Седам година од смртоносног напада карабињера на породицу Абазовић
Навршава се седам година од напада италијанског контингента међународних снага на породицу Драгомира Абазовића у селу Бјелогорци, код Рогатице, када је убијена Драгомирова супруга Рада, а Драгомир и његов син Драгољуб теже рањени. Рада је током напада италијанских карабињера тешко рањена, али припадници СФОР-а нису дозволили да јој одмах буде указана помоћ, па је преминула. […]
Навршава се седам година од напада италијанског контингента међународних снага на породицу Драгомира Абазовића у селу Бјелогорци, код Рогатице, када је убијена Драгомирова супруга Рада, а Драгомир и његов син Драгољуб теже рањени.
Рада је током напада италијанских карабињера тешко рањена, али припадници СФОР-а нису дозволили да јој одмах буде указана помоћ, па је преминула.
У пуцњави је рањен и Драгомиров најмлађи син, који се касније опорављао у болници, као и Драгомир.
До напада италијанских карабињера дошло је 5. јануара 2006. године. Они су у јутарњим часовима опколили породичну кућу Абазовића и почели да пуцају.
Драгомир је, како сам свједочи, почео да трчи низ ливаду, али је био тешко рањен у главу. Санитетским возилом је пребачен у Фочу, а затим у болницу Кошево у Сарајеву.
Испоставило се да је СФОР грешком напао Абазовиће, јер су тражили сасвим другу особу. Ипак, нису жељели да признају шта се заиста десило током напада.
Војници међународних “мировних“ снага тврдили су чак да су се они “бранили”, јер су, наводно, покојна Рада и њен дванаестогодишњи син Драгољуб на њих пуцали из аутоматског оружја, а да је Драмомир – сам себи пуцао у главу.
Све је то јуна 2006. демантовало Окружно јавно тужилаштво из Источног Сарајава које је утврдило да Рада и њен син нису пуцали, а да је Драгомир рањен у главу зрном из пиштоља калибра девет милиметара, којим су били наоружани италијански карабињери.
Упркос томе, за овај злочин нико није одговарао. Сви њихови покушаји, уз ангажовање два адвоката, да дођу до правде и да пред судом одговарају Радине убице остали су безуспјешни.
Абазовићима је ускраћено и право на жалбу, па никакву одштету неће добити.
Драгомир, од посљедица тешког рањавања, ни данас не може да савија прсте на рукама. Пије лијекове који су му прописани на ВМА у Београду.
Абазовић је борац прве категорије из отаџбинског рата, а живи од 170 КМ инвалиднине.
Гдје си сад главати предсједниче Милораде да се дичиш српством и одбраном РС?
Šta ima firči da kaže? Ćutanje je znak odobravanja, a često i znak saučesništva.
„Napasti nekom na kuću“ u ovim krajevima smatra se najvećim zločinom a kućno ognjište neprikosnovenim mjestom u čiju odbranu su dozvoljena sva sredstva.
Ubistvo s predumišljajem
PATRIOT (Republika Srpska)
16. januar 2006.
Piše: Zoran Janković
Krvavi božićni praznici u Rogatici
Istragu vode i tužilaštva u RS i u FBiH a i EUFOR. NATO-snage vode i internu istragu. Hoće li istrage odgovoriti na ključna pitanja na koja do sada nema odgovora? Da li su Abazovići otvarali vatru na EUFOR-ce? Milko Cvijetić decidirano tvrdi da nisu. Ako nisu, zašto su vojnici pucali u leđa ženi i maloljetnom dječaku? Zatim, ko je pucao u Dragomira? Cvijetić kaže da su karabinijeri. I sin Goran misli isto. Porodica tvrdi da Dragomir jeste kod sebe u džepu imao pištolj, takozvanu „šesticu“, ali da je pištolj i pronađen u džepu ranjenog čovjeka. Teško je i zamisliti da neko izvadi pištolj iz džepa, puca sebi u glavu, a onda pištolj ponovo vrati u džep. Zašto niko teško ustrijeljenoj Radi nije pružio prvu pomoć više od sat vremena?
