Признање Косова на вратима: Само да се тако не зове

Ако је Борис Тадић говорио да Србија никада неће признати Косово ни експлицитно ни имплицитно, како ће се признање сад звати?

Ангела Меркел је морала лично да дође у Београд да би Србима ставила до знања да врдања неће бити, те ни београдски медији медији нису (као до сада) могли игнорисати поруке из ЕУ, мада су се потрудили да их забашуре. До сада, сваки глас из ЕУ (најчешће управо Њемачке) да без фектичког признања независности Косова нема ни "европског пута" обесмишљаван је кроз еврофанатичне изјаве како нема разлога за бригу.

Меркелова се у разговору са Тадићем задржала дуже од предвиђеног времена, те са њим потрошила термине предвиђене за министре у Влади Србије. Након сусрета је истакнуто да даље неће моћи док се не регулишу односи Београда и Приштине, а Тадић је без поговора изјавио да се не нада да у ЕУ може унијети постојећи конфликт. За рјешавање, мораће се разговарати и преговарати, не види други пут предсједник Србије.

Последње вене ка срцу

Њемачка канцеларка је издвојила три предуслова за европске интеграције Србије, које се у принципу своде на исто: реформе, Копенхашке критеријуме, који предвиђају регулисање односа са сусједима и напредак у међусобним односима Београда и Приштине.

Рјешавање косовског питања Меркелова види у три тачке: кроз напредак у дијалогу, Еулексово преузимање управљања на цијелој територији Косова, као и да се "иде ка укидању паралелних структура".

Преведено на српски, ово последње значи укидање установа као што су општинске администрације, поште, школе, здравстевени центри, као и све друге институције које су дио система чија је централа у Београду.

Србија би сјевер Косова требала препустити Мисија владавине права Европске уније на Косову и Метохији (ЕУЛЕКС), која нема мандат по резолуцији 1244, а своју наводну статусну неутралност показала је понашајући се према Косову као независном, а према приштинским властима као легитимној власти.

Шта после тога остаје за дијалог, сем да Србија саслуша како побољшати свакодневни живот грађана НДК (независне државе Косово), тако што ће предати земљишне и матичне књиге, признати документа, таблице, и слично, то зна само Ангела Меркел.

Ријечју, Србија би препустила сваки сегмент власти над својом територијом, прихватила "реалност" те оставила на вољи овој или некој будућој гарнитури да отвори амбасаду у Приштини. У зависности да ли то спада у добросусједске односе.

Признај Борисе, док само то траже

Након четири године поново се стигло на план Мартија Ахтисарија. Фински нобеловац (награду добио за планове у Индонезији, а не за Србију) је, ако се сјећате, нудио једно те исто, уз креативна рјешења по питању назива. Тако је независност јужне српске покрајине час била ограничена, час надгледана, час контролисана.

Ахтисаријев план уз независност предвиђа и неку врсту аутономије за сјевер са српском већином, уз одређене везе између Србије и сјевера Косова кроз одређене институције. Како њемачка канцеларка у својим условима не види никакве паралелне институције, Марти је још био и великодушан.

Пошто европски пут за званични Београд није упитан, а о Космету скупштина Србије расправља поводом блокада на граничним прелазима тек кад заврши са осталим темама, остаје само питање креативног рјешења како све извести, а да не изгледа или се не зове признање.

Пецоли броји до 97

Но приштинске власти се не замарају тиме и раде на сакупљању признања. Након три афричке, Косово је признало 14 карипских земаља, чиме је број успостављених дипломатских односа достигао 94. Потребна су још три да би број оних земаља које признају Косово у генералној скупштини УН био већи од оног који не признаје.

Тако би простом већином Косово постало члан УН, само кад би Савјет безбједности приједлог нове чланице ставио на гласање. За сада, Србији остаје надање да би том приликом Русија или Кина као сталне чланице са правом вета блокирале тај приједлог.