Радош Бајић: Трећа Србија
Завршено је приказивање првих епозода серијала Равна Гора. О серији се причало много и причао је свако. Данашњим текстом у Политици коначно се огласио и режисер Радош Бајић. Жестина, халабука и галама око „Равне горе“ личи ми на причу о Богу који је сишао међу Србе да им удовољи и договори се са њима када […]
Завршено је приказивање првих епозода серијала Равна Гора. О серији се причало много и причао је свако. Данашњим текстом у Политици коначно се огласио и режисер Радош Бајић.
Жестина, халабука и галама око „Равне горе“ личи ми на причу о Богу који је сишао међу Србе да им удовољи и договори се са њима када желе да им падне киша
Крајем прошле недеље срце ми је устрептало од радости и олакшања. Медији су јавили да је Влада Србијеусвојила уредбу о привременом финансирању „Равне горе“ (о Боже, какав лапсус!) – о привременом финансирању Радио-телевизије Србије. Усхићен, одмах сам позвао Небојшу Глоговцаи поручио му да можемо да одахнемо, и да ни случајно не брије браду. Нисам успео дачујем Бјелогрлића који глуми Тита. Звао сам га неколико пута како бихму јавио радосну вест да више нема недоумица хоћемо ли имати средстава за други деоДрамске трилогије 1941–1945. Мора да је у некој забити са премијеромДачићем на једној од промоција „Монтевидеа“ па од аплауза не чује телефон…
Али авај, добре вести и лоше сустижу једна другу. Mоји саизвршиоци из екипе серије послали су ми агенцијско саопштење Субнора, и то из Хаџића у Босни, у коме се каже да је поводом обележавања Игманског марша делегацију учесника те славне епопеје НОБ-асастављену од антифашиста из свих бивших југословенских република – ових дана примио председник Србије господин Томислав Николић, коме су другови борци предали протестно писмо у којем траже да се забрани даљи рад на ТВ серији „Равна гора“…Речено да је председник обећао да ће им одговорити на писмо, као и да је изјавио да је Субнорискључиви чувар антифашизма у Србији… Сада – ем што стрепим каква ће председникова одлука да буде – ем ме је помало и срамота.Осећам кривицу што поред сијасет државничких послова председник мора да се бави мојом маленкошћу.
После одијума инструментализованих интернет мрзитеља и злураде синхронизоване кампање која је помирила екстремисте слева и здесна, послесијасет равногорских и скојевских сајтова који су се, мотивисани, гле чуда, идентичним циљевима, утркивали ко ће жешће бљувати ватру, омаловажити и нападати серију – врућ кромпир са Равне горе ових дана пече многе дланове. Усталасаној јавности треба саопштити одлуку: Да ли ће бити даљег рада на пројекту Драмске трилогије?То се академски пита професор и редитељ Лоренцин – док у „Политици“ уљудно куди остварени резултат и упозорава ме на комплексност теме од које су се многи безбедно склонили. Да не сломе зубе, да сачувају храброст кад из удобне фотеље критикују и траже длаку у јајету…
Због сликања перформанси каме у „Равној гори“ – чију примену нигде у историјској грађи нисам нашао да је наредио пуковник Михаиловић – али којом су нажалост и непобитно пререзани многи српски вратови – гневној светини повређених четника треба бацити плен. Такође, на олтар вечне ватре комунизма, који је од 1945. до 1950. године без суђења и доказане кривице метком у чело ликвидирао више од 100.000 српских родољуба – којима се ни данас, баш као несрећном Чичи, гроб не зна–ваља положити нову жртву. Хвала Богу, засад нико још не спомиње бацање мојих удова и трупа разјареним лавовима и грабљивицама – већ само да ми се забрани даљи рад на серији…
Џаба је мени да обећавам да ћу мање сликати лепоте Србије, да ће Дража постати оштрији и почети да пуши лулу уместо муштикле, да ћемо учитеља у Планиници заменити учитељицом, да ће четници престати да носе шмајсере и да више неће ускакати у туђе торове, да Тито неће само да се шета и очијука са Даворјанком, да ће по Рибникаревом плану да крене путем револуције,да ће се борити с Немцима као Ричард Бартон уз милионе долара и камионе вискија на „Сутјесци“… Узалуд ми је да се правдам због чега сам морао да снимам на Љутом пољу на Тари, а не на Равној гори пошто је претворена у дивље викенд насеље, затрпано пластиком и празним боцама од хиљаде литара попијеног пива, уз прасетину и покољ јагњади сваког 13. маја…Џаба је мени да убрзавам радњукако ми познаваоци драматургије и режије налажу, џаба ми је да гајим наду да је могуће да сви Срби буду задовољни. Жестина, халабука и галама око „Равне горе“ личи ми на причу о Богу који је сишао међу Србе да им удовољи и договори са њима када желе да им падне киша… Кад су Срби заџакалипобегао је Свевишњи главом без обзира. Можда он једини зна – хоће ли се наставити започета прича о српским клетвама и поделама у Србији 1941. године, које су тек назначене у виђених десет епизода.Или ће под канонадом равногорских експерата и комунистичкихидеологааутор бити кажњен и онемогућен да настави планирани рад на пројекту?
