Продукција Машина: Mузички квалитет по бањолучкој цијени

Продукција Машина је продуцентска кућа из Бања Луке чији рад почиње да се препознаје како у овом граду тако и шире.

Разгиварао: Жељко Дерајић

Два пријатеља, Немања Војичић и Бранислав Глушац већ неколико година раде продукцију, снимање, текстове, компоновање, аранжирање, миксање и мастеринг свих врста музике и реклама. И поред награда и озбиљног рада, за себе кажу да је рад са њима више дружење уз црно вино уз констатацију да би се требали звати “Београдски квалитет по бањолучким цијенама”.

Према ријечима младог бањолучког продуцента Немање Војичића у музичким водама већ предуго пливају или се утапају у тим мутним музичким водама, макар биле плитке и за ситне рибе, и сусрећу људе који из студија носе искуства слична онима са стоматолошке столице.

"Срели смо толико људи који нису добили што су тражили, који су платили оно што им се не свиђа, или, просто, нису нашли никога да им помогне са њиховим идејама. У ту рупу на тржишту упадамо свјесно и храбро. Или, можда, слијепо и наивно. Додамо ли томе љубав према звуку и раду са истим, ето ти формула за спојити угодно са удобним. Треба ли додати да за корисним и даље трагамо по горе наведеној рупи" јасан је Војичић.
Бранимир Глушац додаје да читав живот свирају све од инструмената до жанрова и да са тим искуством није било тешко почети се успјешно бавити овим послом.

Једна сте од најмлађих продукцијских кућа у Бањалуци и регији. Колико је тешко опстати на тржишту и шта је потребно за успјех у свијету продукције?

Војичић: Добра пјесма, шта год да то значило, добар и модеран звук, слух за препознати трендове и укус циљне групе. Рецепта нема. Или га ми не знамо као рецепт, међутим састојака има. Па експериментишемо укусима (Ето га стих, или ти састојак).
На питање које почиње са “колико је тешко”, овдје ћеш увијек и безусловно добити одговор који почиње са “тешко је”.

Поред неизоставних граматичких и лексичких грешака, то је најчешће што ћеш чути и прочитати у медијима. Стога је одговор, а зарад старог, доброг, ничим поткријепљеног и надасве неоправданог оптимизма – није тешко! И, иако далеко од музичких и медијских центара, у које сви хрле, не без разлога, а враћају се често спуштених вјеђа и испражњених џепова, опстајемо можда стога што охрабрујемо људе да донесу своје идеје, активно учествују у стварању пјесме и онима који тако желе покушати, пружамо музичку, аранжерску, техничку, рјечју- продукцијску подршку за њихово виђење музике.

За успјех је потребно двоје. И тај услов испуњавамо. Или да одговорим популарно, односно излизано – потребни су енергија и емоције. И то имамо – енергија је електрична, без ње нам не раде уређаји, а што се емоција тиче, па… нису емоције, али нам не недостаје похлепе и славољубља (смијех).

Глушац: Некако нам се чини да су се сви у овом послу специјализовали само за једну врсту музике или једну врсту услуге. А ми радимо све: фолк, поп, етно, РнБ, хип-хоп, тецхно, роцк и сва укрштања и од Вардара, па до Триглава. Текстове, композиције, аранжмане, рекламе, маркетинг… Толико прилагодљивим, није нам тешко опстати.

За Вас се прочуло након "Оскара популарности" гдје је пјесма “Зомби” коју сте радили добила Оскар, за једну младу бањолучку пјевачицу. Да ли сте били изненађени успјехом?

Војичић: Не у мјери, у којој су нас изненадиле тоалете неких од учесника. Ласкаво, поготово у седмици у којој је награду сличног имена, и нимало блиске вриједности, добио многопоштовани Трент Резнор.

Глушац: На крају крајева, ипак је добар осјећај стати раме уз раме са најбољим београдским текстописцима, аранжерима, композиторима, продуцентима и хитмејкерима.

Шта је потребно младом пјевачу за успјех?

Глушац: Изгледа да, нажалост, није довољан само добар глас. Добацити себе у уши слушалаца, поред добре пјесме која вам је неопходна, можете само уз добар маркетинг и планирање каријере, а Машина је и ту уз своје клијенте. Дешавало нам се да пјесму коју смо урадили, добацимо до неколико десетина хиљада људи у само пар дана. И тај маркетинг је код нас гратис (смијех).

Војичић: Новац. Много новаца. И изглед. Много изгледа. А има и оних који знају пјевати. Оскаре њима!

Каква је естрада данас?

Војичић: Онаква је, наравно, какви су они ради којих је ту. Та је музика, као и њени протагонисти, слика и пројекција њених конзумената. Нема ту никакве медијске завјере, или културне и образовне неодговорности, на коју острашћено и, на велику нам радост, донкихотовски неуспјешно, јуришају “културно освјешћени”.

Постоји само, математички прецизан, однос потражња-понуда. Та је потражња оно због чега треба бринути, али о томе у нека друга времена. Можда је за наду и утјеху довољна, уколико је тачна, она Кишова паралела између културе и цивилизације, по којој те двије категорије не иду обавезно руку под руку и не подразумијевају увијек једна другу.

Нација, која је култури дала Вагнера, Баха, Брамса, Бетовена, Шилера, Рилкеа, Гетеа, Хегела, Ничеа, и тако у недоглед, изродила је и нацизам. По тој аналогији, иако изврнутој, тренутним посртањем културе, можда постанемо цивилизовани (смијех). Смјеле ли и слободне (и накарадне) аналогије и парафразе старог генија Данила. Нека ми опрости његов свеприсутни дух.

Глушац: Естрада не диктира шта слушам и свирам приватно, тако да слободно могу рећи да је добра, као и увијек.

Са ким сарађујете и какви су планови за даље?

Војичић: Нажалост, радимо много и вриједно. Но, за радовање нам је да управо радимо неколико пјесама са сјајним људима који знају свој посао и пут. И волимо то што радимо.

Глушац: Драго нам је што нам долазе људи из различитих бранши по пјесме различитих жанрова. Тако управо радимо један чистокрвни народњак, са несвакидашњим аранжманом, један модеран РнБ, али и једну традиционалну, етно пјесму. На крају, увијек имамо по неколико наруџби, јер се људи не плаше јавити са идејама које су другима изгледале чудно или неоствариво. А увијек имамо и неколико готових пјесама за оне који нису сигурни шта желе. Они који се желе јавити, могу то учинити на фејсбук страници Продукција Машина, или на [email protected].