Iako je, u prvi mah, rečeno da je Tužilaštvo Sarajevskog kantona podiglo optužnicu protiv Dragomira Abazovića zbog sumnje da je počinio ratne zločine ima informacija i da su njegove ratne aktivnosti bile samo predmet istrage ali da optužnica još nije podignuta
Priča o navodnim ratnim zločinima koje su Srbi počinili u Rogatici počela je odmah nakon izbijanja rata. Kao, uostalom, i u većini naših gradova. Čelnici SDA još prije izbijanja sukoba organizovali su nasilno odnošenje kompletne vojne dokumentacije iz opštinskog Sekretarijata narodne odbrane uključujući i spiskove svih vojnih obveznika. I po onoj ustaljenoj – svi Srbi ratni zločinci – počelo je „prozivanje“ i „etiketiranje“. Tako je, na primjer, Nuno Agić , danas sekretar Fakulteta političkih nauka u Sarajevu, koristeći se spomenutom dokumentacijom, napisao knjigu i u njoj skoro sve vojno sposobne muškarce (pa čak i one koji to više nisu bili) iz ove varošice pobrojao kao ratne zločince. S vremenom su se spiskovi redukovali i po pisanjima federalnih medija, koji su, kad se radi o ovakvim stvarima po pravilu izuzetno dobro informisani, svedeni na desetak imena kojima se spekulisalo. Pojedinci sa ovih spiskova neprimjetno su se izgubili sa ovih prostora, dok se nekoliko njih nije obaziralo na priče. U ovu drugu grupu spadao je i Dragomir Abazović iz sela Bjelogorci kod Rogatice.
Abazovići nisu pucali na EUFOR
Pred kuću Abazovića, 5. janura na Tucindan, kad srpske porodice pripremaju božićnu pečenicu, upali su pripadnici italijanskih snaga EUFOR-a većinom obučeni u civilna odijela i pancire, u pokušaju da uhapse Dragomira zvanog Piđe. Došlo je do otvaranja vatre, u kojoj je poginula Dragomirova suprugaRada a teško ranjen maloljetni sin Dragoljub kao i sam Dragomir.
Iako ovako krupne događaje obično prate i dezinformacije, ovog puta bilo ih je iznimno mnogo. Pisalo se i izvještavalo da je Dragomir ubijen; ranjeno dvoje djece; Rada nije povrijeđena vatrenim oružjem nego u šoku; Rada je umrla od infarkta; na EUFOR su Abazovići otvorili vatru; Dragomir je pucao sam u sebe; Abazović maltretira osoblje Kliničko-bolničkog centra na Koševu i odbija da uzima hranu…
U trenutku pokušaja hapšenja kod kuće Abazovićevih nalazili su se domaćin – Dragomir, supruga mu Rada, najmlađi sin Dragoljub i kućni prijatelj Milko Cvijetić . Cvijetić je u pucnjavi ostao jedini nepovrijeđen pa smo ga, kao nesumnjivo najvjerodostojnijeg svjedoka, zamolili da za Patriot ispriča kako se tačno zbio događaj. On je i sam u proteklom ratu izgubio sina pa ga je sve ovo duboko potreslo.
„Taman kad smo izvadili prase iz korita i stavili ga na sto da ga finiramo, pojavio se jedan civilni ‘džip’. Izgubio nam se iz vida, iza kuće, a odmah iza njega pojavio se i drugi. Meni ništa nije bilo jasno. Mislio sam da dolaze ljudi po jagnjad jer je Piđe obezbijedio jagnjad za dosta domaćinstava. Mislim da se radilo o desetak jagnjadi po koju je trebalo da dođu ljudi. Piđe nije tako mislio. On je bacio onaj nož i krenuo nizbrdo. Ja sam sve to nijemo posmatrao, još uvijek držeći u ruci nož kojim sam radio. Vojnici su preskočili drvenu ogradu i istog trenutka počeli pucati. Vatru su otvarali u pravcu Piđeta, koji je trčao niz nizbrdicu prema šumi. Sad mi je već bilo jasno da ga EUFOR pokušava uhapsiti ali mi nikako nije bilo jasno zašto pucaju. Koliko sam ja znao i vidio, on nije bio naoružan. Jedan vojnik je natrčao pored mene. Prstom je pokazivao prema meni i obraćao mi se na meni nepoznatom jeziku. Ja sam i dalje gledao za Piđetom. Bio je odmakao oko sedamdeset metara a onda je pao, dočekao se na ruke i koljena, ustao i nastavio da trči. Gledajući za Piđetom, izgubio sam iz vidokruga Ljupčeta. Okrenuo sam se i vidio ga na pločniku pred vratima sa puškom. Pritrčao sam mu, oteo mu pušku i bacio je u kuću. Istrčala je i Rada, a ja sam joj govorio da bježi u kuću. I njoj i Ljupčetu sam govorio da bježe u kuću.
