Политичка игранка око Дерве и Јакоба од 2002. године

Проблем националних мањина у БиХ постаје очигледно неријешив за домаће политичаре који овај проблем вуку буквално са почетка 21. вијека.

Пише: Стефан Драгичевић

Питање које је најважнији услов за БиХ како би се бар примакла сусједима који су поодмакли далеко у ЕУ интеграцијама, остаје само мртво слово на пресуди из Стразбура. Колика спремност за рјешење овог проблема постоји довољно говори и то што Представнички дом парламента БиХ до сада уопште није разматрао то питање ниједном до сада, а Дом народа све више остаје без икаквих верификација које би неки закон усвојили и почели примјењивати.

Ни једна, ни друга, ни трећа страна нису ни приближили ставове око овог питања, а камоли расправљали о томе како да на институције пренесу неке механизме које би начиниле први корак.

Ова новоформирана радна група од стране Савјета министара више ће да се бави питањима расподјеле државне и војне имовине, а потпуно имагинарна у том контексту је тема Сејдић-Финци. Основа провођења одлуке јесте измјена Устава БиХ у дјелу који се тиче избора чланова Предсједништва БиХ и бирање делегата у Дому народа.

Наиме, главна кочница свему овоме заправо представља чињеница да је БиХ по Дејтону односно Уставу формирана као држава конститутивних народа, којих је врло мало у свијету. Све државе у нашем окружењу, Европи и свијету су грађанске јер у својим Уставима имају одредницу „да сви у држави имају једнака права“ без обзира који је већински народ. Тзв прича о „грађанској демократији“ гдје сви подједнако могу да бирају и да буду бирани. То није случај са БиХ, јер су у самом Уставу наведени који су то конститутивни народи, а националне мањине требају да буду подређене са веома уским правима.

Но оно што заиста иритира већину грађанства БиХ заправо јесте дужина разних прича, дебата, нагађања око тога кад и како ће се примјенити пресуда. Вјерујем да је свима преко главе ова тема, али је врло проблематична са два аспекта: Првог, државно уређење и другог, неспособност домаћих политичких снага да овај проблем рјеше послије толико пропуштених година. Од 2002. , преко 2006. , априлског пакета, прудског споразума итд итд…

Националне мањине у БиХ су почеле да се актуелизују 2002. године када је БиХ постала члан Савјета Европе гдје је и сама преузела обавезу да измјени изборно законодавство, а које се тиче бирања националних мањина у институције БиХ. Ово све је требало да се уради на један систематичан и одговоран начин заједно са Венецијанском комисијом. А као шлаг на торту долази пресуда из Стразбура у случају Сејдић-Финци против БиХ, чиме је ЕК ово питање поставила као услов за даљи напредак БиХ.

Садашња ситуација

Са позиција коју данас заузимају политички прваци БиХ или тзв. „шесторка“ апсолутно нам не улива никакав оптимизам да би ово питање брзо могло да буде прослијеђено Представничком дому.

Република Српска (СДС – СНСД) наступају са ставом да се из Српске бира један члан Предсједништва (директно на изборима) и да ће прихватити било какав приједлог о томе како ће се два остала члана Предсједништва бирати у Федерацији БиХ (посредно преко Представничког дома или непосредно на изборима). Но, ФБиХ је данас у таквој институционално-политичкој кризи да овој новој „четворци“ у том ентитету (СДП, СББ, ХДЗ, ХДЗ 1990) није на крај памети Сејдић-Финци и поред огромних притисака које на њих врше функционери Европске комисије, амерички амбасадор Патрик Мун и специјални представик ЕУ за БиХ Питер Соренсен. Ако ова криза у ФБиХ потраје још неких 3-4 мјесеца, а судећи по томе какве се све политичке клопке постављају, није искључено да ЕУ потегне и за укидањем разних фондова, првенствено ИПА средстава за БиХ.

Ако смо свјесни чињенице да је ЕУ највећи спољно-трговински партнер БиХ од чијих средстава буквално зависи живот ове државе, онда ће то бити тежак ударац, а посебно за Републику Српску и Брчко дистрикт који ни криви ни дужни морају да испаштају због неспособности политичких фактора у Федерацији, којима је очигледно циљ да што више грабе за јавна предузећа, управне и надзорне одборе послије „дјелимичне“ прекомпоноване власти у том ентитету. Лагумџија када је хтио да изврши реконструкцију Владе ФБиХ са два ХДЗ и СББ-ом уопште није схватао колику политичку снагу и капацитет има СДА. Оно што данас имамо у Дому народа на нивоу БиХ, исто то имамо и у Дому народа Федерације, гдје СДА (има довољан број делегата) може да блокира било који закон или било коју одлуку парламента, а један од постулата који је већ примјењиван је позивање на „заштиту виталног националног интереса Бошњака“. И ту се више не зна ко ће бити позиција, а ко опозиција, највјероватније до избора следеће године.

