Српско музичко благо

На данашњи дан 1865. године преминуо је Корнелије Станковић, наш први школовани композитор.

Пише: Вукашин Беатовић

Рођен је 11. августа 1831. године у српском кварту Табан у Будиму. Био је двадесет друго и посљедње дијете у угледној српској породици. Гимназију је завршио у Пешти а студије музике у Бечу. Због туберкулозе музичко усавршавање није могао наставити у Русији.

Станковић је у свом стваралаштву у потпуности био окренут српској свјетовној и духовној музици. Рад на записивању грађанских и народних пјесама започео је по доласку на студије у Беч. У народу су најпознатије варијације "Што се боре мисли моје". Интересантно је да је познати руски композитор Петар И. Чајковски искористио збирку Корнелија Станковића – Српске народне мелодије, њима је додао руску химну "Боже чувај Цара" и тако створио планетарно популарни Словенски или Српско-руски марш. Овај марш се налази на редовном репертоару Бањалучке филхармоније. На жалост, у нашем народу обрада овог ремек дјела је позната као један од џинглова у телевизијској серији "Црни Груја".

Станковићева првобитна духовна музика није наишла на одобравање црквених ауторитета јер је одступала од традиционалног народног појања. Захваљујући патријарху Јосифу (Рајачићу), Станковић започиње записивати црквено народно појање и тако је српском народу оставио непроцјењиву музичку заоставштину.

Овим је омогућио да српска пјевачка друштва по први пут на Светим Литургијама изводе искључиво српску духовну музику.

Био је диригент "Првог београдског певачког друштва" а његов исцрпни и свеобухватни рад оставио је дубок траг у културној историји нашег народа. Био је вољен и цијењен међу пријатељима, сарадницима и ученицима.

По много чему његов живот је кратко трајао. Преминуо је 5. априла 1865. године у тридесет четвртој години живота. Корнелије Станковић је сахрањен у Табану а 1940. године посмртни остаци су пренијети у Београд и сахрањени у Алеји великана.

Однос према националном музичком благу

Корнелије Станковић је за српску музику исто што и Вук Караџић за српску књижевност, али и упркос томе он је пао у заборав.

У земљи у којој "најљепша се зора буди" постоји народна умотворина – не једе питу онај што има већ онај што је научио. Захваљујући тој околности Фронтал.срб ће убудуће подсјећати на дјела наших славних предака.