dysko

Ако ниси млад – умри!

Све јадне, несрећне земље које мало тога имају да се тиме поносе, истичу младост као врхунску вриједност. Што млађе – то боље. Када немаш умјетнике, научнике, индустрију, када немаш Лувр или Ермитаж, када немаш фабрике попут Мерцедеса или Нокије, када немаш интелектуалце попут Чомског, редитеље попут Питера Брука, када држава не инвестира у Гротовског и […]

Све јадне, несрећне земље које мало тога имају да се тиме поносе, истичу младост као врхунску вриједност. Што млађе – то боље.

Када немаш умјетнике, научнике, индустрију, када немаш Лувр или Ермитаж, када немаш фабрике попут Мерцедеса или Нокије, када немаш интелектуалце попут Чомског, редитеље попут Питера Брука, када држава не инвестира у Гротовског и његову Лабораторију, па резултати истраживања уђу у све стручне часописе и уџбенике, када немаш луксузна љетовалишта и зимовалишта, када немаш аеродроме који се не уписују у географске карте него служе за приватне потребе, када ниси – не најбољи – него када ниси добар ни у чему, онда измислиш да имаш паметну младост и потентну мушкост.

О нашој мушкости се све види, ко хоће да гледа. Љубавника к’о у причи, а нас сваким даном све мање. Што би рекао један мој пријатељ: „Ко направи онолике Њемце и Французе кад смо ми најјачи у кревету?“ Значи, мушкошћу нема потребе да се хвалимо, јер дјела о њој говоре. Али младост? Такву, наводно, нико нема. А ми, као, знамо каква је туђа младост, па закључујемо да је наша непоновљива. И зато јој све треба дати. Сва руководећа мјеста, наводно, треба дати младима, јер боље кадрове немамо. А кад прокључају хормони, па се проспе млада мудрост и још млађе искуство, тешко нама. Сва срећа па немамо фабрика, па та наша младост нема прилику да у њима покаже шта зна.
Ако ниси млад, ти некако и не вриједиш много. Једино, ако имаш паре, онда све ово о младости пада у воду. Паре те некако ревитализују. Дођу као еликсир младости.

Највећа будалаштина која се непрекидно повлачи по нашим медијима је синтагма „млади стручњак“. Како неко може бити и млад и стручњак? Кад је стигао да постане стручњак, а остане млад? Каква је то струка кад јој треба тако мало да се научи? Млад човјек има своје квалитете: свјежину, полет, извјесну чистоћу (све мање и све ријеђе), жељу да нешто постигне, створи, потребу да остави неки траг… Али, нема мудрост, искуство и зрелину. Јер стицање мудрости је процес, а сваки процес мора да траје. Не може инстант.

Дође приправник и постане шеф. Прође приправнички стаж и постане директор. Дође инспекција и каже да ништа не функционише. А како би и функционисало? Шта зна онај који би морао највише да зна? Кад је стигао да научи? Што већа криза то млађи руководиоци. Сјетите се Црвених Кмера. А да бисте их се сјетили морате нешто и да знате или нешто да памтите. Сви ови старији, безвриједнији чланови друштва памте и Кмере и Камбоџу, а богами и пјесму о Камбоџи коју је пјевала Ким Вајлд. Младим стручњацима такво знање, вјероватно, није ни потребно.

Без обзира, ја се сјетих Кмера. Вјеровали да је младост паметна и правична. Наоружали дјецу и пустили их да суде. А дјеца к’о дјеца, здушно помогла да се побије четвртина нације. Или више. Не зна се тачно. Побили писмене, а ови други слабо рачунају. Не зна дијете да кад убијеш човјека он постане мртвац. Мисли: то су игрице, па кад ресетујеш рачунар они ће оживјети. Неће, као ни ова земља коју у галопу јашу малољетни стручњаци.

Зато маладости, буди стрпљива, иако стрпљивост није твоја особина. Ниси ти новина на овом свијету, само је свијет новост за тебе.