Прва и Друга Српска

Меморандум САНУ има митски статус „великосрпског манифеста“ са вишевјековним роком трајања. Међу заговорницима те теорије завјере нема слуха за аргумент да је ријеч о релативно бенигној скици која јесте указивала на шавове по којима је напукла СФРЈ, али није доводила у питање читав оквир. Али и често прозивани актери Прве Србије узвраћају слично интораним презиром на рачун ведета Друге Србије. Док су у Београду вриједносни ровови прецизно ископани, у Српској конфузија прати ову врсту поларизације

петак, октобар 21, 2016 / 07:42

Меморандум САНУ има митски статус „великосрпског манифеста“ са вишевјековним роком трајања. Међу заговорницима те теорије завјере нема слуха за аргумент да је ријеч о релативно бенигној скици која јесте указивала на шавове по којима је напукла СФРЈ, али није доводила у питање читав оквир. Али и често прозивани актери Прве Србије узвраћају слично интораним презиром на рачун ведета Друге Србије. Док су у Београду вриједносни ровови прецизно ископани, у Српској конфузија прати ову врсту поларизације

Пише: Саша Бижић

Иако ће понека лакомислена глава, склона буквалном и дословном тумачењу, пожурити да стави знак једнакости између Прве Републике Српске и садашње власти, те Друге Републике Српске и актуелне опозиције у РС, дилеме нема – границе тих феномена на јавној сцени простора између Требиња и Новог Града нису исте. Умјесто освртања на тренутни однос снага у ентитетском парламенту и локалним скупштинама, одговоре на недоумице о (не)постојању ове двије школе мишљења корисније је тражити у хронологијама Срба западно од Дрине од 1992. године, па и прије те преломне тачке, док је због пандана довољно усмјерити поглед према Србији, гдје се те двије одреднице већ одавно и рутински користе као синоними за националну и грађанску политичку оријентацију.

Као духовне очеве Прве Србије, критичари у матици најчешће наводе Слободана Милошевића и Добрицу Ћосића, мада у овај фах сврставају и низ интелектуалаца са десним, равногорским бекграундом, којима сигурно не годи наметнута улога статиста у комаду чији главни глумци имају црвени педигре. Такође, Меморандум САНУ у истом миљеу, склоном оспоравању, има митски статус „великосрпског манифеста" са вишевјековним роком трајања. Међу заговорницима те теорије завјере нема слуха за аргумент да је, са дистанце од три деценије, јасно да је ријеч о релативно бенигној скици која јесте указивала на шавове по којима је напукла СФРЈ, али није доводила у питање читав оквир. Али и често прозивани актери Прве Србије узвраћају слично интораним презиром на рачун ведета Друге Србије, па у нити која се протеже од Радомира Константиновића и Латинке Перовић, преко фамозног Београдског круга из ратног периода, до данашњег спектра невладиних организација загледаних у наводне идеале.

Док су у Београду вриједносни ровови прецизно ископани, а поприште битке јасно обиљежено, бар из угла Срба „пречана", о конфузији која прати ову врсту поларизације у РС свједоче двије епизоде из предратне Босне и Херцеговине. Рецимо, Џевада Галијашевића, савременог аналитичара исламског екстремизма, у круговима чији поглед на свијет одговара параметрима Друге Српске углавном ће описивати као „(не)поштеног Бошњака" у служби Прве Српске. Међутим, старији и упућенији посматрачи памте почетак његовог политичког ангажмана у родном Мошевцу код Маглаја, гдје је средином 1985. године предводио праву побуну са бар 500 приведених и најмање 100 претучених људи. Општинским и републичким структурама није требало много да, без обзира на безазлени повод у виду неслагања због мјесног „самодоприноса", читаву ствар оквалификују као први покушај извоза Милошевићеве „антибирократске револуције" у БиХ. Апсурд је комплетан ако се зна да је Галијашевић због тога прошао голготу у добојском притвору, а према његовим каснијим записима, у батинашким настојањима да од њега изнуди признање да „руши сувереност БиХ и социјалистичку Југославију с позиција српског национализма" предњачио је службеник ДБ-а Предраг Радуловић Пиле, који је као послијератни адвокат и, гле чуда, предсједник ЈУЛ-а Мире Марковић за РС, касније испунио услове да добије невољну „споменицу" и од Прве и од Друге Српске.