Nisu me slušali nego su pošli prema ogradi, ispod kuće, da vide šta je sa Piđetom. Baš kad smo se sve troje našli vani, otvorena je najžešća vatra. Zviždali su meci oko glave i meni nikako nije jasno kako nas odmah nisu pogodili. I mene i njih. U tom je Ljupče povikao: ‘Pogodi me.’ Prihvatio sam ga i spustio na zemlju. Pogledao sam u Radu. Bili smo udaljeni svega metar-dva jedno od drugog. I Rada je rekla: ‘Pogodiše me, Milkane.’ Pritrčao sam joj, pridigao je, povukao prema nekom panju za sječenje mesa. Pala je na lijevu stranu. Rekla mi je: ‘Milkane, pomozi mome Ljupčetu, ja sam gotova’. Istog trenutka kad su njih dvoje pogođeni prestala je i pucnjava. Unio sam Ljupčeta u kuću. Zapomagao je: ‘Boli me, čika Milkane, zovi mi doktora’. ‘Neću ti, sine, zvati doktora, odvući ću ja tebe u bolnicu samo da vidim šta ti je sa mamom’. Vratio sam se po Radu da je unesem u kuću, ona je već ležala na leđima, žuta kao vosak. Nisam siguran da je uopšte davala znake života. Vratio sam se u kuću i uzeo Ljupčeta sa kauča. Jedva sam ga donio do auta koje je bilo pored njihovih ‘džipova’ na putu. Toliko sam bio van sebe da sam dijete unio u vozilo na vozačevo mjesto, kod volana. Stavio sam ga, onda, na susjedno sjedište. Držao sam ga desnom rukom a lijevom sam vozio. Na nekih sedamdeset metara od kuće nasred puta stajao je ‘džip’, prazan, sva četvora vrata bila su otvorena. Nisam mogao proći od ‘džipa’. Nigdje nikog nema, tišina kao u grobu. U tim trenucima osjećao sam se kao da sam sam na svijetu, kao vuk.
Nekako sam prošao između ‘džipa’ i sijena, preko kanala. Auto je proklizalo ali sam nekako prošao kroz blato. Na putu sam vidio još dvojicu EUFOR-ovaca u civilu. Zamalo nisam udes napravio sa jednim traktorom, kako sam ludački vozio. U Domu zdravlja preuzeli su dijete i odvezli za Foču. Vratio sam se gore, mislio sam da i Radu dovezem u bolnicu. Ni meni više nisu dali da priđem. Mislim da više od sat vremena nisu dali da joj se priđe, onako teško ranjenoj“, prepričava nam Milkan Cvijetić priču koju je, kako sam reče, više napamet naučio ponavljajući je ljudima.
„Rekli su mi na poslu da je bilo pucnjave kod kuće ali mi nisu dali do tri sata da idem kući. Došao sam taksijem a onda pješice do garaže. Karabinijeri su bili okrenuti leđima prema meni. Čim su me vidjeli, okrenuli su puške prema meni. Nastavio sam da idem bez obzira na upozorenja. Naši policajci su mi govorili: ‘ Ne idi tamo, ubiće te.’ Dotrčao je jedan naš policajac i uhvatio me je za ruku, nije mi dao da uđem u dvorište. Htio sam ući u kuću da se presvučem i idem u Foču da vidim kako mi je brat. Otišao sam odatle u Foču. Ispred bolnice sam našao brata Gorana, strica Mića i policiju. Odmah sam, po stricu, znao da nešto nije u redu. Rekli su mi da je Ljupko dobro a da je mama umrla. Kad sam se vratio kući, svi su se bili razišli. Na betonskoj ploči ispred kuće stajala je lokva krvi“, priča nam Novak Abazović , Dragomirov sin, drhtavim glasom i boreći se sa suzama. Onim teškim, muškim.