Упркос чињеници да смо били убедљиво најгледанија серија, није згорег запитати се – има ли у више од два милиона гледалаца уопште некога коме се „Равна гора“ допала? Некога ко је препознао огроман труд, муку, храброст, одважност, одговорност и остварени резултат екипе и креативног тима? Није ваљда да је то само највећи живи драмски писац Душан Ковачевић? Ако јесте – мени је и то довољно. Неће бити да поред Бећковића и Драшковића баш нико нема речи хвале за показано и виђено? Или их је Радош Бајић позвао на ручак на којем се служило вино са омамљујућим средством а на менију су биле бунике? Уместо одговора и тврдње да постоји ТРЕЋА СРБИЈА цитирам коментар који заслужује да буде објављен не зато што је позитиван – има их на интернету сијасет – већ због тога што је погодио у жицу, што је с неколико реченица дефинисао регресивну замену циља у „Равној гори“. Потписује га Александар Џунић за кога не знам ни ко је, ни шта је, ни одакле је.
Само напред Радоше! Нису криви пацијенти, који су полудели од разних ФАРМА(цеутика) и америчких снап-шотова од филмова у којима се пласира 128 фрејмова у секунди, од тога пет-реклама…Па онда Куросавин Дерсу Узала и твоја Равна гора изгледају као слумоушн. Показујеш колико је Србија прелепо место за истински живот! Показујеш тишином и по још којом секундом колико је бременито ћутање старог солунца, чијег сина воде на стрељање, а унуке му распиње точак историјских токова. Слободно успори и више ако треба. Нека ови узаврели интернетом опогањени мозгови на тренутак застану и пробуде се из тог „матрикса” који им је апсолутно отео идентитет. Да си ти нама живо и здрав и узбрдо брз! Живео!
http://kuruzovina.blogspot.com/2014/02/blog-post.html
Trebalo bi da se Srbi, i na pojedinačnom i na kolektivnom planu, zapitaju od kud tolike emocije spram ovog serijala? Medije su bukvalno „prekrile“ bombastične i prepune mržnje raznorazne interpretacije „vrednovanja“ istorijske utemeljenosti, umjetničkog senzibiliteta ili „seciranja“ kojekakvih detalja ovog serijala, a postavlja se jednostavno pitanje – kako vrednovati nešto šta nije završeno, dakle nešto nedorečeno? U biti sve te silne realcije, od ultradesničarskih do „radikalnosubnorskih“ nemaju nikakve veze sa samom serijom, nego sa dubokom podijeljenošću srpskog naroda. Godinama istražujem određene događaje i promjene kakve su spolja i nasilno indukovane u naš narod, pa mi je time shvatljiva i uzročno-posljedicna veza današnje višeslojne podijeljenosti srpskog naroda sa pojedinim procesima kakvi su nam nametnuti, no, nikako mi nije shvatljivo da u tim imaginarnim podjelama bukvalno nemamo granica. I, ono najgore, danas se sve „vrti“ oko prava (na sve i svašta). Svi polazimo od percepcije kako drugi imaju pravo da nešto vide ovako ili onako, a onda to njihovo „viđenje“ zdušno napadamo iako osjećamo da se time čak iracionalno ponašamo. Konkretno, Radoš Bajić je ekranizovao jednu etapu iz naše prošlosti onako kako je on vidi (to je njegovo pravo), a da li se to nama dopada ili ne (?) – aman, to možemo jednostavno razjasniti kroz nešto šta okvirno nazivamo „gledanost“. Onom kome se to dopada – niko mu ne brani da gleda, a onim drugima uvijek stoji na raspolaganju „daljinski“ i promjena tv-kanala. Čak je zanimljivo da su najveći „kritičari“ ove srije oni što tvrde kako to uopšte ne gledaju, pa dolazimo do jednostavnog pitanja – koliko je utemeljena ta „kritika na neviđeno“?