И искуство професора Миодрага Зеца прате силни парадокси, јер су средином осамдесетих, у вријеме меморандумске буре, српски кадрови на Економском факултету у Бањалуци, гдје је Зец предавао, по налозима из Сарајева повели хајку против њега, па је након идеолошких дисквалификација, под тада опасном стигмом „српског националисте", морао да пређе у Београд. А ту на мистериозан начин постаје један од омиљених аналитичара у медијима Друге Србије, при чему разлог за чуђење нису неспорне стручне предиспозиције овог луцидног економисте са београдског Филозофског факултета, већ чињеница да он никада није био национално равнодушан, у амбијенту у којем та особина није на нарочитој цијени.

За разлику од контрадикторних „раних радова", када је почео оружани сукоб у БиХ могле су да се наслуте контуре Прве и Друге Српске.

„За вријеме рата било је једва примјетних актера и снага на јавној сцени које су покушавале да оспоре тадашњу матрицу кретања српског народа. У том периоду, јединство народа било је највеће, што је природно, али било је појединаца и група, као и мањих политичких партија, које су опонирале главним токовима, а прије свега властима СДС-а из тог доба", присјећа се социолог Слободан Наградић, човјек који је, дјелујући у академској, културној, политичкој и медијској сфери у претходним деценијама, имао прилику да „изнутра" посматра све те процесе.

Он подсјећа да је и у ратном сазиву Скупштине РС функционисао плурализам, са посланицима пет странака, али истиче да се зачеци Друге Српске могу регистровати у ванпарламентарној Либералној странци Миодрага Живановића и листу „Нови прелом", који је спорадично излазио под њеним окриљем.

„Може се рећи да су у то вријеме Другој Српској припадали остаци Савеза комуниста у РС који се нису укључили у СДП са сједиштем у Сарајеву. Они су сматрали да је могуће мирним путем ријешити конфликт у БиХ, односно да је вјештином преговарања могуће вратити стање на почетне позиције од 6. априла 1992. године, када је почела серија признања БиХ на међународној сцени", објашњава Наградић.

Као карактеристичан детаљ на супротној страни, унутар Прве Српске, Наградић помиње неспремност већине интелектуалаца да се прикључе националном покрету на почетку вишестраначја, 1990. године.

„Ни касније их није било много. Тек су неки од њих, награђивани дипломатским и другим функцијама, пристајали да се испрсе и кажу понешто у одбрану легитимног српског интереса", описује Наградић овај вид дефицита у РС, која има чак осам универзитета, два јавна и шест приватних, али и конформизам, па и некомпетентност, као честу црту људи са претензијама на улогу интелектуалца.

Један од ријетких изузетака од тог правила био је Предраг Гуго Лазаревић, о чијој спремности на јавни ангажман са националним предзнаком свједочи и наслов два тома његових политичких списа „Без права на ћутање". Ту је и чињеница да је, као једини српски интелектуалац са ове стране Дрине, био укључен у недовршену иницијативу за формирање Српског националног савјета у Београду. Наиме, почетком деведесетих, у кругу Добрице Ћосића и његових сарадника, то тијело било је замишљено као кровна интелектуална асоцијација читавог српског простора, са амбицијом да припреми национални програм за предстојећа бурна времена. Али ту идеју су, попут Меморандума САНУ пар година раније, „помели вјетрови историје". Потоњи Лазаревићев директни улазак у политику са Српском странком Крајине и Посавине имао је фазу једнократног бљеска на градском, па и регионалном нивоу, али ће професор, који је преминуо 2014. године, ипак остати препознатљив, прије свега, као интелектуално најувјерљивији и најартикулисанији тумач стремљења национално опредијељених Срба у РС.