Eto tako pričaju svjedoci. Predmeti zatečeni prilikom uviđaja još uvijek su na vještačenju. Rada je sahranjena, Dragomir je u bolnici na Koševu. Abazovići su ostali bez majke i boje se da bi mogli izgubiti i oca. Iako zvaničnici bolnice tvrde da je stanje stabilno i da se Dragomir nalazi van životne opasnosti, sin Goran ne misli tako. Ranjenog oca uspio je posjetiti tek iz drugog pokušaja, sedam dana nakon ranjavanja. U prvom pokušaju prvo su ga vratili da dobije dozvolu od Tužilaštva BiH, onda od Kantonalnog tužilaštva, da bi mu na kraju rekli da nije dan predviđen za posjete.
„Ovog puta nisam imao problema da ga posjetim. Kad sam ušao u sobu, otac niti me je poznao niti je šta progovorio. To što oni govore da maltretira osoblje i odbija hranu, od toga nema ništa. Ova starija sestra, što je otišla u Njemačku, išla je sa mnom. Kad je vidjela oca, počela je plakati, izgubila je svijest, pala…Iznijeli su je. Ocu su vezane ruke i noge. Vezane su kaiševima a onda lisicama za krevet. A on samo pomjera oči i rijetko kad nešto promrlja. Pitao sam zašto je to tako, a oni su mi rekli da je to radi preventive, da ne bi učinio šta sam sebi. Bili su korektni prema meni i sestri“, priča za Patriot Goran Abazović , Dragomirov sin.
Pitanja bez odgovora
Istragu vode i tužilaštva u RS i u FBiH a i EUFOR. NATO-snage vode i internu istragu. Hoće li istrage odgovoriti na ključna pitanja na koja do sada nema odgovora? Da li su Abazovići otvarali vatru na EUFOR-ovce? Milko Cvijetić decidirano tvrdi da nisu. Ako nisu, zašto su vojnici pucali u kaže da su karabinijeri. I sin Goran misli isto. Porodica tvrdi da Dragomir jeste kod sebe u džepu imao pištolj, takozvanu „šesticu“, ali da je pištolj i pronađen u džepu ranjenog čovjeka. Teško je i zamisliti da neko izvadi pištolj iz džepa, puca sebi u glavu, a onda pištolj ponovo vrati u džep. Zašto niko teško ustrijeljenoj Radi nije pružio prvu pomoć više od sat vremena?leđa ženi i maloljetnom dječaku? Zatim, ko je pucao u Dragomira? Cvijetić
Iako je, u prvi mah, rečeno da je Tužilaštvo Sarajevskog kantona podiglo optužnicu protiv Dragomira Abazovića zbog sumnje da je počinio ratne zločine, ima informacija i da su njegove ratne aktivnosti bile samo predmet istrage ali da optužnica još nije podignuta. To bi cijelom slučaju dalo novu dimenziju jer bi se onda ispostavilo da se pucalo na čovjeka i njegovu porodicu a da on nije čak bio ni optužen. I na kraju, otkad to međunarodne NATO-snage rade policijske poslove i to po nalozima Tužilaštva Kantona Sarajevo!?
Dragomir se kretao sam, završavao poslove. Svojim vozilom sam je, skoro svakodnevno, dolazio u pet-šest kilometara udaljenu Rogaticu. Takođe i traktorom. Zašto su ga pokušali uhapsiti na kućnom pragu, na veliki pravoslavni praznik, i zašto su ugrozili cijelu porodicu kad su ga mogli i samoga uhapsiti, na putu u vozilu (na primjer)!?