Osim navedenog, provlači se „teza“ da je neprimjereno prezentovanje nečeg „izdajničkog, fašističkog, neprijateljskog“ na javnom emiteru (kao da li je to javni interes?)? Eto, „narodni sudovi“ su donijeli presude da je to bilo izdajničko, postreljali hiljade i hiljade tih „izdajnika“ i takvi se u javnosti moraju prezentovati samo kao negativci. Četnički pokret u Drugom sv. ratu okupljao je stotine hiljada Srba (pa i drugih naroda) – što kao borce, što kao porodice ili simpatizere. Bolesno je sve te sunarodnjake a priore „odbaciti“ kao neprijatelje, okvalifikovati kao negativce i šta znam kako. Eto bili smo pod Turcima nekoliko vijekova i naši tadašnji velikaši su se različiti snalazili u datim okolnostima (nekad su bili pobunjenici, nekad vazali), no, njih okvirno prihvatamo kao dio naše istorije i najčešće prihvatamo kao NAŠE (zajedničko)! Pitam se zbog čega i četnike ne bi tako posmatrali?
No, da ne bih samo postavljao pitanja, hajde da i sam kažem (iznesem) neko mišljenje. Prvo, unutar srpskog naroda tokom II sv. rata postojao je niz političkih ili vojnih frakcija kakve su „sarađivale“ sa okuparorom, a nakon rata je sve to podvedeno pod okviran naziv „četništvo“. Zbog čega? Sam termin „četništvo“ potiče od četovanja (i jako je blizak hajduškim ili sličnim oblicima birbe proriv okupatora), te datira još od 19-og vijeka i otpora prema turskom okupatoru (kasnije i prema austro-ugarskom). U početku su to najčešće bile paravojne formacije, a u Prvom svjetskom ratu dosegle su nivo specijalnih jedinica srpske oslobodilačke vojske. Dalje, pojam četništva se manipulativno veže samo za srpski narod, a kroz istoriju poznajemo npr. bugarske, makedonske, muslimanske i štokakve četnike ili četničke foprmacije. Da konkretizujem – četništvo je na Balkanu sinonim za otpor prema raznim okupatorima i u pitanju je mnogo šira pojava od onoga kako se manipilativno predstavlja u današnjoj percepciji. I prvu (Kraljevinu SHS) i drugu (FNRJ) Jugoslaviji su (idejno i politički) stvorili Britanci, a to je „stara kolonijalna sila“ kakva novostvorene kolonije uvijek posmatra kroz prizmu potrebe sprečavanja otpora prema kolonizatoru. Dakle, sasvim je jasno da je idejnom kreatoru Jugoslavije (kao svojevrsne kolonije) bilo važno da manipulativno diskredituje svaki oblik „borbe protiv okupatora“, pa time i četništvo kao na ovim prostorima najpoznatiji oblik borbe. Sad mogu uslijediti „umotvorine“ o tome koliki je bio britanski uticaj na ovdašnja društva u različitim istorijskim periodima, no, moram podsjetiti kako Britanci ne razmišljaju (kao mi) od danas do sutra, nego decenijama u naprijed. Svaka Jugoslavija je bila pod viskim stepenom britanskog uticaja, a ovo današnje stanje može se podvesti pod jednostavno pitanje – u ovim novim exYu državama da li su uticajniji predsjednik države ili britanski ambasador? Svi mi zajedno smo pod teškim britansko-angloameričkim protektoratom, a kako da se borimo protiv toga kad smo „četovanje“ proglasili za nešto negativno, izdajničko… Ovaj okupator je malčice mudriji od pređašnjih i naš otpor nije „sasijecao“ na terenu (u borbama), nego u našim glavama (u sferi ideje, percepcije). Ovo je prvi okupator kojem smo pomogli svojevrsnim „samoporobljavanjem“ (bez otpora).