Европска делегација у БиХ око провођења одлуке Сејдић-Финци нуди два модела, и то:

1. Предвиђено је повећање Дома народа за три члана, два из Федерације и један из Српске, и долазили би из реда осталих, а када је ријеч о Предсједништву БиХ, чланови би се бирали посредно у Парламенту БиХ, а били би кандидовани од посланика Представничког дома, с тим да би се у том процесу осигурало и учешће из реда осталих.

2. Бирање три члана Предсједништва БиХ без националних одредница, два из ФБиХ и једног из РС и примјенио би се модел изборних јединица из постојећег Изборног закона, 12 у Федерацији, девет у Српској и Брчко дистрикт.

У суштини, оба приједлога су прихватљива јер не угрожавају ничије националне интересе. До проблема се долази због непостојања политичке воље и жеље да се ово питање рјеши. Највећи апсурд уопштено када говоримо о Сејдић-Финцију је тај што око њега полемишу лидери шест најјачих странака, умјесто да то раде институције ове државе.

Такође, јавља се и други вид сумње зашто је толико проблематично провођење пресуде из Стразбура. Јасно је ваљда свима да ЕК не би остала на услову Сејдић-Финци, него би послије њеног спровођења, инсистирала на другим условима као што је нпр. реформе у правосуђу, јавној управи, либерализација тржишта и прилагођавање производа ЕУ стандардима итд… То све у пакету када се саглада значи да реформе нису интерес политичара јер у цјелом том процесу могуће је „да им се закачи нека истрага око имовине коју посједују“, јер институције би биле слободније да раде неке ствари. Они који су полагали наде у онај тзв. „структурални дијалог“ боље да га више и не спомињу јер је очигледно да домаће правосуђе остаје највећи проблем ове државе који је накарадно постављен и уређен.

Зашто СДС и СНСД инсистирају на директном избору члана Предсједништва из Српске?

СДС и СНСД играју на једну врло битну карту тиме што инсистирају на директном избору члана Предсједништва из Српске, а што правници врло добро знају. Иако нисам правник, за неке правно-политичке постулате сам веома добро упућен.

Наиме, у чему је ствар?

Ствар је у томе, што онај ко је биран директно на изборима, тј. онај ко је добио већинску вољу народа, има већи легитимитет од онога који је биран посредно преко законодавне институције и он је практично несмјењив. Он не мора полагати рачуне нити једном органу, јер се налази у Предсједништву као лице кога је народ изабрао.

С друге стране, ако би се ФБиХ нпр. одлучила за посредан избор за члана Предсједништва БиХ (преко Представничког дома, двојица у конкретно нашем случају) то значи да су та два лица бирани од стране посланика (народних представника) који су смјењиви (јер нису бирани непосредно на изборима) и који морају полагати рачуне Парламенту. Просто онај метод – законодавни орган (Скупштина) бира извршни орган (Савјет министара односно Предсједништво).

Зато се СДС и СНСД залажу за асиметрично рјешење и зато им је потпуно свеједно како ће ФБиХ да рјеши питање избора чланова Предсједништва.

Једно питање – један одговор

Приликом посјете специјалног представника Европске делегације Питера Соренсена Економском факултету у Брчком питао сам га „гдје је стварни проблем у провођењу одлуке Сејдић-Финци“. Његов одговор поред стандардне приче о проблему, је био да домаћи политичари не схватају важност ове пресуде која дубоко задире у цивилна и грађанска права сваког човјека, јер грађански концепт не познаје „разлике међу људима“ (пол, раса, вјера, нација).

Закључак

Очигледно је да ће Дерво, Јакоб и њихови слиједбеници из мањина још чекати на своја права која им гарантује Стразбур, јер у земљи у каквој живимо и мали проблем временом постаје неријешив. Ако једна држава није способна да се договори око баналних ствари око појединости у личним картама; ако је спремна да дозволи да новорођене бебе не могу добити ЈМБ тј. да се уопште упишу у матичне књиге рођених; ако не може да нађе рјешење око ентитетских граница ради извршења пописа – онда како очекивати да много већа питања и проблеме рјешава на задовољство свих њених грађана и народа? А будимо реални, Сејдић-Финци је само ствар добре воље.