Ko su Abazovići iz Bjelogoraca
Abazovići su, kako je to u ne tako davnim vremenima bilo moderno reći, jedna prava radnička porodica. Dragomir je zanatlija. Mijenjao je preduzeća i zanimanja i radio svaki pošten posao od kojeg je mogao izdržavati devetočlanu porodicu. Prije rata radio je kao metalski radnik, pa mesar, a trbuhom za kruhom kao sezonski radnik išao je čak i do predaleke Australije. Poslije rata kratko je radio u VRS. Pošto u posustaloj rogatičkoj privredi nije mogao naći zaposlenje, posvetio se porodičnom imanju i poljoprivredi. Uzgajao je stado od pedesetak ovaca, držao četiri krave, vršio usluge traktorom. Prevozio drva, orao drugim ljudima njive i slično. I solidno su Abazovići živjeli. I to isključivo od vlastitog rada. Prije rata sagradili su i novu kuću, u kojoj danas žive. Istina, nisu stigli da je spolja omalterišu. Najstarija kćerka Gordana prije pet godina udala se i sada živi u Njemačkoj, sin Goran zaposlio se u međuvremenu u preduzeću koje se bavi eksploatacijom šume, Novak u privatnoj mesnoj industriji, a Snježana studira Pedagošku akademiju u Bijeljini. Samo je najmlađi, jedanaestogodišnji Dragoljub (ranjen u pokušaju hapšenja), bio neprestano uz roditelje. Idiličan porodični život vodili su Abazovići. Sve do Tucindana 2006.
Rada je bila pravi stub porodice, kako to znaju biti samo one prave žene. Majka petoro djece. Drinka (tako su je svi zvali jer je rodom od Drine), bila je vrijedna žena kojoj ništa nije bilo teško. Ni raditi na poljoprivredi, ni živjeti u zajedničkom domaćinstvu sa svekrom i svekrvom (dok su bili živi), niti rađati i podizati djecu. Nikad nije bila nervozna niti je na djecu galamila, tvrdi Dragomirova familija, nego se trudila da svima ugodi i sve „krive Drine ispravi“.
„Da me je u dvanaest sati noći Piđe zamolio za kakvu pomoć, otišao bih mu. U pidžami ako treba. To bi i on za mene učinio. I ne samo on već i djeca. Ako ne bi mogao on, došao bi mi Goran, Novo, takvi su to ljudi“, priča Milkan Cvijetić. „Upoznali smo ih kad smo se poslije Dejtona doselili u Rogaticu. Za nekoliko godina smo se zbližili kao da smo cijeli život proveli zajedno. To je jedna vrijedna, radna porodica, sva djeca su radna. Niko ne pije, ne puši, ne drogira se, rade ko crvići, nema bolje djece na ovom kraju od njih“, kroz suze dodaje Milkanova supruga.
A tek Radina i Dragomirova ljubav posebna su priča. Brak su sklopili iz ljubavi, drugo jedno drugom nisu mogli ni ponuditi. Vjerno ga je čekala i brinula se o domaćinstvu dok je bio u pečalbi u Australiji. Kad je počeo rat, Piđe je bio jedan od ljudi koji se nisu ni trenutka dvoumili, odmah se angažovao u VRS. Pred kraj rata bio je komandant jednog bataljona Rogatičke brigade. Opet je Drinka sama brinula o domaćinstvu, sada potpomognuta i djecom, koja su u međuvremenu prirasla.
Dječak još ne zna da mu je majka ubijena (Šta i kako dalje?)
„Napasti nekom na kuću“ u ovim krajevima smatra se najvećim zločinom a kućno ognjište neprikosnovenim mjestom u čiju odbranu su dozvoljena sva sredstva. Oduvijek se za vratima držala sjekira ili kakav drugi zgodan predmet za odbranu. A Abazovići su (kako to drugačije nazvati) 5. januara bili napadnuti. Izgubili su, pri tom, majku a otac i brat su im teško ranjeni.
Ekipa Patriota u domu Abazovićevih zatekla je samo „mlađariju“. Snježanine cimerke došle su joj u posjetu. I to ne prvi put. Lijepo od njih.