Dalje, pitanje je zbog čega je baš Draža Mihajilović morao postati pandan Paveliću (a bilo je i drugih „kandidata“)? Aman, jednostavno – Dražin pokret oficielno se deklarisao kao „jugoslovenski“, a kako da ovdje postoje dva jugoslovenska pokreta (i to još pokreta otpora). I Broz i njegov „mentor“ Čerčil su tu bili saglasni – moramo Mihailovića prezentovati kao srpski pandan Paveliću (nespornom kvislingu u zločincu). Da je u „ravan“ sa Paveličem stavljen npr. Nedić, eh onda bi unutar srpskog naroda odavno došlo do mirenja između dvije najveće ideološke skupine – komunističke i monarhističke, i to iz prostog razloga što je za obe nesporno da su u osnovi bile antifašističke. Ne, moralo se jednog nespornog antifašistu izjednačiti sa nespornim hrvatskim fašistom i tako među Srbima svoriti raskol kakav će trajati decenijama (traje i danas – kako to pokazuje Bajićev serijal). Tu doalzi do izražaja britanska praksa da stvaraju višedecenijske strategije. Prva Jugoslavija je stvorena da bi se iskoristila za izazivanje narednog svjetskog rata, a druga za ono šta je uslijedilo 90-ih. U svijetu je poznato miđljenje da „Britanci vole da ratuju tuđim rukama“, samo mi Srbi to nikako da shvatimo. Eto i danas se dijelimo na fašiste i antifašiste, a da li pri tom uobzirujemo britanski ili američki fašizam. Mi Srbi znamo da je fašizam nastao u Italiji, nacizam u Njemačkoj (uf, velike pameti), ali nikako da shvatimo zbog čega je Musolini još 1917. g. primao mjesečno 100 funti (današnjih 6 000) od britanske obavještajne službe? Ko je 1922. godine financirao Hitlera, ko mu je 1933. dao ogromne kredite za razvoj ratne industrije i zbog čega ga je 1938. godine britanska fudbalska reprezentacija pozdravljala naci-pozdravom (po direktnom nalogu vlade)?
Gospodo (ili drugovi) „antifašisti“ proučite malo ko su idejni kreatori totalitarnih režima 20-og vijeka (i financijeri), pa tek onda se razbacujte kvalifikacijama drugih kao fašista, odnosno svojim „antifašizmom“!
Бајић се хракнуо на Равногорски покрет овом серијом, горе него што су га комунисти кроз своје трајање пљували и оспоравали. Зато је ово његово представљање јавности улоге РЧП скроз тв-серију Равна Гора дефинитивно рушење и најмањег мита о стварном српском покрету са слободарским националним идејама. Код њега носиоци тих идеја кољу правог здравог муслимана камом, затим силују младе српкиње, отимају и краду од народа стоку за прехранити се.
Све то у његовој болесној серији мирно, неутрално гледа главнокомандујући Дража Михаиловић, док тражи мјесто гдје би окупио ту разбијену руљу бивше Краљевске војске за базу у организационом нивоу.
За то вријеме Броз се вози у скупим лимузинама, чешља се правилно, обучен у најскупља монденска одијела, лакованих ципела, шета се по разрушеној престоници, а код Бајића је тадашња Србија препуна комуниста, шуме, кокошињци, сламе, стаје, обори, подруми, фабрике,…све врви од комуниста, шта год неко отвори отуда искочи комуниста? Мислим да није жалосно било би смијешно!
