Србија: Као кампања, само није предизборна

Уколико посјетите Београд, по броју страначких плаката на које ћете наићи би вам се учинило да је Србија у предизборној кампањи.

Пише Марко Шикуљак

Избора нема на видику, барем им нема датума. Због њиховог термина се започињао и штрајк глађу, тражен је више пута за крај године, али ни једном није изнуђено расписивање избора.

Чини се да ће актуелна Влада, склепана у нужди да се СПС отргне из загрљаја антиевропских снага СРС и ДСС, бити прва након више година, која ће издржати читав мандат. Што би значило да ће избори бити у редовном року (најкасније 11. маја), а странке као да су се унервозиле што избора нема, па су у кампање кренуле по старом календару.

Истина је ипак да само двије велике странке у врху једине сигурне у прелазак цензуса. За остале није сигурно, па на вријеме желе наметнути своје теме, или пронаћи партнера уз кога ће до парламента.

Занимљиво је да СПО улази у комбинаторику са ЛДП, СДПС Расима Љајића и СДУ Жарка Кораћа. Биће то занимљив сусрет четника проевропске орјентације. За Драшковића не треба напомињати, док је Јовановић у раним радовима такође говоре започињао са браћо, залагао се за монархију и дружио се са људима који су објављивали у Погледима.

Данас Српски покрет обнове у изборној кампањи инсистира на своја три главна програмска циља – први је Европска унија, други је Европска унија и трећи је Европска унија. ЛДП је то одавно патентирао. Чеда додуше у медијима наступа са брадом од неколико дана, али уколико је мало припусти, видјећемо куда ће га то све одвести.

Расим Љајић је један од најпопуларнијих политичара из актуелне владе, али његова странка није довољно јака за самосталан прелазак цензуса. Дуго је био главни савезник Тадићеве ДС, па је чудно приближавање ЛДП.

Двери српске су најавиле улазак у политику, и као млада странка морају обавијестити замљу да уопште постоје. Многи их виде као млади додатак ДСС, али истичу да на изборе иду сами.

ДСС се не помиње ни у каквим комбинацијама од како их је Николић престао звати. Барем не онако као прије, али мада је Коштуница присуствовао слави СНС. ДСС је некада били неутрална странка за коју се највише бирача опредјељивало у последњи час. Данас су једна од ријетких који су гласно против ЕУ. Ту су и даље Радикали који упорно чекају Шешеља и редовно иду сами на изборе. Од против европских гласова у последње вријеме најјаче се чуо онај из СПЦ, али они обично никога јавно не подржавају на изборима.

ПУПС најављује да неће ићи у постојећој коалицији са СПС и ЈС. Пензионери су често помињани као Томини играчи, који ће се након уласка у парламент предати у напредњачки загрљај, али можда се деси да до коалиције дође и прије избора.

Томислав Николић је одавно у добрим односима са Пасторовим Савезом војвођанских Мађара, као пожељног партнера из реда мањина. Лидер СНС се срдачно састао и са муфтијом Зукорлићем. Никог нису успјели убиједити да су се састали тек тако и нису говорили о политици.

Такође, појавила се идеја о заједничкој листи мањинских странака. Црногорска партија је у Новом Саду организовала округли сто на којем је 12 мањинских странака усвојило заједничко саопштење о интензивнијој сарадњи у погледу рјешавања заједничких проблема. Причу су подржале неке странке са санџачким предзнаком и поменути СВМ.

Страначко прегруписавање – поглед уназад

Прво су на сцену су ступили Уједињени региони Србије. Велики маг политичког преживљавања и освајања власти Млађан Динкић осмислио је групацију регионалних лидера у којој ће се на његов Г17+ накалемити Заједно за Шумадију (Градоначелника Крагујевца Верољуба Стевановића) Народне партије бивше радикалке Маје Гојковић, Живим за Крајину начелника Зајечара Бошка Ничића (из првог серијала ријалитаја Фарма).

Напредњаци су формирали коалицију за притисак на власт, за коју се вјерује да ће бити на једној изборној листи. Тако ће највјероватније парламентарно бити збринути Нова Србија Веље Илића, Покрет социјалиста Александра Вулина и Покрет снага Србије Богољуба Карића у домовини.

Пред крај живота Владан Батић је направио договор са ДС о коалицији, која би његовој странци обезбиједила два мјеста у парламенту на следећим изборима. У странку је приступио покрет Моја Србија Бранислава Лечића, који је по Батићевој смрти постао предсједник, уз обавезу да у управљање странке уведе кћерке покојног предсједника. Тада смо сазнали да је ова чувена комби странка довољно велика за двије струје, од којих је једна хтјела да преузме странку и да у коалицији са напредњацима уђе у сигурну политичку кућу звану Скупштина Србије.

Борба се водила и око наслеђивања Батићевог посланичког мјеста, а онда је ЛДП на чијој је листи мјесто освојено одлучио да га узме за себе и окончао неугодну сапуницу.