Obični ljudi porodici obećavaju pomoć. Onoliko koliko su u prilici. Stanodavka Milena iz Bijeljine nazvala je Sniježu da izrazi saučešće i rekla joj da kod nje može besplatno da stanuje sve dok ne završi fakultet. Svaka čast. Ujak ih zove i pita kako su, treba li im štogod. Novak nešto petlja oko svjetala „juga 45“. Ne rade a auto im je prijeko potreban. Telefononira nekom i moli ga da dođe i pomogne mu. Koliko li će puta tako morati da postupi narednih dana, mjeseci, a možda i godina. Tako su mladi, tek počeli da žive, a niko se ne smije. Jedino im trogodišnja Martina, prelijepa kćerkica strica im Miće, uspijeva izmamiti rijetki osmijeh onim neodoljivim dječjim šarmom.
Novak, onda, namiruje stoku. Ojagnjilo se šest ovaca pa ima posla napretek. Snježana nudi goste kafom, rakijom i sokom, kao prava domaćica. Ne dozvoljava da čaša stoji prazna. Sve vrijeme imanje Abazovića nadlijeće helikopter EUFOR-a u niskom letu. Oboja vrata su otvorena pa se vojnici dobro vide. Snimaju nas. Snimili smo i mi njih.
Sve i da zanemarimo brigu za zdravlje najmilijih, opet ih muče brojni problemi. Primiče se krsna slava, Sveti Sava. Kako je proslaviti u ovakvim okolnostima? To će odlučiti, kažu nam, najstariji Goran. On samo što nije došao. Kad je stigao iz posjete ocu, ni Goran nije imao odgovor na jedno još teže pitanje: kako ranjenom Dragoljubu reći da mu je majka ubijena. Još niko nije smogao snage da mu to kaže. Mišljenja su da mu ne treba govoriti dok još ne prizdravi (ili samo odgađaju pretešku obavezu). On je najmlađi, miljenik. Najmlađi – najslađi. Najviše je od sve djece bio vezan baš za majku. A otac je, opet, vezan za njega. Em je najmlađi, em ratno dijete, em nosi ime Piđetovog pokojnog saborca i velikog prijatelja Dragoljuba Janjića. Pitanje je da li je Dragomir uopšte i svjestan da mu je sinmezimac teško ranjen a žena ubijena.
Djeca su čvrsto odlučila da nastave raditi na imanju i održe domaćinstvo. Snježana će pokušati da studira vanredno. Kaže da ne može braću ostaviti u ovakvim (ne)prilikama. U prvim trenucima mnogi su im obećali pomoć. E baš ćemo vidjeti kakvi smo to mi ljudi.
Некажњени злочин мрачних фашистичких сила! Бог ће вам судити и пресудити кад тад.
Додиче, шта је учинио твој режим.
Боји ли се ико Бога уочи, као и тада, светог благословеног Божића, када спремате славље Дана Републике Српске.
Ово треба сваки дан да се понавља и да се при сваком састанку сваки представник тзв. међународних снага подсјети на породицу Абазовић, свештенике Старовлах, тренера који је пред дјецом мучки убијен, младих људи који су премлаћени прије пар мјесеци…
Узгред, шта је било са тим? Командант Еуфора је обећао да ће извјештавати о томе.
kakve veze ima Vlada Milorada Dodika sa ovim događajem? Koliko znam tada je bila vlada Pere Bukejlovića i tada su tu vladu posle nekoliko dana srušili Dodik i Ivanić?
A mnogi srpski kadrovi poput đerića, Andana, i sličnih su se upirali da se dodvore strancima i tipuju koga treba hapsiti. Kad je to izveden narod na ulice da se spriječe odvodjenja srba u hag ili u baze sfora u tuzli? SDS je bio na vlasti ka d su vodili sa lulice i Cicka i gen. subotića i mnoge druge srbe pa se utišaše ko poslednje pičke, sve u nadi da njih neće voditi. Nikadda, ali nikada ni jedan nije rekao ne, ne može to tako. Oni nemaju ideala ni svetinja, to su samo pare i nekretnine.
Kad su Englezi ubili Gagovića i Simu Drljaču, Ivanić nije izlazio iz engleske i amerićke ambasade i stalno je bio na relaciji London B.Luka. Zato su mu vratili oslobađajućom presudom za srpske šume. FUJ!!!