Svaka čast g. Bajuću. Vaš rad, zaslužuje svaku pohvalu. Kritike, tipa onih iz Kurira, ne zaslužuju pažnju. Radoš Bajić na napravio ovu seriju, sa minimalnim sredstvima. Serija je napravljena u Srbiji, u kojoj vladaju „deca komunizma“, pa je zato i izostala podrška. Ti metuzalemi komunizma, ne žele da se bilo šta promjeni u Srbiji. Oni se uzjogune na sam pomene „Ravne gore“. Valjda se boje, da će neke izbaciti iz otete imovine, koju neopravdanu uživaju. Ili kad im pomeneš zločine nad Srbima 44-50, načisto polude. Kao, ko njih smije da pita, što su to činili, odnosno njihovi preci.
A onima što smeta Radoš Bajić i Ravna gora, da li im je smetalo isto tako partizanski filmovi koji se mogu ubrojiti u naučni fantastiku.Projektu Ravna gora se zamjeraju sitnice koje se daešavaju i u najvećim produkcijama.Problem su oni koji nemogu da se pomire sa činjenicom da je snimnjena seija pod ovim imenom prikazije pravu istinu i lik i delo đenerala MIhajilovića.
Видим да нисте ни гледали серију јер да јесте писали бисте исто што и г. harper. Треба одустати од наставка поменуте серије и гледати како да се исправи нанесена штета која је већа од свих Брозових вишедеценијских штета на ову тему.
harper, 02.02.2014. 13:54:14
Ne znam da li ti je poznato da postoji jedan specifičan istorijski metod koji određena događanja iz prošlosti proučava kroz prizmu „običnih ljudi“. Mislim da je taj metod i Radoš primijenio u pristupu ovom serijalu, tako da je shvatljivo da da u epicentar dešavanja stavlja obične ljude, porodice, zahvaćene vrtlogom rata. To što prikazuje zločin nad nedužnim muslimanom, a zar je Radoš trebao zaobići i takva dešavanja kakva su svojstvena svim vojskama u svim ratovim? Po meni to je samo pokazatelj da Radoš nije ni pokušao ravnogorski pokret prikazati u nekakvoj idealnoj (odnosno lažnoj) formi kako je to npr. činio veljko Bulajić. Pojeini četnici su činili zločine i to je nesporno, a to kako se gen. Mihailović odnosio prema tome – hmmmm (!) to je zanimljivo. Za četiri godine rata nagledao sam se štočega, pa i toga koliko su ljudi (pa i komandanti) u stanju „skrenuti pogled“ od zločina počinjenih u njihovom okruženju. Draža Mihailović se zaista nalazio u jednoj krajnje specifičnoj poziciji u kakvoj je legitimna politička vlast kakvu je zastupao bila daleko od njega (u Londonu), a oficijelna vlast ovdje bila je kvislinška (pod direktnom vlašću okupatora). Draža nije imao na raspolaganju sudove, policiju i šta znam kakve resurse sprečavanja ili sankcionisanja zločina, a kako je kojim danom rat odmicao njegova pozicija bila je samo složenija i teža. Vidiš, u prošlom ratu (ovom našem u RS) komandanti su imali na raspolaganju aman sve instrumente države potrebne za sankcionisanje svojih podređenih koji su činili zločine, pljačkali, silovali ili drugačije se neprimjereno ponašali, ali su rijetko (gotovo nikad) posezali za takvim „ovlaštenjima“. Danas mnogi čak i odgovaraju zbog toga (zbog propuštanja sprečavanja ili sankcionisanja zločina), a kako da uštogljenim haškim sudijama i tužiocima da ukažu da je rat jedno ludo vrijeme u kakvom raznorazne ludosti „caruju“ i da se tome nije jednostavno suprostaviti (bar ne onako kako to zamišljaju uštogljene sudije). Eto naš Srđan Aleksić se suprostavio jednom zločinu i to platio glavom, a do danas niko još nije otvorio pitanje ko su njegove ubice. Srđana je ubilo „jedno ludo vrijeme“ kakvo rat obično biva. Time što je prikazao kako je brat presudio silovatelju svoje sestre, bar po meni, Bajić je prikazao kako je „pravda dijeljena“ u tom haotičnom vremenu. Ne znam, ali po meni tu nema ničeg negativnog, a još manje neobjektivnog, ali svako od nas ima drugačije mišljenje (u tome je i poenta života).
