Питање на које није стављена тачка

Тридесетседма позоришна сезона бањалучког Студентског позоришта завршила је 12. децембра 2013. године премијерним играњем представе "Дванаест звјездица".


Љиљана Чекић: Мобилно гуљење коже

Никад нисам куповала телефоне за марку. Знала сам да ту нису чиста посла. Што би пјесник рекао "Не волим поклоне којима не знам цијену". Годинама сам се храбро држала да не поклекнем. Куповала сам нови телефон онда када би стари почињао да се квари. У продавници, за готовину. И тако дуже од деценије.


Љиљана Чекић: Коме данас требају хероји?

Постоје људи који никада неће ући у историју, ни у легенду, људи о којима се не прича много. Они живе поред нас као савјест и као опомена, као огледало које нам каже да нисмо савршени, да смо премали, превелики, нелијепи…


Разлика у корацима

Мали људи, а велики нарциси. То није карактеризација лика, то је дијагноза. Што је мањи човјек, а већи нарцис – то је већи проблем. И лични и друштвени.


Ако ниси млад – умри!

Све јадне, несрећне земље које мало тога имају да се тиме поносе, истичу младост као врхунску вриједност. Што млађе – то боље.


Конкурс за нову дјецу

Наши најбољи студенти немају посла. Наши најбољи ђаци нису нам потребни. Они на конкурсима никада немају довољно бодова да би ушли у круг одабраних. Понеки од њих одлазе. У иностранство. То је и добро и лоше. Лоше је јер смо ми школовали и нашу најбољу дјецу и ону мање добру. За њихово образовање овај несрећни […]


Људи против сибирске ароније

Љиљана Чекић, колумниста овдашњи, свакако је жена. Љиљана је, поред тога, мало и бијесна. А бијесна жена кад дохвати тридесет ћириличних – то изгледа овако…


Самогласник предњег реда

У другом наставку серијала "Лајање на звијезде" дипломирани инжењер електротехнике и магистар драмских наука Љиљана Чекић држи посмртни говор знању, које је спуштено у иловачу, јер смо ми такви какви смо.