dysko

Конкурс за нову дјецу

Наши најбољи студенти немају посла. Наши најбољи ђаци нису нам потребни. Они на конкурсима никада немају довољно бодова да би ушли у круг одабраних. Понеки од њих одлазе. У иностранство. То је и добро и лоше. Лоше је јер смо ми школовали и нашу најбољу дјецу и ону мање добру. За њихово образовање овај несрећни […]

Наши најбољи студенти немају посла. Наши најбољи ђаци нису нам потребни. Они на конкурсима никада немају довољно бодова да би ушли у круг одабраних. Понеки од њих одлазе. У иностранство. То је и добро и лоше. Лоше је јер смо ми школовали и нашу најбољу дјецу и ону мање добру. За њихово образовање овај несрећни народ је издвајао свој новац. Издвајао је да би они једног дана својим знањем вратили дуг отаџбини, да би они једног дана остварили наше уложене наде.

Али, ми као пијани Американци трошимо и бацамо све што имамо, све што је нормалним људима свето. И људе и новац и своју будућност. Тако најбољи ђаци завршавају на бироима рада на која њихово знање, њихова енергија, младост, њихова вјера у нас и у ову земљу полако блиједе.

Као расипна милијардерка која накупује толико ципела и хаљина да заборави да их има тако ми заборављамо нашу најбољу дјецу.

Има и оне срећније добре дјеце која успију да оду некуд далеко. Има их. То су углавном најбољи од најбољих. Оно што сваки народ љубоморно чува, оно ушта прво погледамо када помислимо на будућност. Такву дјецу ми смо довољно одшколовали да неко други препозна колико су добра. И онда нам их одведу. Одведу их, а нас баш брига. Одведу зној рудара, одведу муку сељака кога ни небо не воли, одведу нашу наду да ће бољи дани ипак доћи…

Одведу их као да имамо за извоз добре и паметне дјеце. А немамо. Не могу рећи да све што остане и није богзназашта. Може се и ту пробрати, али све мање и све ријеђе. Не зато што су нове генерације лошије од претходних него зато што их кроз гушћа решета сијемо. Сијемо их тако старшно да бјеже ако игдје могу или пропадају чекајући да дође неко боље вријеме…

А на њихова мјеста долазе нека осредња или мање осредња. Опет наша дјеца. Нека мање вриједна, мање паметна, мање поштена. Нека дјеца која знају да има бољих, али која исто тако знају да је ово њихова земља, њихова игра, њихова нафака. Е та дјеца ће нам кројити судбину. Та дјеца ће нам водити државу. Дјеца за коју се намјештају конкурси, дјеца за коју се купују испити, дјеца закоју се отварају приватни факултети, дјеца која су наша једина нада…

Та дјеца, са купљеним испитима, са купљеним пословима, са купљеним мужевима и женама, та таква дјеца ће нас хранити, та дјеца ће нас лијечити, та дјеца ће у наше име водити ову државу. Та дјеца ће писати историју, преводити књиге, пројектовати путеве, зидати зграде… Та дјеца ће чувати и васпитавати неку нову дјецу… Та дјеца ће постати наши узорни грађани, спортисти, научници, умјетници… Они ће постати најбоље што један народ има. А колико је то добро знаћемо и ми и они.

Како ће изгледати земља у којој ће сви одговорни људи бити они просјечни или испод просјечни? Какве ће они правити лијекове, зграде, мостове? За чију заставу и химну ће се таква дјеца борити? И против кога? Врхунске спортисте никада нису рађале богате мајке. Борци се рађају тамо гдје нема ничега превише. Борци се рађају тамо гдје се ништа не баца. Борци се рађају тамо гдје се не намјештају конкурси, купују испити, људи… Борци на свим плановима. Борци у арени, у привреди, у операционој сали… И такве, рођене, борце морамо помоћи, морамо има послати вјетрове у леђа, морамо их охрабрити када буду падали, морамо им пружити руку… Али како, када за такву дјецу нико не расписује конкурсе?