Čak i to što Tita prikazuje kao hedonistu i manipulanta, a Bože moj, pa upravo time pokazuje Brozove dvije najvažnije osobine. Da je bio takav (hedonista i manipulant) – za to postoji milion i jedan dokaz. No, to što pominješ „da je Srbija bila prepuna komunista“, hmmm – i to ima svoje uporište. Vidiš, nakon namjerno stvaranih ultradesničarskih režima (fašističkih, nacističkih) širom Evrope, između dva svjetska rata, dogodilo se da je evropski komunistički pokret pretrpio strašne gubitke. Jugoslovanski komunisti ( gdje su Srbi činili okosnicu) su koliko-toliko sačuvali „infrastrukturu“ potrebnu za provođenje planova Staljinive Kominterne. Nije slučajno Broz, kao NKVD agent i Staljinov „čovjek od povjerenja“ (drugo je pitanje to što se Broz kasnije pokazao kao dvostruki agent – i Čerčilov), obreo u Beogradu. Tadašnji Beograd imao je jednu od najočuvanijih komunističkih organizacija u Evropi, pa je za Staljina bilo „prirodno“ da baš tu uputi svog agenta radi realizacije zadatih ciljeva (bilo bi smiješno da ga je uputio u Zagreb, zar ne?). Pri tom treba uobziriti da je u Beogradu postojalo to potrebno antinjemačko „raspoloženje“ manifestovano kroz parolu „bolje grob, nego rob!“, dok znaš dobro kakve su parole klicane u Zagrebu.
Sve u svemu Draža Mihailović je jedna „tužna sudbina“ i u tom pogledu baš simboliše naš nesrećni i napaćeni narod. Od kad „znamo za sebe“ kao narod, od tada se birimo za slobodu od raznoraznih okupatora, borimo se časno i pošteno, a pored svojih interesa istovremeno štitimo i opštecivilizacijske vrijednosti, no kako se ostatak čovječanstva odnosi prema nama? Dobro je kad ginemo za tuđe (opšte)interese, no, i kad se borimo protiv svjetskih pošasti obično nas „pljunu“ na samom početku rata (u oba svjetska rata i oba srpska ustanka Evropa nas je popljuvala), a nakon rata nam lažno priznaju pobjedu, ali nam nikada ne dozvoljavaju da to materijalizujemo. I Draža Mihailović je iskorištavan kad i koliko je to drugima trebalo, a onda odbačen, umlaćen i pljunut, baš kao i naš narod.
Ono šta se iz pogrešaka Draže Mihailovića, kao i iz naših ukupnih srpskih pogrešaka, može izvesti kao ključno jeste da mi uvijek podršku i priznanje tražimo na pogrešnom mjestu. Cio jedan vijek mi krvarimo i čekamo da nas ta „civilizovana Evropa“ prihvati i poštuje, a nikako da shvatimo da je to fašistička Evropa i da se od takvih samo teškom zlu i patnji možemo nadati. Mi Srbi ćemo moći nadati se boljitku i napretku tek onda kad odvratimo pogled od te Evrope i malčice se okrenemo ka Istoku (ka braći Rusima). I oni i mi smo svakojako griješili i teško krvarili, a samo da bi bili dio je imaginacije zvane Evropa, ali nikako da naučimo „lekciju“ – prema Evropi treba graditi visoke zidove i to je najbolje ponašanje prema „evropskim civilizacijskim vrijednostima“. Nismo isti i ne treba da se miješamo!
mene uvijek nasmije ova teza o nekoj ocuvanoj jakoj strukturi komunista koje, izgleda, ljudi vide i tamo gdje ih nema…i to jos da preplavljuju zemlju…
„Као један од блиских сарадника, свакако стрељаног, последњег секретара партије МиланаГоркића, повлачећи се из партије, хтео сам, најзад, да са овом брошуром допринесем упрочишћавању ситуације и расветљавању истине.“
http://www.scribd.com/doc/53900661/Zivojin-Pavlovic-Bilans-Sovjetskog-Termidora
da nije neki drugi „izam“ u pitanju?