Док „стари вукови" овдашње јавне сцене вјерују да се може говорити о вриједносним разликама оличеним у двије Српске, „млади лавови" су скептични према таквој визури. Дражен Милосављевић, који је на претпосљедњим локалним изборима у РС био медијски највише експонирана личност петочлане независне листе, тада значајног политичког освјежења у Бањалуци, сматра да нема поларизације о којој је ријеч.

„Не постоје Прва и Друга Српска, као што не постоје ни Прва и Друга Србија, јер не постоје идеали, идеологије и визија будућности српског народа на овим просторима. Србијом и Српском и данас владају комунисти, исти они који су 1945. избрисали грађанство. Идеал је био, а и данас је, из блатњавог опанка ускочити у виле на Дедињу. Онај који је продавао паприке на загребачкој пијаци данас купује вилу на Дедињу, а онај који је подераних патика водио обојену револуцију, данас пије најскупља вина, вози џип и купује станове по Београду", каже Милосављевић. „То су ти наши пролетери који су се наводно борили за Другу Србију и Другу Српску. У суштини, ми имамо један континуитет још од 1945. и нас данас удара реп система којег се сјећамо с носталгијом", додаје саговорник Недељника.

За Милосављевића је и третман националне и грађанске димензије као антипода непотребан и вјештачки гест. Он то пореди са питањем: „Да ли вам треба и лијева и десна рука ако сте дешњак", при чему прецизира да „национално не смије бити агресивно, већ дефанзивно, са циљем биолошког опстанка на овом простору", уз констатацију да „грађанско треба стварати, јер не постоји, пошто се као грађанска опција представљају они који то нису".

У случају Миодрага Живановића, професора Филозофског факултета у Бањалуци, мало ко узима са резервом ту одредницу, било да је ријеч о истомишљеницима или људима са другачијим резонима. Мада се управо он у разним реминисценцијама означава као најважнија фигура Друге Српске, сам Живановић није склон коришћењу такве терминологије. Могло би се рећи да се у његовом погледу на актуелну ситуацију разликује оно што наш саговорник сматра реалном и идеалном варијантом.

„У политичкој теорији постоји бар десет концепата и модела који омогућују људима да истовремено буду и припадници народа и да задрже грађански хоризонт", говори Живановић о рјешењима за БиХ унутар прве категорије. Што се тиче другог угла, некадашњи лидер Социјално-либералне странке РС и издавач ‘Новог прелома’ вјерује да се будућност БиХ не може градити на етничкој матрици, те да ће Срби, Бошњаци и Хрвати бити таоци док се год не окрену другим рјешењима. „Ипак, будући да данас ни у Београду ни у Загребу, ни у Сарајеву, ни у Бањалуци нема политичке воље да се крене тим путем, не постоје шансе за такву перспективу", скептичан је Живановић.

Уколико не постоје два вриједносна пола у РС, шта су онда били „блиски сусрети треће врсте" у постдејтонском периоду?

Слободан Наградић ипак сматра да је неколико периода и догађаја од рата до данас протекло у знаку „диференцијације" Прве и Друге Српске, а у том контексту он помиње 1997. годину, када је дошло до разлаза у СДС-у, затим прву владу Милорада Додика, која је до 2000. године углавном била на позицијама Друге Српске, као и каснија власт СДС-а и ПДП-а до 2005. године, до када је извршен пренос највећег броја надлежности са РС на БиХ. На трагу релаксације односа са окружењем и међународном заједницом су и прве двије године мандата Милорада Додика као поновног премијера РС, да би се тек од 2008. поново могло говорити о дјеловању власти са позиција Прве Српске.

