dysko

Разлика у корацима

Мали људи, а велики нарциси. То није карактеризација лика, то је дијагноза. Што је мањи човјек, а већи нарцис – то је већи проблем. И лични и друштвени. Мене у принципу не интересује какве проблеме имају такви људи сами са собом. То нека разријеше са родитељима који на њих полажу ауторско право. Мене забрињава проблем […]

недеља, 9 фебруара, 2014 / 08:00

Мали људи, а велики нарциси. То није карактеризација лика, то је дијагноза. Што је мањи човјек, а већи нарцис – то је већи проблем. И лични и друштвени.

Мене у принципу не интересује какве проблеме имају такви људи сами са собом. То нека разријеше са родитељима који на њих полажу ауторско право. Мене забрињава проблем који ми, као друштво, имамо са таквим особама, јер су они спремни на све да би сачували властити интегритет.

То су они примјерци људског рода који све знају и све могу ако је то у њиховом интересу. Увијек раде на мјестима за која су потребне веће квалификације него што их имају. На позицијама су за које треба више енергије, знања, креативности, дисциплине од оне коју они имају. И наравно – свјесни своје немоћи, јер није искључено и да су помало паметни, они су спремни на све да задрже свој лажни оквир живљења. Спремни су да вас цинкаре, да вам подмећу, лажу, тужакају, пишу пријаве, дојаве, шаљу инспекције, контроле… Јер за себе вјерују да су савјест друштва и да су баш они прозвани да уређују свијет.

Ако се, недајбоже, докопају какве високе позиције, нико од њих нема горе резултате и бољу рекламу. То су живи позери. Они знају да приме похвале и поклоне. Њих можете до миле воље позивати на славља, пријеме, коктеле, премијере, отварања изложби… Они тамо савршено функционишу. Гдје год треба имати гард, уздигнуту главу, мало причати а више се смјештати, такви су савршени. Сматрају да им све почасти природно припадају.
Кад треба радити ту је ситуација битно другачија. Како заузимају мјесто које им не припада, они су увијек неспособни. Ма колико се трудили њима не иде, па не иде. Али, кривац је увијек неко други. Они никад. И зато те друге треба онеспособити да се не би видјела суштинска разлика.

То је онај сој који је прије рата патентирао друштвену игру звану „куповина испита и диплома на вечерњим школама“. Како им ови временски услови погодују таква врста се толико размножила да су због њих измислили приватне факултете на којима брзо и ефикасно добијају звања по властитој жељи. Само, по закону тржишта дошло је до хиперпродукције и инфлације академских грађана, па данас више никоме ништа не значи што неко има неку диплому. Ето му је. Нека се окити са њом. Нека је урами и на зид окачи.

И није неки проблем што постоје такви људи, него што понекад морамо да радимо са њима. И што они не схватају да нисмо исти. Што не виде да постоје границе које се не могу прећи. Што не разумију да ако иду истом улицом као и ви да им корак није као ваш. Мисле ако су купили исти шешир да испод њега имају исту главу. Немају нити ће икада имати. Не бољу или гору, него другачију.

И што је већа друштвена разлика међу вама, а јачи нарцизам код пацијента, то имате већи проблем. То су оне чистачице које галаме на директоре, они портири који запошљавају нове раднике. То су они политичари који нас воде. И ко таквом злу може стати за врат, довести га к познанију права? А сви знамо да је то људска дужност понајвећа.



0 КОМЕНТАРА

  1. Жао ми је да овакви текстови остају без коментара. А г-ђа/г-ђица Чекић погађа циљ својим текстовима. И треба их стално прозивати. И постоји ту још много поремећаја осим нарцисоидности. Нажалост, већина је спремна склопити пакт с Мефистом прије него стати му за врат. Зато немамо критичну масу довољну да начини радикални друштвени заокрет. Једноставно, трочетвртинској већини одговара тренутна поставка ствари, а ствари се саме од себе неће промијенити, те ћемо и даље да се вртимо у зачараном кругу друштвене пропасти.

    Неки моји пријатељи и ја смо нешто покушали, мада свијесни да се ради о донкихотовској борби, али нам снага није била довољна ни за први корак у тој тешкој борби. За први корак је потребно бар 50 људи попут г-ђе/г-ђице Чекић. Надам се да ћу некад имам прилику заокружити њено име на неком листићу, јер је једини начин да се истисну они с амбалажом без садржаја, да они који посједују садржај (знање, васпитање и моралност) дођу на њихова мјеста и истисну их.