Pismo Ziji
Znam da pišem pismo koje ne može stići svom adresantu, ali se tješim time da će ga pročitati bar onaj koji voli nas obojicu.
Kasna je noć i meni se ne spava. U ovo gluho doba razgovara se samo s duhovima i uspomenama, a ja, evo, razmišljam o zlatnoj paučini i srebrnoj magli tvojih priča, i o strašnom kraju koji te je zadesio u logoru Jasenovac.
Pišem, dragi Zijo, a nisam siguran da i mene, jednom, ne čeka sličan kraj u ovome svijetu po kome još putuje kuga s kosom.
U svojim noćima s najviše mjesečine, ti si naslutio tu apokaliptičnu neman s kosom smrti i progovorio si o njoj kroz usta svoga junaka Brke. Jednog dana ti se je i vidio, realnu, ovozemaljsku, ostvario se tvoj strašan san, tvoja mora.
Tih istih godina, ja sam, slučajem, izbjegao tvoju sudbinu, ali, evo, ima neko doba kako me, za mojim radnim stolom, osvoji crna slutnja: vidim neku noć, prohladnu, sa zvijezdama od leda, kroz koju me odvode neznano kud. Ko su ti tamni dželati u ljudskom liku? Jesu li slični onima koji su tebe odveli? Ili braća onih pred kojima je otišao Goran? Zar to nisu tamne Kikićeve ubice?
Kako li smo nekada, zajedno, dječački, lirski zaneseni, tugovali nad pjesnikom Garsijom Lorkom i zamišljali ono praskozorje kad ga odvode, bespovratno, pustim ulicama Granade.
Bio sam, skorih dana, i u Granadi, gledao sa brijega osunčan kamenit labirint njenih ulica i pitao se: na koju su ga stranu odveli. Opet si tada bio pored mene, sasvim blizu, i ne znam ko je od nas dvojice šaputao Lorkine riječi pune jeze: “Crni su im konji, crne potkovice.” Umnožavaju se po svijetu crni konji i crni konjanici, noćni dnevni vampiri, a ja sjedim nad svojim rukopisima i pričam o jednoj bašti sljezove boje, o dobrim starcima i zanesenim dječacima. Gnjuram se u dim rata i nalazim surove bojovnike: golubijeg srca. Prije nego me odvedu žurim da ispričam zlatnu bajku o ljudima. Njeno su mi sjeme posijali u srce još u djetinjstvu i ono bez prestanka niče, cvjeta i obnavlja se. Pržile su ga mnoge strahote kroz koje sam prolazio, ali korijen je ostajao, životvoran i neuništiv, i pod sunce ponovo isturao svoju nejačku zelenu klicu, svoj barjak. Rušio se za njega oklop tenkova, a štitio ga i sačuvao prijateljski povijen ljudski dlan.
Eto, o tome bih, Zijo, da šapućem i pišem svoju bajku. Ti bi najbolje znao da ništa nisam izmislio i da se u ovome poslu ne može izmišljati, a pogotovu ne dobri ljudi i sveti bojovnici.
Na žalost, ni one druge nisam izmaštao, mrke ubice s ljudskim licem. O njima ne mogu i ne volim da pričam. Osjećam samo kako se umnožavaju i rote u ovome stiješnjenom svijetu, slutim ih po hladnoj jezi, koja im je prethodnica, i još malo, čini se, pa će zakucati na vrata.
Neka, Zijo… Svak se brani svojim oružjem, a još uvijek nije iskovana sablja koja može sjeći naše mjesečine, nasmijane zore i tužne sutone.
Zbogom, dragi moj. Možda je nekom smiješna moja starinska odora, pradjedovsko koplje i ubogo kljuse, koje ne obećava bogzna kakvu trku. Jah, šta ćeš…
Branko Ćopić