Први пут с Ер Србијом у Београд

Авионом у Београд – осјећао сам се помало снобовски као када сам први пут купио оригинал патике.

недеља, октобар 23, 2016 / 12:11

Авионом у Београд – осјећао сам се помало снобовски као када сам први пут купио оригинал патике.

Гужва је на аеродромском паркингу и то је право чудо за сваког ко је посјетио Маховљане у вријеме када нема никаквог лета, а то је често.

Унутра се тискају путници и пртљаг, особље ужурбано ради свој посао, а влада она посебна аеродромска атмосфера сачињена од ишчекивања, узбуђења или носталгије због путовања и одласка.

Велики бифе притиснут је облаком плавог дуванског дима и сва подсјећа на аеродроме из стрипова, књига и филмова о далеким колонијалним провинцијама.

АТR 72, двомоторац из Београда је око 18 часова слетио на маховљанску писту и гледали смо га кроз стакло чекаонице док трошисмо аеродромски интернет. Ходали смо према авиону, а они који су дошли да нас испрате постројили су се десно иза ограде. Машемо, а један Шпанац ми добацује како је то "увијек тешко и тужно".

Чим се летјелица подигне и крене на исток видиш колико је наша територија малена и тијесна. Види се како кривуда Врбас, види се гдје се улијева у Саву, а онда смо ушли у облаке негдје изнад Прњавора.

Размишљао сам да ли је стјуардесама досадила увијек иста процедура кратког курса о везању појаса (лијепе су и имају укочен осмијех док погледом стријељају лица незаинтерсеованих путника, и мора да им прижељкују турбуленције)

Једна сједи на улазу у кокпит и мотри на нас као учитељица на разред током контролног рада. Можда и нема гдје да се смјести, мали је то авион.

Буљио сам кроз прозор хватајући кратке дионице без магле. Када су послужили мали сендвич и сокић у "јуниор" тетрапаку прионуо сам на читање магазина Ер Србије који се налазио испред сваког сједишта. Дејан Станковић прича о Италији и како је открио тјестенину. Писац Филип Давид пише о путовањима која су, размишљам, лијепа и због ових малих ритуала – као што је и једење кокица у биоскопу.

Карта у једном правцу коштала је око 60 КМ, а лет траје од 18:40 до 19:35 када авион, правећи полукруг око Авале, слеће на Аеродром Никола Тесла

Наши „Аеродроми“ су живнули од децембра 2013. од када Ер Србија лети до Београда и назад пет пута седмично. Лијепо је кад слеће авион, кад пристаје брод. То су назвали океанско осјећање – осјећај цјелине свијета.

Океан немамо, а наш аеродром је већ више пута испричана прича о незнању, неспособности, недостатку воље да се приведе правој намјени, уз додатак егзоотичних зачина као што су оснивање авио компаније Скај Српска и градња аеродрома на Сокоцу и Требињу (од чега се, "још није одустало").

Наша влада плаћала је Аустроџету, и љубљанској Адрији да нас "спаја са Европом" па је и то престајало након неколико мјесеци јер је мимо сваке рачунице. Док Виз Ер, мађарска компанија која продаје јефтине карте, из Тузле још мало па није увела лет до Живиница.

Свака нова линија из Тузле у БЛ је пропраћена одушевљењем на друштвеним мрежама и кукањем над судбином Маховљана и нас неповезаних са свијетом. Али ако је вјеровати специјализованом интернет сајту који прати ваздухопловство (Танго сикс), не пише се добро ни Тузли – јер је аеродром препустила само једном нискотарифном монополисти, а то обично не заврши добро – ни Бањој Луци, која очигледно не може овако.

До летења.



Ж. Свитлица



Оставите одговор