Будућност, сматра Наградић, ипак неће проћи без противљења том правцу. „Очекујем да ће се наставити тај тренд другачијег мишљења о токовима и процесима у БиХ, да ће позиција Друге Српске бити још колоритнија. Биће ту још неких погледа, неће се ти ставови изражавати само на начин, рецимо, Срђана Пухала, који ми први пада на памет, и сличних људи који оспоравају цијелу РС и сматрају да је довољна једна БиХ", процјењује Наградић, додајући да су неповољна економска кретања, ипак, озбиљно упозорење за све оне који имају другачији систем вриједности, јер ће се знатан број људи, суочен са падом стандарда, окретати логици „дај нам данас", а не далеким и метафизичким циљевима.

Од 2012. године до данас, Дражен Милосављевић је прешао пут од надстраначког активизма до доктора медицине, али га то не спречава да помно прати политичка кретања, и даље без партијске књижице. Он није склон ставу да је у посљедњих осам година на сцени доминација Прве Српске. „Ми данас у РС имамо на власти тзв. Другу Српску, чији је највећи акционар, готово власник, човјек који је протагониста прве обојене револуције у свијету, мислим на балкон револуцију Биљане Плавшић, који је био један од главних логистичара за организаторе петооктобарске револуције у Србији, а данас се представља као највећи чувар српских националних интереса", каже Милосављевић, додајући да су „око њега данас многи који су припадали тзв. Првој Српској".

Када је ријеч о овој структури, Милосављевић користи живописне метафоре. „Промјеном власти дошло је до највеће сеобе Срба послије Чарнојевића. Прву Српску преузели су они који су спремни на компромисе на штету српских националних интереса, у замјену за дио власти и нереално високе плате на нивоу БиХ. И једни и други су донијели низ штетних одлука којима се све више смањивао ниво државности који су Срби добили дејтонским уставом", сматра Милосављевић. Он закључује да је РС данас у сличној позицији као Србија деведесетих и да се не може говорити о идеологијама када је на сцени псеудонационална политика у чијој основи је бизнис, „а даљински управљач у руци и даље држе они остаци ДБ-а који су га држали и у вријеме Милошевића".

Иако РС постоји 24 године, можда је о Првој и Другој Српској преурањено говорити, пошто и унутар владајућег блока и у опозиционом Савезу за промјене стасавају нараштаји правог „постмодерног" усмјерења. Неке од њих је, несвјесно, по свему судећи имао у виду и сам Карл Маркс, када је у 19. вијеку пустио у оптицај фразу о „јединству супротности". Јер данас се иза кулиса званичне политике двије највеће странке у РС може регистровати невиђени егзибиционизам. Попут омладинаца СДС-а – ментално формираних на брзопотезним курсевима у овој партији, претенциозно названим „академијама" – којима није проблем да истовремено агитују за НАТО у невладином сектору и прикупљају доказе за одбрану Радована Караџића у Хагу, а при томе нису никакви „дупли агенти".

Или јуниора СНСД-а који су, прије него што су засјели у савјетничке фотеље у кабинету новог градоначелника Бањалуке, били посвећени „капиталним пројектима" попут емитовања емисије „Пешчаник", чувене по наклоности њених аутора и саговорника према РС, на једној бањалучкој радио-станици. Допадао се такав концепт некоме или не, то не би било чудно да приватни идеолошки хирови, крајње различити од декларативних опредјељења шефа исте те партије, нису плаћани новцем Омладинског савјета РС. А тај исти Савјет је финансиран парама из буџета Српске, дакле средствима свих пореских обвезника, од којих добар број њих не чезне да, рецимо, слуша монологе Теофила Панчића о РС као „Белзебубовој земљи" и „гнусној државоликој красти".

А можда би нам, с обзиром на императив новог почетка, у помодном мору „уједињених", „успјешних" и „позитивних", сада добро дошла и једна Нулта Српска.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *