Шта је Борхес мислио о фудбалу

Познати аргентински писац Борхес фудбал је сматрао естетски ружним. Ипак, његова ненаклоност према спорту није проистекла само из естетике

Хорхе Луис Борхес сматрао је да је фудбал је популаран зато што је глупост популарна. Предубеђење овог аргентинског писца у вези са том прелепом игром наизглед одражава став неког данашњег фудбалског хејтера да је фудбал досадан, са превише нерешених резултата и доста лажних повреда.

– Фудбал је један од највећих злочина Енглеске – сматрао је Борхес који је ову игру сматрао естетски ружном. Наводно, једном је намерно заказао своје предавање тако да се поклопи са првим мечом Аргентине на Мундијалу ’78.

Ипак, Борхесова ненаклоност према спорту није проистекла само из естетике. Он је имао проблем са културом фудбалског навијања, коју је повезивао са оном врстом слепе популистичке подршке, на којој су се уздигле вође најужаснијих политичких покрета XX века.

За свог живота на политичкој сцени Аргентине видео је елементе фашизма, перонизма, чак и антисемитизма, зато је његова јака сумњичавост према политичким покретима и масовној културии, чији је врхунац у Аргентини управо фудбал, и те како имала смисла.

Борхес, који се противио било ком облику и форми догматизма, написао је једном да ”у фудбалу постоји идеја супремације, моћи, која ме ужасава“, зато је по природи био подозрив према неукој привржености својих земљака доктрини или религији, преноси неwрепублиц.com.

– Фудбал је нераскидиво повезан са национализмом. Национализам допушта само афирмацију, а свака доктрина која одбацује сумњу и негацију јесте облик фанатизма и глупавости – замера Борхес фудбалу.

Национални тимови генеришу национални занос, стварајући могућност бескрупулозној Влади да се користи играчким звездама као својим легитимишућим гласноговорницима. У ствари, то је управо оно што се догодило једном од највећих играча свих времена – Пелеу.

– Иако је његова Влада похапсила све политичке дисиденте, такође је и направила огроман постер са Пелеом, који даје гол главом, уз слоган “сад нико не може зауставити ову земљу” – пише Дејв Зирин у својој књизи “Плес Бразила с Ђаволом”.

Оно чега се Борхес плашио и што је замерао спорту је и то што владе, као што је била бразилска војна диктатура под којом је играо Пеле, могу искористити везе које постоји између навијача и националних тимова како би призвале народну подршку.

О његовој мржњи према фудбалу сведочи и његова кратка прича “Бити јесте бити опажен” . Негде на пола приче открива се да је у Аргентини фудбал престао да буде спорт, већ је прешао у сферу спектакла. У том имагинарном универзуму влада симулакрум: представа спорта је заменила прави спорт. Спортови не постоје ван сниматељских студија и новинских канцеларија. Фудбал је тако прешао у фанатизам, па ће његове присталице чак пратити непостојеће утакмице на ТВ-у и радију, без довођења у питање било чега.

Ова прича нас враћа на Борхесову нелагодност спрам масовних покрета: “Бити јесте бити опажен” директно оптужује медије за саучесништво у креирању масовне културе која дубоко поштује фудбал и, као резултат тога, чини је отвореном за демагогију и манипулацију.

Према Борхесу, људска бића имају потребу да припадају некаквом великом космичком плану, нечему што је од њих веће. Неким људима ту потребу испуњава религија, некима фудбал. Борхесовски ликови се често хватају у коштац са оваквим жељама, и њихово окретање идеологијама и политичким покретима има разорне последице.

Толико желимо да припадамо нечему што је веће од нас да често не видимо грешке тих великих планова акоје су ту можда биле од самог почетка.

– Оно што је заиста важно је што смо осетили да је наш план, с којим смо се више него једном спрдали, заиста постојао у тајности и био је свет и био је ми – подсећа наратор у “Конгресу”.

Том реченицом се тачно може описати оно што милиони људи на Земљи осећају према фудбалу.