на плочнику пред вратима са пушком. Притрчао сам му, отео му пушку и бацио је у кућу. Истрчала је и Рада, а ја сам јој говорио да бјежи у кућу. И њој и Љупчету сам говорио да бјеже у кућу.

Нису ме слушали него су пошли према огради, испод куће, да виде шта је са Пиђетом. Баш кад смо се све троје нашли вани, отворена је најжешћа ватра. Звиждали су меци око главе и мени никако није јасно како нас одмах нису све поубијали. И мене и њих. У том је Љупче повикао: "Погоди ме." Прихватио сам га и спустио на земљу. Погледао сам у Раду. Били смо удаљени свега метар-два једно од другог. И Рада је рекла: "Погодише ме, Милкане!" Притрчао сам јој, придигао је, повукао према неком пању за сјечење меса. Пала је на лијеву страну. Рекла ми је: "Милкане, помози моме Љупчету, ја
сам готова". Истог тренутка кад су њих двоје погођени престала је и пуцњава. Унио сам Љупчета у кућу. Запомагао је: "Боли ме, чика Милкане, зови ми доктора". "Нећу ти, сине, звати доктора, одвући ћу ја тебе у болницу само да видим шта ти је са мамом". Вратио сам се по Раду да је унесем у кућу, она је већ лежала на леђима, жута као восак. Нисам сигуран да је уопште давала знаке живота. Вратио сам се у кућу и узео Љупчета са кауча. Једва сам га донио до аута које је било поред њихових "џипова" на
путу. Толико сам био ван себе да сам дијете унио у возило на возачево мјесто, код волана. Ставио сам га, онда, на сусједно сједиште. Држао сам га десном руком а лијевом сам возио. На неких седамдесет метара од куће насред пута стајао је "џип", празан, сва четвора врата била су отворена. Нисам могао проћи од "џипа". Нигдје никог нема, тишина као у гробу. У тим тренуцима осјећао сам се као да сам сам на свијету, као вук.

Некако сам прошао између "џипа" и сијена, преко канала. Ауто је проклизало али сам некако прошао кроз блато. На путу сам видио још двојицу ЕУФОР-оваца у цивилу. Замало нисам удес направио са једним трактором, како сам лудачки возио. У Дому здравља преузели су дијете и одвезли за Фочу. Вратио сам се горе, мислио сам да и Раду довезем у болницу. Ни мени више нису дали да приђем. Мислим да више од сат времена нису дали да јој се приђе, онако тешко рањеној", препричао нам је Милкан Цвијетић тачно шта се догодило на Туциндан 2006. У Бјегороцима.

Рада није преживјела ране. Њен једанаестогодишњи син, на сву срећу – јесте. И глава породице, Драгомир, остао је жив. Са трајним посљедницама од рањавања. Метак му је ушао поред сљепочнице, а извађен је на другој страни главе. Како је жив… ко ће знати. Важно је да јесте. Иако је квалитет његовог садашњег живота на ниском ниво. И Драгољуб, сада момчина да га се само нагледаш, нити се зна да ли је виши, шири или љепши, има посљедице од рањавања. Млад је, у најбољим годинама, па то добро носи и подноси. Да је мајци му Ради да га види оваквог момчину…

Бестрага им истрага

Истраге су водила тужилаштва у РС, Ф БиХ, тужилаштво БиХ, као и ЕУФОР. НАТО снаге водиле су и интерну истрагу. Зашто јавност ни данас не зна да ли су те истраге одговориле на кључна питања: Да ли су Абазовићи отварали ватру на ЕУФОР-це? Милко Цвијетић децидирано тврди да нису, а он је једини свједок који нема везе са ЕУФОР-ом. Ако нису, а нису јер су налази тзв. "парафинске рукавице" код сво троје Абазовића били негативни на присуство барутних честица, зашто су онда војници комадоси пуцали у леђа жени и малољетном дјечаку? Затим, ко је пуцао у Драгомира? И зашто? Цвијетић каже да су карабињери. Породица тврди да Драгомир јесте код себе у џепу имао пиштољ, такозвану "шестицу", али да је пиштољ и пронађен у џепу рањеног човјека. Тешко је и замислити да неко извади пиштољ из џепа, пуца себи у главу, а онда пиштољ поново врати у џеп. А и кључни доказ, зрно извађено из Абазовићеве главе, истог је калибра као и НАТО пушке? Зашто и зарад чијег интереса је пласирао дезинформације да се Драгомир сам упуцао!?

Зашто нико тешко устријељеној Ради није пружио прву помоћ више од сат времена!?

Зашто су опште добро истренирани војници пуцали на цивиле који нису отварали ватру на њих!?

Шта је то уопште ЕУФОР радио у авлији Абазовића на Туцинда 2006. године!?

Иако је, у први мах, речено да је Тужилаштво Сарајевског кантона подигло оптужницу против Драгомира Абазовића због сумње да је починио ратне злочине, касније је јавност обавијештена да су његове ратне активности биле само предмет истраге, али да оптужница није била подигнута. То је цијелом догађају дало нову димензију: испоставило да су војници пуцали на човјека и његову породицу а да он није чак био ни оптужен. И на крају, откад то међународне НАТО-снаге раде полицијске послове и то по налозима Тужилаштва Кантона Сарајево!?

Драгомир се годинама након рата понашао као и сваки други човјек. Кретао се сам, радио, завршавао послове. Својим возилом сам је, скоро свакодневно, долазио у пет-шест километара удаљену Рогатицу. Такође и трактором. Зашто су га покушали ухапсити на кућном прагу, на велики православни празник, и зашто су угрозили цијелу породицу кад су га могли и самога ухапсити, на путу у возилу (на примјер)!? Чак и италијанска мафија забрањује пуцање у жене и дјецу.

На крају крајева: ено Драгомира – ено тужилаштава, ако се шта Драгомир Абазовић Пиђе огријешио о закон што га данас не истражују и не хапсе? Ако није што му убише жену, што ранише сина, а што њега направише инвалидом? И зашто за тај злочин нико није одговарао? Нити ће икад одговарати!